"Oj poklade, poklade svaki svoju spopade"

   

Ilustracija: Anđela Đermanović

Poklade su narodni praznik Slovena. Korene ovog običaja možemo naći pratiti i kod drugih indo-evropskih naroda i vezani su za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Danas se poklade uglavnom vezuju za početak hrišćanskog obeležavanja velikog posta uoči uskrsa.

Poklade se obično smatraju za vreme neobuzdanog uživanja u hrani, piću i proslavama pod maskama, poznatim kao karneval. Poklade su zadnji dan pred početak svakog od četiri velika posta.

Proslave poklada su posebno značajne za narode katoličke tradicije: Italijane, Hrvate, Francuze, Nemce, Špance, Latinoamerikance i druge. Slave se i među pravoslavcima, naročito u Grčkoj i Rusiji. Direktno ili indirektno, proslave u vreme poklada su postale običaj i u protestantskim zemlјama.

Pokladni utorak je u Francuskoj i zemlјama gde se zadržao francuski uticaj poznat kao „Masni utorak“ (Mardi Gras). U anglosaksonskim zemlјama ovaj dan se zove „Dan palačinki“ (Pancake day), verovatno zato što su se tada sva preostala jaja trošila na palačinke uoči početka posta. U Hrvatskoj, poklade se nazivaju i „mesopust“, u Međumurju nazivaju se Kurenti, kod Rjeke Zvoncari. Nekada su se obeležavale i u Majdanpeku (Srbija) i nazivale su se Fašanke, poklade se još praznuju i u rumunskom selu Grebenac gde ceo festival traje nekoliko dana. Poklade se u Rusiji obeležavaju praznikom Maslenica. Većina pokladnih tradicija uklјučuje ceremnoijalno spalјivanje lutke od slame koja može imati različita simbolična značenja.

U povorkama koje su išlo od kuće do kuće često su se pevale pesme koje su namenjene pokladama. U radu Vesne Marijanović "Pokladne maske i povorke" nalazimo na zanimljive tekstove pesama koje su se tokom povorke pevale od kuće do kuće. U ovom tekstu izneću jednu od takvih pesama,a u nekom od narednih tekstova baviću se analizom pesama za poklade. 

„Ajde bako na tavan polako,

Pa obreži ko tri prsta tanko!

Ova kuća dobrih gospodara

Neće pustit maškare bez para!

Oj poklade, poklade svaki svoju spopade“

Bele poklade kod Vlaha ili (mošu đi pipćij), prolećni pravoslavni praznik u nedelјu pre početka Uskršnjeg posta pratili su različiti običaji. U đerdapskom kraju u Golubinju, slavio se u podnožju planine Miroč, kada se na trgu „Pekina pravalija“ narod okuplјao oko vatre. Tada se kuvala rakija, stariji su jeli, pili, veselili se, opraštali međusobne uvrede, dogovarali paše i bačije. Mlađi su za to vreme igrali kolo, a po običaju mladići su se maskirali, prerušeni u stara odela. 

    

U selu Rakova bara u opštini Kučevo i danas se momci maskiraju za bele poklade i običaj se zove Marga. Maskirani momci odlaze od kuće do kuće, gde ih domaćini daruju, hranom i pićem. Nakon darivanja odlazi se u centar sela gde je pripremlјen stožer koji se zapali i momci preskaču vatru, nadvače se štapom i pokušavaju da jedan drugog savladaju. Oko vatere se u selu ukuplјalju i meštani koji namenjuju kolo za dušu pokojnika. Poslednji dan bele nedelјe zove se „bele (sirene) poklade“ i tada se dele i jedu samo beli mrs (mleko, sir) i kuvana jaja (LNPĐ). 

Tokom belih poklada (mošu đi pipćij) ranije je bio običaj da se pale vatre, danas je to redak slučaj. Reč je o jednom od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope, koji se zove priveg. Za Vlahe je priveg (privjegju) „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinom latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala načenje „stražariti budan“. U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela. 

Tradicionalno se za bele poklade spremaju pihtije (pipćij) koje se pripremaju na isti način kao i u ostalim delovima naše zemlјe.

Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA