Постови

Приказују се постови за април, 2021

Veliki petak

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović VELIKI PETAK, koji se naziva i Raspeti petak, a u Resavi i Rasporiti petak, je ispred Uskrsa. Strogo se posti, a starije ličnosti su i jednoničile, jela se nisu kuvala, osim kopriva. To je dan Hristova raspeća, pa se zato ovoga dana nisu prihvatali ekseri i igle, da se ne bi pozleđivale Hristove rane. Po verovanju, u gluvo doba noći za časak se zemlja zatrese, vode prestanu da teku i vetar da duva. Domaćica rani u zoru, oboji nekoliko jaja i na svakom, pomoću nalepljenog voska, dobije beo krst. U Sremu se ovoga dana boje jaja u žuto, a u subotu u crveno. Jajima se omrsi domaća čeljad na Uskrs. Tada svako čeljade proguta pupoljak od leske, a to je vrsta narodnog pričešća. Ne jede se beli luk; metla kojom se pomela kuća baci se preko potoka. Uoči ovog petka činjarice su podmetale čini, pa se čuvalo da se ne nagaze. Ako preko dana padne kiša, gatalo se da neće biti šljiva. Po verovanju ko umre na Veliki petak, tome duša odlazi u raj.  Izvor: Š.

Veliki četvrtak (Žoj mare)

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović Na Veliki četvrtak (Žoj mare) se sakuplja pruće i pale se vatre na groblju u rano jutro, dok još ne izađe sunce, a u nekim se mestima vatre pale sredom. U Vlaha je specifičan običaj i igra je „delenje ora“. Ova se igra u prošlosti izvodila u toku sva tri dana Uskrsa, za umrle u protekloj godini, međutim poslednjih godina igra se za letnjih svetaca, kada se okupljaju svi koji rade u inostranstvu. Etnolozi su zabeležili da se u drevnom kultu mrtvih kod Vlaha u Homolju i đerdapskom Podunavlju, „puštanje kola“  izvodi posle perioda žaljenja, i predstavlja obred uvođenja pokojnika u društveni život. Ono što je karakteristično je da se ovi pomeni (podušja) daju za mlađe muško stanovništvo, a retko za žensko. Delenje ora se obavlja  na majdanu (raskršću) i igrači se okupljaju pred sumrak. Potrebne rekvizite – fotografije lica kome se daje podušje (dve ili jednu), ogledalo, granu okićenu trakama i cvećem, korpe sa šupljim kolačićima, maramama,  marami

Lutka

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović LUTKA. — Zamena ljudske žrtve lutkom poznata je mnogim narodima. Stari Egipćani bacali su lutku u Nil umesto devojke, Rimljani su je bacali u Tibar, itd. I kod Srba ima ostataka zamene ljudske žrtve lutkom. Kada nastane letnja suša, ponegde se u selima južne Srbije bacala lutka u reku, da je voda odnese. Lutka je  zamena ljudske žrtve vodenom demonu. Smrt drugog ili trećeg domaćeg člana u jednoj godini zamenjuje se lutkom.  Ilustracija: Anđela Đermanović Ponegde se s drugim mrtvacom sahranjuje lutka od krpa ili glava koja se odreže od vratila. Ekvivalenat trećeg mrtvaca može biti i mera uzeta s mrtvaca koji je umro drugi po redu: uzme se crveni konac ili prut šipurka (divlje ruže), izmeri se mrtvac pa se konac ili prut sahrane zajedno s njim. Na taj način je, po verovanju, kuća obezbeđena od treće smrti.  U okolini manastira Nimika, kod Golupca, nerotkinja pravi voštanu lutku veličine bebe,  odnese je na groblje i sahrani kao žrtvu

Moć metle

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović METLA je atribut veštica i mòra i njihova supstitucija. Jašu je veštice mesto konja kada polaze na sastanke. Demonska snaga metle prenosi se na decu nehotičnim ili namernim udarom. Po verovanju, čim se dete udari metlom, ono prestaje da raste. Kada se to dogodi, pljune se preko metle a ona se  izgazi. Mladić i devojka se ne udaraju metlom, jer se neće moći oženiti, odnosno udati. Metlom se zamahuje na porodilju, da bi se lakše porodila. Stara metla ne unosi se u novu kuću, da ne bi smetala domaćem životu. Ona se ne upotrebljava dok je mrtvac u kući, da se ne omete kućna sreća. Metla je korisna u domaćem životu. Njome se briše nečistoća, pa se smatra za čuvara zdravlja. Zato se stara metla ne gori, a ko to učini, zaboleće ga zub. Kada je porodilja prinuđena da za časak  napusti dete, ona ga pokrije metlom, da ga sačuva od demona. U Zaglavku, čim se dete rodi, prinesu pored njega i porodilje razna sečiva i metlu. Ispod bolesnika položi se metla,

Lamnja

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović LAMNjA. — U južnoj Srbiji i na Kosovu narod je verovao da postoji nekakvo mitsko biće ženskog roda koje predvodi gradobitne oblake. Ovu neman narod je nazivao lamnja, a zamišljao je kao ružnu utvaru velikih razmera, sličnu nekom reptilu. Ona je, po narodnom verovanju, nenasita, osvetoljubiva i glupa; ali plaši se galame, zato je narod, kad naiđu gradobitni oblaci, iznosio mašice i vršnik (predmeti sa ognjišta, domaćeg fetiša) i lupao njima verujući da će je tako uplašiti i oterati od sela. Naziv lamnja prenet je iz grčkog, u kojem označava čudovište što proždire ljude a posebno decu. Za ovu neman znala je još stara grčka mitologija, u kojoj njeno ime Lamija verovatno dolazi od Lamyros („proždrljiva"). Lamija je bila libijska boginja koja iz osvete što joj je Hera u nastupu ljubomore pobila decu, uništava drugu decu i ponaša se veoma svirepo, tako da joj je lice dobilo izgled utvare. Ona deluje i kao mòra, podaje se mladićima a posle im si

Cveti

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović CVETI su u nedelju ispred Uskrsa, pripadaju krugu prolećnih običaja. To je dan praznovanja  probuđene prirode. U subotu uoči Cveti, koja se naziva i Cvetna subota, Lazareva subota, Vrbica (po gradovima), deca se takmiče ko će najviše nabrati raznovrsnog cveća. Ona najviše beru krasuljak, da bi bila krasna, drenovinu, da bi bila jaka, ljubičicu, da bi bila ljubazna, i vrbove grančice, da bi bila napredna. Ubrano cveće i bilje se ne unosi pod krov kuće, već se drži u dvorištu, u posudi s vodom. Izjutra se deca grabe ko će prvi da ustane, umije se i iskiti cvećem. Ovog dana skupljaju se mladići i devojke na određeno mesto, pa međusobno menjaju cveće i na taj način otkrivaju svoje želje i ljubav. Tada se ne igra u kolu i ne veseli, jer traje uskršnji post i nastaje Velika ili Strasna nedelja (sedmica). U našim zapadnim krajevima nema ličnosti koja se na Cveti ne bi zakitila cvetom radi zdravlja, a devojke i da bi se udale te godine. Ubrano cveće u

Lazarice

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović LAZARICE. — Obredna igra grupe devojaka (lazarke), vezana za praznik vaskrsenja Lazarevog, održava se u proleće kao i kraljice, i sa mnogim istim elementima. Pesme za plodnost, sreću i napredak namenjene su momcima, devojkama, udovicama, čobaninu, ponekad i pokojniku, zatim pojedinim životinjama (konju, svinji, kokoški), vinogradu, vodenici i sl. Broj učesnica varira u raznim krajevima (od 6 do 12), a pored Lazara i Lazarica, učestvuju prednjarke i krošnjarke, koje nose kotaricu („krošnju") sa cvećem i skupljaju darove. U lazarice idu devojke udavače, ali i mlađe, sa izvesnim tragovima inicijacije, jer devojčica koja prvi put igra nastupa poslednja, drugi put kao prednjica, a treći put kao ženski ili muški lazar. Neke pesme, kao i kraljičke, izražavaju žensku inicijativu za brak: More, momče namerniče, koju voliš da nameriš. ili: More, momče, mlado momče, kako možeš sam da spiješ u kreveče bez devojče? Da su lazarice prvobitno predstavlja

Konj u narodnoj tradiciji

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović KONj. — U srpskoj narodnoj tradiciji konj se obično pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. U konje se pretvaraju grešne duše, zatim veštice, mora i vukodlak. Htoničnog demona predstavlja crni konj koji pomaže prilikom otkrivanja i kopanja skrivenog blaga, kao i crni konj koji pomaže prilikom otkrivanja vampira. Verovanje da crni konj nikada neće nagaziti na grob u kome je vampir, sasvim jasno  otkriva htoničnu prirodu ovog konja. Htonske demone očito predstavljaju i konji u običajima što se, u nekim krajevima, obavljaju na Sv. Todora i o Božiću. U narodnoj tradiciji, pored sv. Đorđa, na konju se javljaju sv. Arhanđel, sv. Sava, sv. Nikola i naročito Božić. Ilustracija: Anđela Đermanović JABUČILO je, po predanju, bio krilati konj vojvode Momčila (prva polovina XIV veka). U jednoj epskoj narodnoj pesmi peva se da je vojvoda Momčilo imao: „Jabučila konja krilatoga, kud god hoće, prelećeti može." Pripoveda se da je negde u ne

Tavan u narodnim verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović TAVAN. — Stare srpske kuće u narodu nisu imale tavana. Kad se počeo izgrađivati i upotrebljavati, verovanja o kućnjem krovu prenela su se na njega. Krov i tavan su mesta na kojima rado borave duše predaka i demoni. Suđaje, koje određuju deci sudbinu, obitavaju na tavanu ili na krovu, tamo se dogovaraju, a u kuću ulaze kroz badžu ili dimnjak. Na tavanu je i čuma. Kad se ona pojavi u selu, onda se na tavan stavljaju jela, voda, sapun i češalj za nju. O danu sv. Andreje stavlja se na krov skuvani kukuruz za medveda, u kome je, pretpostavlja se, duša pretka. Prebacivanje ugarka preko kućnjeg krova o Božiću je utuk na zle demone. Toga dana penje se domaćin na krov kuće, pa kod dimnjaka gata u orah (plod) o domaćem napretku. Kada se porodilja u kući teško porađa, onda se puca preko kuće, da bi se oterao demon. Na Đurđevdan pre zore popne se devojka s hlebom na glavi na kućni krov, pa na pitanje kakvo je vreme, odgovara: „Po svom nebu vedrina, na naš

MAGIČNO SEDENJE

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović MAGIČNO SEDENJE — Kod Srba posetilac kuće treba da sedne, po analognoj magiji, da bi i sreća sela. Božićnjem polazniku potajno se izmiče stolica da bi seo na pod kuće i time nabio sreću u kuću. Pošto je božanski gost, od njega zavisi opšta domaća plodnost, pa se zato ona njegovim sedenjem vezuje ili pridobija za kuću. Kada se kvočka nasadi, treba sesti pored nje, da bi mirno ležala na jajima i izvela piliće. Posle sahrane pokojnika treba malo sedeti pored groba, po svoj prilici zato da bi i pokojnikova duša sela i smirila se. U narodnoj pesmi Ženidba Milića Barjaktara kazuje se da su svatovi na grobu njegove zaručnice posadili ruže, a pored groba klupe pogradiše. Da bi prestao pomor u narodu, mrtvaci su se sahranjivali sedeći, leđima okrenuti istoku. U polasku na venčanje nevesta ne sme da sedi u kolima zbog uroka.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Starac u verovanjima kod Slovena

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović      STARAC. — Gotovo kod svih Slovena postojalo je verovanje da jedan od najzaslužnijih predaka stanuje u kući u vidu seni. To je prastara mnogobožačka predstava mitskog pretka s najrasprostranjenijim nazivima starac i ded. Apelativi uz ta imena pokazuju njegovo stanište u kući: kod Rusa djeduška domovoj, djed zapećnij, kod Hucula did, kod Poljaka domovik, kod Srba sen, starac, kod Bugara stapan, itd. To biće javlja se i kao ženski predak s nazivima: baba, bapka, žitna baba i sl. Kućni deda zamišlja se kao starac koji se može pretvoriti u životinju, najčešće u kućnu zmiju. Starac štiti kuću, njenu čeljad i imovinu. Po verovanju, u njemu je pretkova duša. Nove kuće ga nemaju, a dobiju ga tek kada umre prvi domaćin te kuće. Prizivao se u pomoć i prinosile su mu se žrtve u jelu i piću.Rusi su svog kućnjeg pretka predstavljali u obliku antropoidnog idola. Po arapskom geografu Mas'udiu (X vek), ruska kraljica podigla je zgradu (hram) negde u j

Dimnjak i duhovi predaka

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović DIMNjAK. — Dimnjak, isto kao i ognjište i neki predmeti uz njega, npr. verige, prekladi, vatralj, u vezi je sa duhovima predaka, odnosno demonima. Otuda verovanje da kroz njega ulaze ili izlaze noću veštica (jašući na vratilu ili metli), vampir, đavo, čuma (personifikacija kuge), suđaje (koje su određivale detetu sudbinu odmah po rođenju) i drugi demoni. Ova bića, tobože, i borave u dimnjaku. Zimi, kad duvaju jaki vetrovi, u starim i širokim dimnjacima moglo se čuti zviždanje, koje je narod pripisivao demonima. Iz verovanja da je u dimnjaku boravište duhova predaka ili demona, mogao je nastati običaj gledanja u dimnjak prilikom domaćih obreda oko ognjišta kao kultnog mesta.  Ilustracija: Anđela Đermanović Božićni polaženik džara vatru na ognjištu, udara u badnjake da odskaču varnice i povremeno gleda u dimnjak. Ovo bi mogao biti ostatak od spaljivanja demona. Doskora je mlada nevesta kad stupi u mladoženjin dom, obilazila tri puta

KOLEDARSKA GROBLjA

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović KOLEDARSKA GROBLjA. — U nekim krajevima Srbije bio je davnašnji običaj da se dve koledarske grupe prilikom susreta potuku. Po predanju, poginule koledare sahranjivali su na mestu pogibije, a ta mesta nazivaju se koledarska groblja. Više takvih grobalja spominje se u južnom Pomoravlju i na  Kosovu. U narodu se veruje da susret koledarskih grupa donosi nesreću, a da sukob izaziva gràd. Ovi sukobi kasnije su svedeni na nekoliko simboličnih udaraca ili na to da se grupe bez reči i uz neprijateljske poglede mimoiđu. Običaj sukoba koledara, sa predanjima o grobljima izginulih, raširen je na istoku do crnomorskih i egejskih predela, a našim običajima nalazimo najbliže analogije u običajima Kubačinaca (Kavkaz), gde je svaka polovina sela imala svoju koledarsku grupu. Stoga Gasparini pretpostavlja da običaj vodi poreklo iz matrijarhalnog rodovskog društva, sa dve suprotne bračne klase. Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki r

Svinja u narodnim verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović      SVINjA predstavlja demonsku životinju, a po jednom mišljenju ima i značenje totema. Kada se novorođenče prvi put iznosi iz kuće, nosi se „prvo ka istoku, a zatim kod svinja". Ili dete koje „krklja" mora majka podojiti sa svinje. U nekim krajevima, uoči Đurđevdana ili Nove godine devojke izvode mađijske radnje sa svinjama radi udaje. Po verovanju, svinja je moćan utuk protiv zlih demona, u prvom redu protiv demona nepogode. Svinjska krv i delovi svinje upotrebljavaju se u narodnoj medicini i predskazivanju, a osobitu lekovitu i plodotvornu moć imaju delovi svinje koja se kolje o Božiću. Veruje se da prilikom gledanja u svinjsku dijafragmu može da se predvidi kakva će zima biti.  BOŽIĆNA PEČENICA. — Na Tucin-dan, dva dana pred Božić, ili na Badnji-dan, kolje se ritualno svinja određena za pečenicu. Već samo odabiranje i pripremanje životinje određene za pečenicu pokazuje da od nje, po narodnom verovanju, zavisi sreća i blagostan

ČAROBNI KRUG

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović ČAROBNI KRUG znatno je zastupljen u našim narodnim verovanjima, po kojima ima ulogu zaštitnika od zlih demona i duhova. Verovanje je prastaro, imaju ga mnogi narodi, pa i Srbi. Zaokruživanjem prostora krugom obeležavaju se granice preko kojih ne mogu da pređu duhovi i demoni u njegovu unutrašnjost: sve što je u tom prostoru, zaštićeno je od spoljašnjih sila. Kao što vatra u prirodi postaje na više načina u razne obredne svrhe, i magijski krug postaje na nekoliko načina: zaparivanjem po površini zemlje, kružnim kretanjem (obilaženjem, obnošenjem), oboravanjem, savijanjem vitkog i vrežastog bilja i predmeta (venac, kotur, opasač, obruč i dr.), bojenjem po površinama i vezom po tekstilu i koži.Kome je potreban đavo, a boji ga se, taj se obezbeđuje čarobnim krugom. Po verovanju, paprat uoči Ivanjdana oko pola noći cveta i sazri. Ko ima semenku od nje, taj razume nemušti jezik. Ali njeno seme čuvaju đavoli. Zato treba pred ponoć napraviti krug oko

Nebo

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović      NEBO se zamišlja kao tvrda materija u vidu sača. Po narodnim pesmama nebeski svod je od kamena: Vedro bi se nebo prolomilo, A panulo studeno kamenje. I bog na nebu ima presto od kamena („Na kamenu prestolu božijem"). Shvatanje da je nebo od kamena poznato je indijskim i iranskim narodima, na šta ukazuju i reči istog korena kojima se označavaju nebo i kamen (sanskrt. asman, st. pers. asman — stena, kamen, nebo). Slovenski naziv nebo odgovara latinskom nubes, letonskom debes — oblak. Prema tome, reč nebo primarno je označavala oblačno nebo, spojeno sa zemljom, na šta bi ukazivala i sanskritska reč nabhas — spajati.       U narodnoj književnosti našoj često se zamišlja kako je nebo pričvršćeno za planine na kraju sveta, a spominju se i nebeska vrata, poznata u starom indoevropskom verovanju. Iz svega toga može se zaključiti da je u starini zamišljano dvostruko nebo, gornje vedro i sjajno, na kojem se nalazio vrhovni bog, i donje nebo ob

Pećina u narodnim verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović PEĆINA. — Uloga pećina u životu ljudi bila je znatna u vreme pojave najstarijih živih bića i ljudi na Zemlji. One su bile njihova prirodna skloništa. Mimo praktične uloge, pećine su bile i kultna mesta pećinskih ljudi. Mračna tajanstvenost pećina, njeni raznovrsni i neobični oblici staloženog i okamenjenog bigra (stalaktita, stalagmita, naboranih zavesa, oblika ljudskih i životinjskih glava, itd.), promuklo žuborenje pećinske i podzemne vode duž pukotina, studena jezera, stravično kretanje vazduha na pećinskim ulazima pobuđivali su ljudsku maštu i priče o pećinama kao staništima prastarih, mitskih bića: o vilama pešterkinjama, zmajevima, divovima, divljim babama i drugim demonima; u pećinama se čuje kloparanje vilinskih razboja (natre), sakrivenih i okamenjenih košnica koje je kum kumu ukrao; dugačkim i neprohodnim pećinskim kanalima silazi se u donji, podzemni svet. Takva verovanja očuvala su se u narodnim predanjima našega naroda, među kojim

Zle oči

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović ZLE OČI. — Kod svih naroda na svetu, još od najstarijih vremena, bilo je poznato verovanje u „zle oči". Ovo verovanje je osobito poznato kod naroda na Bliskom Istoku i oko Sredozemnog mora. Verovanje u rđave posledice od pogleda zlih očiju bilo je vrlo razvijeno i kod Srba, a  pretpostavlja se da je ono ojačano posredstvom Turaka, koji su doneli islamsku kulturu na Balkansko poluostrvo. Njihov uticaj na verovanja u zle oči ogleda se i u mnogobrojnim orijentalnim elementima: terminologiji, zaštitnim sredstvima i lekovima za zaštitu. Zle oči imaju neki ljudi i neke životinje. Ali oni se obično ne razlikuju mnogo od svoje sredine.  Ilustracija: Anđela Đermanović Po mišljenju T. R. Đorđevića, mnogo šta je podložno uticaju zlih očiju, a osobito sve što je mlado, napredno i nejako, bila to mala deca, momci i devojke, mlada i napredna stoka ili dobra letina, bio to kakav posao ili predmet pa čak i naselje. Za zaštitu i lečenje od pos

Ranilo

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović RANILO je svečanost devojaka, ponegde i mladića, a ostatak je nekadašnjeg proslavljanja bujne mladosti u vreme početka solarne nove godine i podmlađene nove prirode u proleće. U Siriniću devojke „kalinarke" išle su pred svaku zoru od Ignjatovdana do Božića na „ranilo" u polje, ložile vatru i pevale. U svanuće vraćale su se u selo prerušene: dve su predstavljale dva starca s bradama, jedna je bila nevesta s preslicom za pojasom, za njom su išle četiri do šest devojaka koje su, uparađene, pevale pesme sa završnim pripevom „vodo le": „Otvor'te se gradu vrata, da ulegnu (uđu) kalinarke..." U timočkoj Crnoj Reci devojke su se skupljale na ranu (ranilo) izjutra pre zore na Mladence i ložile vatru na seoskom igrištu. Njima su se pridruživali i mladići i igrali u kolu do zore. U zoru su išli na reku, mladići napred a devojke za njima, i usput pevali ljubavne pesme. Mladići su se peli na vrbe, sekli grančice i bacali devojkama.

VRBA — U obrednim običajima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović VRBA (Salix). — U obrednim običajima kod svih Slovena vrba i vrbovo pruće su simbol napretka i podmlađivanja. Ona zauzima vidno mesto i u verovanjima drugih indoevropskih naroda. U nekim krajevi-ma Srbije, na Mladence  išli su momci i devojke na obalu reke gde ima vrbe, brali vrbove grančice pa se uzajamno udarali govoreći pri tom: „Da si zdrav kao dren, da se ugojiš ko svinja, da si brz kao jelen, da rasteš kao vrba." Negde su na Vrbicu decu šibali vrbovim prućem da brzo i lako rastu. Devojke su se na Đurđevdan opasivale vrbom da budu vitke kao vrbove grančice. Isto tako o  mladini se šibala stoka, da se množi i lako raste kao vrba.  Ilustracija: Anđela Đermanović U selima Podrinja mislilo se da je najbolje mleko variti na vatri suve vrbovine, da i ono tako nadolazi kao što raste vrba. Hrišćanstvo je anatemisalo vrbu zbog njene značajne uloge u paganskom kultu. Pod tim uticajem je, verovatno, i nastala izreka „Siguran kao vrb

Magične moći kape

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović KAPA u verovanjima. — U narodu se veruje da ima magičnih kapa, a ko nosi takvu kapu dobija magičnu moć. Ako se takva kapa izgubi ili oduzme, onda i njen vlasnik izgubi magičnu moć. Magična kapa učini čoveka nevidljivim. Ona mu može ispuniti svaku želju i obogatiti ga. Po predanju, Ćoso je od đavola izmamio kapu, koja ga je učinila nevidljivim, i pomoću nje postao car. U đavolovoj kapi počiva sva njegova moć. Ko se domogne crvene kapice demona, taj će od njega dobiti novaca koliko zaželi samo da mu je vrati. Kada mu je neki radnik bacio kapu u vatru i ona izgorela, onda ga je demon kaznio smrću.  Ilustracija: Anđela Đermanović Kapa, kao i hamajlija, brani od uroka. Na dan svadbe mladoženja za stolom ne skida kapu s glave, jer ga ona brani od uroka. Nevestina kapa perjanica (smiljevac) kitila se aromatičnim biljem, paunovim perjem sa „okcima" i dvama malim ogledalima, jednim na prednjoj a drugim na zadnjoj strani kape, da bi je

Zec u narodnim verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović ZEC je, po narodnom verovanju, demonska životinja. Ako se na putu sretne zec, znači nesreću. Trudna žena ne sme da jede zečje meso, niti da vidi ubijenog zeca. Zečja krv i pojedini delovi njegovog tela (zub, slezina, koža, mast, dlaka) smatraju se lekovitim. Zečevi mogu i da predskažu vreme. Osobita se  moć pridaje zecu ubijenom na Veliki petak, kada se namerno lovi, a zatim zecu ubijenom na Sv. Tomu na Badnji dan i na Sv. Iliju. Krv zeca ubijenog na Sv. Iliju ostavlja se za bolesnika od velikog kašlja. U nekim selima leskovačke Morave u božićnu pečenicu neki stavljaju zeca. I u nekim selima na granici Bosne i Korduna bio je običaj da se u božićnu pečenicu obavezno metne zec. Na Božić bi se ritualno omrsili mesom ovog zeca najpre domaćin, a zatim ostali ukućani. Glava ovog zeca čuvala se do Nove godine, kada se jela zajedno sa glavom pečenice. Od božićnog zeca ostavljali su jednu kost kojoj je pridavana mistična moć. Verovanje da ova kost ima

Blagovesti

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović      BLAGOVESTI. — O Blagovestima se kazuje da je toliko velik praznik u godini da ni ptica u gori toga dana ne savija gnezdo — a u timočkim selima: „Blagovesti vragovesti, Veligd'n (Uskrs) vraži d'n, Đurđevd'n boži d'n." Blagovesti strogo praznuju žene koje rađaju, a nerotkinje posećuju crkve, kleče pred ikonom Blagovesti u nadi da postanu gravidne. Ako čovek ubije zmiju pre Blagovesti pa u njenu glavu posadi česno belog luka i ono nikne pre Blagovesti, onda ga uzme, zadene za kapu, ode crkvi i u njoj će poznati sve žene veštice. One će se okupiti oko njega da mu ukradu ili otmu magijsko česno. Ako kukavica zakuka pre Blagovesti, onda će u selu biti preko godine dosta zmija. Uoči Blagovesti žene obilaze oko kuće, lupaju u metalne predmete, da bi oterale zmije: koliko se daleko čuje zvuk, toliko će daleko biti zmije od kuće. I deca idu oko kuće i govore: „Bež'te zmije!" Na Kosovu pali se suha balega p

Zemlja

Слика
    Ilustracija: Anđela Đermanović      ZEMLjA, po narodnom verovanju, leži na četiri stuba koja „katkad popuste od silnog tereta, te se zemlja zatrese". Pretpostavlja se da je ovo verovanje možda preuzeto preko hrišćanstva, jer se u Starom zavetu govori o stubovima na kojima leži zemlja. Osobito je rašireno verovanje da zemlja stoji na volu, pa kad vo makne uhom, onda se zemlja zatrese. Negde se veruje da zemlju drže četiri vola ili četiri bika, a negde da zemlju drže vo i riba, pa ako vo mahne uhom ili riba otvori škrge, zemlja se zatrese. Ovo verovanje odgovara shvatanjima Ukrajinaca i Poljaka da zemlja stoji na ribi. Negde veruju da zemlja leži na velikoj zmiji, smotanoj u klupko. Ovakva predstava sveta nalazi se na jednoj  vavilonskoj ploči iz 1180. god. pre n. ere, gde zmija predstavlja okean, kao i na jednom hetitskom pečatu, a prema jednom našem verovanju, oko zemlje je peskovito more. Predstava sveta među rogovima bika takođe se nalazi na starim egipatskim rel

Moć ogledala

Слика
OGLEDALO. — Nije poznato kada je ogledalo ušlo u našu narodnu upotrebu, ali je, po svoj prilici, u daljoj prošlosti bilo retko. Ono se spominje u našim srednjovekovnim spisima i u narodnim lirskim pesmama: „U marami sjajno ogledalo i na njemu slika devojačka." Iako je ogledalo bilo retko u daljoj narodnoj prošlosti, ipak se našla mogućnost ogledanja u bistroj vodi, rastopljenom maslu i medu: „Anđelija vodu lila, nad vodu se nadnosila, sama sebi govorila: ,Bože mili, l'jepa ti sam!'" U narodnoj pesmi o smrti Kraljevića Marka kazuje se: „Nadnese se nad bunar na vodu, nad vodom je lice ogledao... viđe Marko kad će umrijeti." Rastopljena mast služila je za ogledanje pri vračanju i gatanju.  Bilo je u običaju da se o ručku na Božić iznesu rastopljeno maslo i med, pa se, pre upotrebe, ogledala domaća čeljad: ko vidi svoj lik u rastopu, taj će živeti u toku godine, a ko ga ne vidi, onda to nije dobar znak, može da se razboli, pa može i da umre. Kad se mesec

Rusini u Srbiji

Слика
  NASELjAVANјE Na teritoriji današnje Srbije Rusini žive preko 260 godina. U njihovoj bogatoj tradiciji, 17. januar 1751. godine ostao je zabeležen kao poseban datum. Toga dana je Franc Jozef de Redl, savetnik carice Marije Terezije i administrator Kralјevsko-državnog Bačkog distrikta u Somboru potpisao prvi zvanični dokument – Ugovor o naselјavanju 200 rusinskih grkokatoličkih porodica na tadašnju pustaru Veliki Krstur. Po odredbama ovog ugovora kolonisti su po nacionalnosti morali biti Rusini (Rutheni) po statusu slobodni lјudi, po veri grkokatolici (unijati). To je bio zvanični početak današnjeg Ruskog Krstura, najstarijeg, nejvećeg i najpoznatijeg mesta Rusina u Vojvodini i Srbiji. Zbog toga je ovaj datum izabran za naš nacionalni praznik. Prvi rusinski doselјenici pojedinačno su počeli da dolaze u Bačku već sredinom dvadesetih godina XVIII veka, ali samo jedan popis iz 1746. godine svedoči o životu većeg broja rusinskih porodica nedaleko od Krstura.   Nјihovo naselјavanje je bil