Постови

Приказују се постови за децембар, 2020

Kako su naši stari proslavljali Novu godinu

Слика
NOVA GODINA u narodu se obično zove Mali Božić ili Mladi Božić, ponekad i Vasiljevdan.  Mnogi novogodišnji običaji u stvari predstavljaju produžetak ili ponavljanje nekih božićnih običaja. Tako u nekim krajevima uoči Malog Božića „unose badnjake onako isto kao i uoči Velikog Božića". U Boki Kotorskoj na Badnji dan su pripremali badnjake, „te polovinu nalože uoči Božića, a polovinu na veče Vasiljeva dne". Uopšte, kod zapadnih Srba ostatke božićnih badnjaka nalažu uoči Nove godine, ali tragova ovog običaja ima i u drugim krajevima. Na Kosovu su na Novu godinu ponovo palili kraj od badnjaka koji bi preostao od Badnje večeri. U Temniću su ostavljali komad božićnog badnjaka, od kojeg su na Novu godinu pravili krstiće i stavljali ih na kućnu strehu, u vinograd, u posejanu pšenicu i u košaru. Za Novu godinu se obavezno ostavlja glava, negde i plećka od pečenice, zatim pola česnice ili božićnog hleba, božićna sveća i božićna slama. U zapadnoj Bosni, Baniji i Kordunu božić

Šta je to vrzino kolo?

Слика
VRZINO KOLO.—Često se i danas može čuti izraz vrzino kolo za nešto što je teško razrešiti ili za nešto što je vrlo zapetljano. U prošlosti vrzinim kolom se nazivala stvarna igra u kolu, ali takva koju su igrali demoni, npr. vile ili ale. Ako se, pak, ljudi uhvate da igraju vrzino kolo, tu se  pada od iznemoglosti ili u trans, ali se zato dolazi u vezu sa demonima donjeg sveta ili sa pokojnicima. S druge strane, vrzino kolo uvek je u vezi sa atmosferskim prilikama i u njemu se obično pojavljuje dvanaest igrača, što neki dovode u vezu sa dvanaestožbičnim sunčanim krugom kod Indoevropljana. Nekoliko primera najbolje će ilustrovati narodno verovanje o vrzinom kolu. U nekim krajevima se verovalo da ale, koje predvode olujne oblake sa gradom, kad zaigraju vrzino kolo, unište letinu na onom mestu gde su igrale. Zapravo, veruje se da su oluja i grad rezultat igranja ala. Vuk Karadžić, opet, veli da dvanaest đaka kad izuči dvanaest škola ode na vrzino kolo da dovrši sasvim učenje

Stana Cerović, poslednja crnogorska virdžina

Слика
U pojedinim zabačenim selima Balkana još od srednjeg veka važe čudni običaji. Kada bi glava stroge patrijarhalne porodice umrla ne ostavivši za sobom muškog naslednika, jedna ćerka bi postajala muškarac, piše britanski Gardijan, a prenosi  B92. Ona se oblači kao muškarac. Dozvoljeno joj je da puši i druži se s muškarcima u seoskoj kafani. Ona može da nosi oružje. Ipak, te privilegije su skupe. Ona mora da se zakune na čednost.  Njen zavet celibata i obećanje da će čuvati majku, sestre i imanje porodice predstavljaju doživotni izbor. U mnogim slučajevima, to je ujedno i jedini način da žena nasledi porodično bogatstvo.  U maju je takozvana virdžina iz Crne Gore preseljena iz sela u blizini Šavnika u dom za stara lica koji se nalazi u primorskom mestu Risan, zbog slabog zdravstvenog stanja.  Stana Cerović rođena je 1936. i bila je najmlađe dete u porodici s pet devojčica i dvojicom dečaka. Njena braća umrla su još u detinjstvu.  Još kao dete, obećala je ocu da se nikad neće u

Moć belog luka

Слика
BELI LUK (Allium sativum) po narodnom verovanju ima izuzetnu zaštitnu moć, osobito štiti od uroka i veštica, služi i kao hamajlija. U Vasojevićima se priča kako je beli luk rekao čoveku: „Čuvaj ti mene od nokta, a ja ću tebe od uroka." Trudna žena nosi u nedrima belog luka, a porodilja se takođe štiti belim lukom. Radi zaštite od zlih bića i uroka detetu natrljaju tabane belim lukom. Beli luk prišivaju na maramu kojom se dete pokriva posle prvog dojenja i prilikom krštenja. Belim lukom majke mažu decu „da ih ko ne urekne i da ih veštice ne pojedu". Na Bele poklade majke daju deci da pojedu „po jedno čeno bela luka radi odbrane od uroka i od zlih očiju". Negde su na Badnje veče svi ukućani belim lukom mazali vrag i ruke. Glavica bela luka od jednog češnja(inok) „meće se u hamajlije i uza sebe nosi pod pazuhom". Devojci se metne u džep češnjić bela luka „da je ne ureknu". Pojavljuje se i u nekim obrednim običajima (npr. u običaju lazarica), upliće se

Šta bratimljenje predstavlja južnoslovenskim narodima

Слика
BRATIMLjENjE je veštačko orođavanje u narodu. Ono nastaje iz više razloga, ali su tri glavna: da se rividnim orođavanjem, uz poziv Boga kao svedoka, obezbedi prijateljstvo; da se u nekoj nevolji dobije pomoć i zaštita božanstva, i da bolesnici, magijskim činom bratimljenja, ozdrave. Bratime se među   sobom stari i mladi. Ženskinje bratimi muškarce (naročito devojke koje nemaju braću) i obratno, ali znatno ređe. Ono nastaje iz drugarskih i prijateljskih pobuda i iz neke nevolje (razmirica, osvete i zbog bolesti). Odricanje bratimljenja je izuzetno, samo u prekim potrebama. Ljuba Stevana Musića bratimila je svoga slugu, da ne bi budio gospodara, koji zorom treba da pođe u boj na Kosovo. On nije mogao da joj odrekne bratimstvo, ali joj je izneverio želju, jer je probudio gospodara na vreme. Bratimljenja se spominju u našim starijim narodnim pesmama, pa postoje i danas Ljudi se najčešće bratime u nevoljama. U narodu se kazuje: „I vuk ako se bratimi, neće učiniti zlo." U

El Dorado Istočne Srbije

Слика
Malo je poznato da je u XIX veku na tlu današnje Srbije postojao pravi El Dorado, i taj status uživao je sve do 90-tih godina prošlog veka, kriza devedesetih i tranzicija učinile su da ovo mesto gubi svoje stanovnike i na isti način kao što su došli mnogi u ovaj gradić zbog istih razloga iz njega odlaze. Mnogi su posetili ovaj idiličan gradić, koji je ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića postao okružna varoš, posetio ga je Branislav Nušić koji ga je opisao u jednoj od svojih komedija, zbog velikog broja katoličkih vernika posetio ga je i biskup Josip Juraj Štrosmajer, mnogi političari, putopisci, istraživači, književnici, skoro da ne postoji stanovnik bivše Jugoslavije koji nije čuo za ovaj gradić. Mnogi su u njemu tražili sreću, Srbi, Rumuni, Hrvati, Slovaci, Česi, Nemci kao i mnogi drugi narodi iz raznih delova sveta, mnogo je i onih koji su živeli i radili u tom gradu a rasuti su po čitavom svetu , mnogi su uspešni sportisti, lekari, operski pevači, manekeni, kao što re

ZAŠTO SE KITI BAŠ JELKA, A NE NEKO DRUGO DRVO? RAZLOG JE DREVAN, ALI I VEOMA PRAKTIČAN

Слика
Iako za ovo nema čvrstih dokaza smatra se da je  dekorisanje jelke kakvo mi danas znamo počelo u Nemačkoj u 16. veku kada su  pobožni hrišćani unosili zimzelene biljke u svoje domove i potom ih ukrašavali. Drvo besmrtnosti i večnog života Zimzeleno drveće nije izabrano slučajno! Antičke civilizacije su verovale da unošenjem biljaka u svoje domove odaju počast Bogu Sunca i raduju se zelenilu koje će bujati kada se on pojavi u svoj svojoj slavi na proleće. Rimljani su ukrašavali svoje domove i hramove zimzelenim vrstama u čast Saturna, Boga poljoprivrede. Keltski sveštenici su ukrašavali hramove zimzelenim biljkama koje su predstavljale simbol večnog života. Reč je dakle bila o običaju koji je svoje korene imao još u paganskim vremenima kada se na zimu gledalo kao na vreme kada zli duhovi hodaju zemljom i donose smrt. Kako bi se podsetili da će proleće ipak doći, a i kako bi te zle sile oterali od svojih domova, ljudi su zimzelene biljke – koje ne gube svoje četine i odoleva

Ko su aloviti ljudi ?

Слика
ALOVITI LjUDI. — Po jednom verovanju, dete rođeno u materičinoj košuljici postaje alovito, po drugom, ono se rađa parenjem ale i žene: dobije pod pazusima nevidljiva krilca. Po trećem verovanju, opet, ala se uvuče u čoveka, pa ga goni da mnogo jede, da bi se i ona nahranila. Takav čovek postaje proždrljiv („alapljiv"), jer je: „u njemu zinula ala". Svojim dahom ala može da ubije čoveka, a ako ostane živ, onda postane alovit, dobije neobično veliku snagu. Po predanju, i veliki župan Nemanja bio je alovit, snažan i proždrljiv kao ala. Nepromišljen i brzoplet čovek je alamunja. Alovite ljude puška ne ubija, osim one koja je napunjena srebrom i zlatom. Alosani ljudi postaju vidoviti. Oni su bledi, suhi, bele brade, i dugih nokata. Oni, kao i ale, predvode gradobitne oblake, ali ih ne navode na potes svoga sela, nego na tuđ. Kada naiđu oblaci, alovit čovek padne u zanos, iz njega iziđe ala ili njegova duša i odleti pred oblake. Priča se da je u nekom selu bio alovit čo

Magijske moći slepog miša

Слика
SLEPI MIŠ.  Nijedno živo biće ne strada zbog svog naziva kao što strada naivni slepi miš. Zbog svog imena ušao je u ljubavnu magiju, ali ne kao slep, nego kao zaslepljen na dnevnoj svetlosti, a u prenosnom smislu kao opsenjen, opčinjen. Hvata se da bi se došlo do njegovih krila i kostiju: krila ili kosti osuše se, istucaju u prah i stavljaju u jelo ili piće zavoljenoj ličnosti, da bi se, posle upotrebe, tobož, slepo zaljubila u onoga ko je magiju pripremio ili u onog kome je ona namenjena. Prosilac obnese slepog miša oko kuće devojke koju prosi da bi se slepo zaljubila u mladića za koga je prosi. U istu svrhu zaljubljeni mašu krilima slepog miša jedno na drugo. Devojka zakolje slepog miša srebrnim ili zlatnim novcem pa ga uoči Đurđevdana obnese oko zavoljenog mladića, ili probuši krila slepog miša, pa kroz otvore pogleda na mladića, da bi ga pridobila. Ugostitelji u Bosni zakolju slepog miša, zakopaju ga pod prag svoje radnje, da bi pridobili posetioce. Ako slepi miš uleć

Šta je to Bauk?

Слика
BAUK se u narodu zamišlja kao strašilo u životinjskom obliku, koje svojom pojavom uliva strah maloj deci, pa i odraslima: „Eto bauka!" Bauk se danju krije po kutovima zapustelih kuća, rupama i mračnim mestima, otuda vreba žrtvu da je ugrabi, odnese, udavi i proždere: „Pogle, otac, kraj šuštava luga, zar ne vidiš noćnoga bauka. Oko kule šikarje poraslo, u šikarju vuci i bauci. Lisna goro, vatrom sagorela, (jer) u tebi nigde ništa nema... niti vuka, nit' ljuta bauka." U jednoj dečjoj narodnoj uspavanci majka peva detetu: „Nesanke ti voda odnijela, gdeno nema vuka ni bauka." Bauk se goni vikom, lupanjem i svetlošću, a tako se gone i medvedi. Baukov onomatopejski izraz „bau", njegov trapavi hod „bauljanje", po kojima je i nastao naziv bauk, njegova mesta prebivanja, proždrljivost i druge osobine upućuju na to da se baukom nazivao medved, a ne vuk, kako misle neki pisci. Naziv medved nije se spominjao da se ne bi deca plašila, pa se mesto njega upotr

Zduhać

Слика
ZDUHAČ, ili kako se još čuje: zduha, zduhat, zduva, zduvač, stuhać, stuha, stuva, stuvać (Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Sandžak), vjedogonja i jedogonja (Boka Kotorska), je, po nekadašnjem verovanju, čovek koji ima izvanredna natprirodna svojstva, ali samo dok spava. Upravo, dok spava iz njega izlazi  duh i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i tuče se sa drugim zduhačima. Po drugom tumačenju, zduhač je neko čudno mitsko biće koje živi po planinama, bez naročito izraženih osobina ali najviše podseća na vampira. Verovanje u zduhače bilo je rašireno u centralnim predelima naše zemlje, uglavnom u Bosni, Hercegovini i osobito u Crnoj Gori, ali i tamo gde ima u većoj masi ovih doseljenika. Smatralo se da svaki kraj, pleme i rod ima svoje zduhače. Oni vole svoju okolinu, tuku se pa i ginu za njezino dobro u borbi sa susednim zduhačima. Verovalo se da mogu proricati budućnost. Za mnoge istorijske ličnosti verovalo se da su bili zduhači, između ostalih za Marka Milj

Slučaj Petra Tome - vampirizam u Rumuniji u XXI veku

Слика
Vlasti u Krajovi, na jugozapadu Rumunije, otvorile su istragu protiv šest osoba za koje se tvrdi da su oskrnavili telo seljanina koji se, prema njihovim rečima, "transformisao u vampira" i "sisao im krv tokom noći". Telo Petra Tome otkopao je njegov zet šest nedelja nakon njegove smrti u prisustvu nekoliko drugih članova porodice, uključujući njegovu udovicu i njenu unuku. Prema nekoliko svedočenja, Tomi su napravili rez na grudima kako bi mu izvadili srce pre nego što su ga spalili. Jedan izveštaj navodi da su, u skladu sa lokalnim običajem zaštite od vampira, rastvorili pepeo u vodi i popili ga. Obdukcija koju su izvršile vlasti u Krajovi potvrdila je da je „srce zaista oduzeto“. Šestoro ljudi je objasnilo da su se posle Tomine smrti osećali „oslabljeno“, kao da više nemaju „krvi“. „Jedne noći sam ga videla u svojoj sobi, a ujutro nisam mogla da ustanem; toliko sam bila oslabljena“, rekla je Tomina unuka Mirela Marinesku. prema njenim rečima, čim je izvršen ritual

Šumski demon - Lesnik

Слика
LESNIK je šumski demon, koji se tako naziva u selima u okolini Leskovca. Les je staroslovenska reč za šumu, po kojoj je demon dobio naziv. Koledari iz sela Brze, kod Leskovca, idu oko Nove godine (1. I) od kuće do kuće. Njihove vođe su maskirane ličnosti, lesnici. Obučeni su u ovčje kože, imaju kozje rogove, na licu životinjsku masku, oko pojasa i nogu privezane klepetuše, u jednoj ruci nose drvenu sablju a u drugoj drenov štap. Kad stignu pred kuću, nesnosno galame, bučno ulaze u kuću, igraju, skaču, svuda zaviruju, udaraju štapovima po podu i zidovima, sabljama mašu po vazduhu terajući karakondžule, preću po vatri na ognjištu, valjaju se po pepelu i zadirkuju maskiranu „snašku" (muškarca). Po verovanju, lesnici su šumski demoni, zaštitnici stoke. Antičke paralele lesnika su uglavnom kozjeg izgleda. To su Pan, Satir, Silen, Faun, Silvan i drugi. Bliža mu je analogija rusko šumsko božanstvo Liesnik (Lješak, Lješij), koje se zamišlja kao čovek u odeći od ovčje kože, del

German božanstvo plodnosti, kome su stari Sloveni prinosili ljudske žrtve

Слика
GERMAN, 12. V, carigradski patrijarh 715—730, zaštitnik od grada i poplava. Hrišćanski sveci German i Ilija preuzeli su ulogu staroslovenskog boga gromovnika i vremenskih nepogoda. Germana praznuju i u njegovu zaštitnu moć veruju Srbi i Bugari. Postao je zaštitnik po narodnoj etimologiji  svoga imena: grmeti, gr'm (grom) i German. U planinskim selima praznuje se kao zaštitnik od groma i grada, a u ravničarskim od poplava. U selima u okolini Niša, kada naiđu gradobitni oblaci, prema njima se viče: „Do među, Đermo!" Ako zagrmi na dan sv. Germana, onda se govori: „Germane, ljuti prazniče, prenesi ga (grad) u pustu goru!" German se poziva na badnju večeru, da bi se pridobila njegova  milost. Stari Sloveni imali su božanstvo plodnosti, kome su prinosili ljudske žrtve. Pošto su one bile teške i grozne, to su, verovatno pod hrišćanskim uticajem, zamenjene ljudskim figurama (lutkama), a božanstvo svetim Germanom, kao uspomena na carigradskog patrijarha Germana. Prasta

"Neka ga sunce po drugi put ogreje" - otkopavanje pokojnika

Слика
  Sve do potkraj XIX, pa čak i u XX veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih kod Vlaha postoji specifičan običaj   „otkopavanje pokojnika“ „Otkopavanje“ se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce „primilo“ pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, s ciljem da se pokojniku obezbedi večni život na onom svetu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka u selu Debeli Lug. On se odvija u najužem porodičnom krugu i za

Herkulovi stubovi

Слика
Gvozdena vrata Atlantide, Herkulovi stubovi  Atlantida, fascinantna misterija drevnog sveta sa svojom čudesnom pričom vekovima golica maštu. Osim onog uobičajenog, možemo reći  konvencionalnog stava, da je Atlantida u Atlanskom okeanu, ima i autora koji ovo mitsko ostrvo lociraju u prostoru Đerdapske regije kao Ratko Jakovljević u Atlantidi u Srbiji (Jakovljević 2008) koji ovakav svoj stav  obrazlaže tumačenjem obimne istorijske, arheološke i etnološke građe koja se bavi Đerdapom i srpskom i rumunskom stranom Dunava. Tako kod Jakovljevića možemo da pročitamo da savremeni tumači prošlosti  smatraju da se potonulo ostrvo sa juga graničilo sa Okeanom Potamos, a sa zapada sa Panonskim morem i da se po legendi u samoj blizini Herkulovih stubova, preko puta tesnaca, podignuta na stenama ostrva, nalazila velika građevina, prostirući se uz obod Okeana Potamos od jednog rta do drugog. Prema tumačenju Jakovljevića, Herkulovi stubovi su se, prema verovanju starih Grka, nalazili na na

Čudesni hleb pirotskog ratnika Alekse

Слика
Čudesni hleb pirotskog ratnika Alekse Prema nekim istorijskim podacima, vojnički hleb je imao 70 % raženog i 30 % belog brašna, a nije korišćen kvasac Umešen pre 103 godine, hleb koji je vojniku Aleksi Zdravkoviću iz Pirota u Balkanskim ratovima bio amajlija koja ga je čuvala od smrti, a potom celom njegovom puku u I svetskom ratu svetinja, jedinstven je eksponat koji danas čuva Muzej Ponišavlja. Kako objašnjava istoričarka i kustos pirotskog Muzeja Mila Panajotović, hleb je Aleksa poneo sa sobom u rat  zbog zaveta njegove majke da prvo vojničko sledovanje, odnosno tain, sačuva  jer je verovala da će ga on tako čuvati od smrti. Ovaj vojnik vratio se iz dva rata sa hlebom, kao i odličjima. U početku Aleksa nije verovao u majčine priče, pa je za čuvani hleb znala samo nekolicina njegovih drugova. Međutim, rat je nosio strahote koje su ga zaobilazile, pa je počeo da veruje u svoju amajliju - kaže Panajotovićeva. Napominje da je Treći pešadijski puk prvog poziva, u kome je Aleksa bio nosil

Živa vatra u verovanjima kod južnoslovenskih naroda

Слика
U verovanjima svih naroda na svetu, vatra je imala značajnu ulogu. Verovanja Srba u vezi sa vatrom takođe su mnogostruka i imala su značajnu ulogu u religiji i kultu.  Zbog izvanrednih svojstava vatre i želje za objašnjenjem njenog porekla nastale su mnoge legende i mitovi, čiju osnovu čine verovanja o natprirodnom, božanskom i svetom poreklu vatre. Jedna priča mitološke sadržine u kojoj se objašnjava poreklo vatre zapisana je i u Srba. U njoj se govori o vodenici „Plandište" (u rodnom mestu Vuka Karadžića, selu Tršiću), u kojoj su živele anateme, fantastična mitska bića. Kad je jednom tuda prolazio sv. Sava, ušao je u vodenicu i video da između anatema gori vatra, za koju on do tada nikad nije ni čuo. On ih je prvo upitao šta je to, a zatim se  raspitao o svojstvima vatre. Uverivši se u korisne osobine vatre, zatraži od anatema da mu je dadu. One odbiju njegov zahtev, jer vatra „nije za ljude". Sveti Sava se posle ovoga odluči da ukrade vatru, i dok je razgovarao