El Dorado Istočne Srbije

Ilustracija: Anđela Đermanović

Malo je poznato da je u XIX veku na tlu današnje Srbije postojao pravi El Dorado, i taj status uživao je sve do 90-tih godina prošlog veka. Kriza devedesetih i tranzicija učinile su da ovo mesto gubi svoje stanovnike i na isti način kao što su došli mnogi u ovaj gradić zbog identičnih razloga iz njega odlaze.

 Mnogi su posetili ovaj idiličan gradić, koji je ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića postao okružna varoš. Posetio ga je i Branislav Nušić koji ga je opisao u jednoj od svojih komedija, zbog velikog broja katoličkih vernika, posetio ga je i biskup Josip Juraj Štrosmajer, mnogi političari, putopisci, istraživači, književnici, skoro da ne postoji stanovnik bivše Jugoslavije koji nije čuo za ovo mesto.

 Mnogi su u njemu tražili sreću, Srbi, Rumuni, Hrvati, Slovaci, Česi, Nemci kao i mnogi drugi narodi iz raznih delova sveta, mnogo je i onih koji su živeli i radili u tom gradu a rasuti su po čitavom svetu. Mnogi su uspešni sportisti, lekari, operski pevači, manekeni, kao što reče moj prijatelj: "Nema vas puno, ali ste dobro raspoređeni." 

Tako je bilo od vajkada, ovo mesto bilo je poznato i Vinčanskim rudarima, kasnije Grcima, Rimljanima, Slovenima, od 1560 godine Turcima, Austrougarskoj monarhiji, od XIX veka do prve polovine XX veka Belgijancima i mnogim drugima. Malo je takvih mesta u svetu koje se mogu pohvaliti brojnim kulturama koje su sve zbog iste ekonomije hrlile na prostore istočne Srbije. Sve ih povezuje jedna stvar. Potraga za plemenitim metalima.

 Radi se o malom mestu koje se nekada nazivalo Medani Pek i koje je tako bilo upisano na kartama do prve polovine XVIII veka da bi kasnije bilo preimenovano u Majdanpek i tako ostalo sve do današnjih dana. Majdanpek se nalazi uz korito reke Pek, i sama dolina reke bila bi pusta da nije plemenitih metala. Među brojnim putopiscima kako sam ranije naveo našao se i naš istaknuti etnolog Tihomir Đorđević i evo kako on doživljava ovo mesto u svojoj putopisnoj belešci "Kroz naše Rumune" koja je izdata 1906.godine. 

"...Iz Rajkova se još jednom pesmo uz brdo i počesmo silaziti u M. Pek. M. Pek posmatran sa brda iznad njega čini lep, idilski utisak, a kad se već u njega uđe vrlo je prijatan svojom skromnošću i ako je svačim snabdeven što je životu potrebno. On ima i školu, i crkvu, i policiju, i poštu, i mehanu, i dućane i inteligencije i radnika i svega što jednom takvom skupu ljudi treba.

Tačno u 7 časova besmo u M. Peku. Majdanpečko naselje deli se na: Varoš — u sredini, Pemski kraj — uz reku Mali Pek, Šaška, Ciganska mala i Kod Kuznice.

M. Pek ima čudnovatu istoriju. Po potkopima i drugim tragovima može se reći da su ga još Rimljani eksploatisali, a isto tako i Srbi u Srednjem veku. I Austrijanci su kad zauzeše Srbiju od Turaka u prvoj polovini 18 veka vadili odavde bakar. To su isto radili posle njih i Turci do Kočine krajine, a docnije zapustili i tako je trajalo sve do 1847 g. kad ga poče eksploatisati srpska država. No posle mnogih mena i prelaženja iz državnih ruku u privatne i obratno, što ima dugu i ne baš pohvalnu istoriju, najzad pređe u ruke Belgijskog Bezimenog Društva za eksploataciju ruda, koje uprkos uveravanju od strane naših stručnjaka da je M. Pek iscrpljen vadi i dan danji iz njega bakar i troši grdan novac na dalje razvijanje rada. Ono podiže livnicu najnovijega sistema, koja je kako vele druga u svetu od te vrste, i koja će koštati preko miliun dinara.

Po beleškama moga kolege G. Marjanovića M. Pek leži na terenu iskonskog škriljca, a manje je paleozojski zastupljen, od mezozojskog imamo predstavnika samo u kredi. Kad pogledamo geološku kartu Kraljevine Srbije vidimo da je krečni teren u majdanpečkoj dolini upravo jezero na kopnu iskonskog škriljca. U tom terenu ima i eruptivnih stena i diluvijalnih i aluvijalnih nanosa. No za nas je najvažnije mnoštvo minerala: kuprit (Su2 O), malahit [Su SOz + Su (ON) 2], azurit 2 [Su SOz + Su (ON) 2], halkosin (Su2 S), kovelin (Su S), halkopirit (Su Fe S2). Iz ovih minerala i danas se topi bakar. Istina je da je procenat mnogo manji od onog u Boru, jer dok u Boru i ne misle da tope rudu sa 2—3% bakra, dotle su ovde i sa tim zadovoljni. Sem pomenutih minerala, ovde ima i nekih gvozdenih ruda iz kojih se pre 30 godina dobijalo gvožđe. I gvozdene i bakarne rude nisu ovde onako čvrsts i kontinuirne kao u Boru, već je to više ili manje rastresit materijal, u kome ima na 1000 kgr. 1 gram čista zlata.

Beše nedelja kad radnici ne rade pa kad stigosmo pred kafanu na pijacu, ili kako to mesto nazva jedan Nemac, rudarski inženjer u M. Peku — „Unter den Linden", jer je zasađeno lipama i služi kao promenada u M. Peku, kao i istoimeno mesto u Berlinu — videsmo potpunu cigansku kapelu uz koju igraše u pravom smislu reči šareno kolo raznostrukog majdanpečkog stanovništva, o kome nam dade onako lepu sliku B. Nušić u svojoj priči „Kikadonska posla".

Kad siđosmo s konja a zasedosmo za sto pod jednom lipom da se odmorimo, imađasmo pravo uživanje u veselju ovog čudnog društva sastavljenog iz ljudi od kojih su neki videli čak i Japan i Braziliju, i koji behu veseli u raznim stupnjevima i naravima, od „mrtvih" pijanih do „ćefli" veselih i od onih koji hoće da se biju do onih koji vole da se ljube. Sve se to slilo u jednu gužvu da joj i kafedžija sa svima momcima jedva hvata pravi kraj i konac. Beše i smešno i šaljivo ovo veselo šarenilo.

27 juna beše ponedeljak. Kad smo ustali i izašli u mehanu još zatekosmo jednu masu radnika, koja tera „plavi ponedeonik'". To su radnici koji ovde nose specijalan naziv „barabe"', kojima svagda nedelja traje po dva dana. Iako smo bili vrlo umorni i te noći tvrdo spavali, ipak smo ih od vremena na vreme čuli, naročito pred zoru, kad već san nije tako tvrd.

Do podne smo, blagodareći dobroti g. direktora majdana, razgledali topionice, hemijsku labaratoriju i staru topionicu koja je ostala iz doba kad je država ovde radila. Posle podne pregledali smo graćenje nove topionice, vazdušnu železnicu i rudnik. Silan se posao ovde radi. Preko hiljadu radnika nalazi ovde posla svakoga dana.

Radnici su u M. Peku različite narodnosti i sa različitih strana. Srba iz Srbije srazmerno je malo, a najviše je Rumuna, t. zv. Bufana. 

Bufani  (ženskinje  Vufanice  i  Bufanke)  su  kao  što  sam  već pomenuo Rumuni koji dolaze u M. Pek iz Ugarske iz mesta Uj-Moldava, još od kako je u njemu otpočeto rudarstvo. Njihov je specijalan rad rudarstvo i zbog toga se nazivaju i oknari (rudari) i ugljarstvo (karbonarija) zbog čega se nazivaju još i karbonari (ugljari). Do skora su u M. Peku oni bili jedini majstori za građenje drvenog uglja, a od skora su im u tome počeli praviti konkurenciju Srbi ugljari iz pirotskog okruga. Drugih rumunskih radnika, sem Bufana, u M. Peku nema. Bufani se odlikuju nošnjom od ostalih Rumuna u Srbiji. Njihove su košulje kud i kamo išaranije vezom.Kecelje koje nose njihove žene s preda i pozadi sastoje se upravo iz šarenih vunenih konaca koji se spuštaju za dužinu kecelje, a samo su pri vrhu ti konci za širanu jedne šake i nešto više pretkani.

Bufani kao i svi ostali Rumuni Srbije slave slavu, koju i oni zovu praznjik.

Beležim još i to da kad Bufani počnu da igraju u kolu, niko ne sme do kolovođe da se uhvati dok se ne uhvati njegova dragucana (devojka s kojom se voli). U M. Peku radnici ne slave Sv. Varvaru, kao što je slave svi rudarski radnici na drugim mestima Srbije, već slave Petrov-dan. Neki kažu da je to zbog toga što je Petrov-dan bio slava kneza Aleksandra Karađorđevića, pod kojim je započelo rudarstvo u M. Peku, a drugi vele da je taj dan mesna zavetina.

28 juna u 5 1/2 časova kretosmo se za Kučevo.

Kad se iz M. Peka pođe prolazi se pored grdnih gomila zgure, koja je ostatak starih rudarskih radova na tome mestu, a nešto ispod M. Peka nalaze se već porušene ili u pola porušene građevine koje su bile stanovi za radnike i kancelarije upravine. Ovo zapustelo mesto danas se zove Bakarnica.

Prošavši kroz domenu pok. kralja Aleksandra uputismo se rekom kroz lepu, ali pustu, šumovitu klisuru, koja se čudnovato vijuga. Gora je ovds bujna kao bosiljak u bašti. Mlada visoka bukova stabla na nekim su mestima tako česta i bujna da čisto izgleda kao da smo u tropima..."

Danas rudu u Majdanpeku eksploatiše Kineska kompanija Zi JIn,  i ona će poput mnogih prethodnih ostaviti svoj trag. Ukoliko posetite ovaj grad uverićete se u reči velikog srpskog etnologa Tihomira Đorđevića. Majdanpek se ni malo nije promenio, ostao je isti sa bogatim materijalnim i nematerijalnim kulturnim nasleđem da svedoči o nekim bivšim i budućim vremenima. U ovom gradiću i danas žive ljudi koji su videli Brazil i Japan, ljudi koji će poput mnogih stići do zvezda, poput Dejana Petkovića, Suzane Šuvaković, Mihajla Sporića i mnogih drugih, ali onihi ljudi koji su proveli čitav životni vek u ovom mestu a da nikada nisu posetili Rajkovu pećinu, koja se nalazi na svega par kilometra od centra grada.

 Život u svim rudarskim mestima je manje više sličan, smenjuju se kulture, narodi i ljudi, koji besomučno crpe rudna bogatstva i prirodu, a kada rude više nema, ostaju pusta kao svedoci prošlosti i davnih vremena, kao podsetnik da je nekada tu bio grad. Nadam se da ista sudbina neće zadesiti ovo malo rudarsko mesto konzervirano u vremenu. 

By: Aleksandar Repedžić

Literatura: 

Dr.Tihomir Đorđević, Kroz naše Rumune putopisne beleške, Srpski književni glasnik, knj. XVI, Beograd, 1906.