Etnolog

ŠTAP je služio svetovnim i crkvenim ljudima kao znak poverene ili nasleđene vlasti (žezlo, paterica), a u narodu je bio znak oženjena čoveka. Štaka je stalni atribut sv. Save i sv. Jovana. Crnogorski brđani zaklinjali su se na međusobnu vernost tako što bi svak rukom uhvatio za štap ili za pojas i što bi tom prilikom ukrstili oružje (puške i noževe). Štap od tisovine ili glogovine imao je zaštitnu ulogu od demona, pa se zato nosio uza se kao amajlija. Leskov štap stavljao se starijim ličnostima u mrtvački sanduk, da bi ga imale u zagrobnom svetu. Kada zmija uhvati žabu, rastave ih pomoću štapa. Ako se krava teško teli, prividno se udari tim štapom i izgovori: „Razdvoj se teletom kao zmija žabom." Štap kojim se ubila zmija pre Đurđevdana dobija magijsku moć. U štap se stavi zmijin svlak, pa se njime goni stoka na prodaju da bi se dobro prodala. Nagorelim štapom se stoka ne goni. Đavo ima crn štap, kojim opsenjava ljude. Ko uspe da mu ga izmami ili otme, postaće, po ver

OŽIVLjAVANjE. — U narodu se tvrdo veruje u oživljavanje i ustajanje mrtvaca iz svojih grobova. Naročito oživljavaju samoubice, utopljenici i oni koji su umoreni nasilnom smrću; oni noću lutaju po mestima koja su im poznata za života i nanoseći razne pakosti. Tako je nastao strah od oživelih mrtvaca, pa se zato pokojnicima prinose darovi u jelu i piću. Oživljavanje mrtvih i pogubljenih obavljaju vile, zmajevi, sveci i vidovite ličnosti koje  poznaju sredstva za oživljavanje. Oživljava se pomoću magijske grančice, čarobnog štapića, svirale, bilja, vode i praha. Vile poznaju bilje kojim leče rane junacima a poginule njime oživljavaju. Zmaj uzeo leskovu grančicu, njome prekrstio braću i oni ožive; on je oživeo i braću mitskog gorostasa Biserka, koje je bio pogubio; zmaj doneo čudotvornu vodicu iz pećine, prelio je preko dva mrtva brata i oni oživeli. Posečeni carević, poliven vodom donetom s Jordana, oživeo i skočio na noge. U jednoj pripovetki kazuje se: „Golub će doneti žive

BOG. — U narodnoj tradiciji sačuvani su tragovi verovanja u vrhovnog nebeskog boga stare religije koji je nekada živeo na zemlji, dok je još svet bio bolji i pošteniji, a sada živi na nebu. Po narodnom verovanju, otkad je narod počeo da psuje božanstva, bog se preselio na nebo. U narodnim poslovicama i izrazima, reč bog često znači nebo („.. .ispod boga nema se kud," „ne vidi beloga boga," „što je pod suncem i pod bogom"). U narodnim pesmama spominje se bog neba kao car nebesni koji ženi Sunce, svog sina. U pesmi koja govori o Mesečevim svatovima, nevesta, deleći darove, bogu daje nebeske visine, a sv. Iliji munje i gromove. Ovaj vrhovni nebeski bog, kojem pripada gornje, sjajno nebo, razlikuje se od Peruna, personifikacije burnog, atmosferskog neba, čije su funkcije prenesene na sv. Iliju.  Gasparini je ukazao na veoma značajno mesto u Helmoldovoj Hronici (XII v.), gde se kaže kako Sloveni veruju da na nebu vlada jedan vrhovni bog koji se stara samo o nebesk

VIDOVIDOST. — Ko prevari đavola da mu uzme crvenu kapicu, taj postaje vidovit, pa mu ni đavo ništa ne može. Po verovanju, ako žensko čeljade prenoći golo na mesečini, onda će zatrudneti; tako začeto dete postaje vidovito. Vidoviti postaju i oni koji se rode u materičinoj košuljici. Takav čovek ili žena idu s vilama i znaju više nego drugi ljudi. Vidovite ličnosti vide ono što obični ljudi ne vide, čuju kako trava raste, kako ptice i životinje razgovaraju, u treperenju lišća i zviždanju vetra čuju razgovor duhova, itd. Oni poznaju žene koje su veštice, gataju i proriču narodu, jer unapred predviđaju događaje. I običan čovek može da postane vidovit, ali mu je potrebno da obavi neku   teurgičnu radnju. On uhvati crnu mačku, ode nag u gluho doba noći na raskršće, naloži vatru i, uz ćutanje, skuva živu mačku. Pošto se mačka raspadne u vreloj vodi, onda joj čovek rastavi kosti i, pomoću svojih zuba, nađe jednu koja je magična i nosi je uza se, pa tako postane vidovit, sposoban

Gašenje ugljevlja primenjuje se u gatanju kada se istražuju bolesti, uroci, ličnosti zlih očiju, pakosne vračare (činjarice), zatim lupeži, ubice i palikuće. Najčešće se primenjuje u prilikama kada se neko naglo razboli. Po verovanju, nagla bolest nastaje od demona ili su je naturile vračare.  Ugljevlje se gasi neposredno pred bolesnikom ili posredno, pomoću donete njegove belege (kape, kose, končića uzetog s njegova odela). Gatara ukršta nožem nenačetu vodu u posudu i sama sebe pita: „Je li   bolest od uroka?" — pa ubaci raspaljeni ugljen u vodu i gata: ako ugljen u vodi jasno cvrkne i potone, onda je bolest došla od uroka; ako slabo cvrkne i pliva, onda bolest nije došla od uroka; ako ugljen ode u kraj vode u posudi, onda pokazuje da će bolesnik ozdraviti. Zatim se ponavljaju potrebna pitanja, gašenje narednog ugljena za određivanje bolesti (dijagnoze) i gata se da li će bolesnik preboleti ili je bolest smrtonosna. Uzima se raspaljeni ugljen od badnjaka ili od živ

ZAČEĆE. — Postoji verovanje kod mnogih pa i u našem narodu da se devojka i udovica mogu oploditi partenogenezom. Po predanju, mitski gorostas Biserko začeo se od zrna bisera koje je progutala njegova majka. Po srodnom motivu, neka samohrana žena, bez muža, progutala je zrno bisera i rodila sina  neobično velike snage. Opet, neka udovica začela je kada se napila čarobne vode. Po jednoj narodnoj pesmi, kći cara Dušana začela je od praha ljudske lubanje. Zabeležena su još dva srodna motiva. Po jednom, neki car poginuo a glava mu ostala na bojnom polju. Našao je čovek koji nije imao dece, ritnuo  je nogom i rekao: „Ej, glavo, dok si carovala, ti si carovala, a sad se valjaš po utrini!" Glava mu  odgovorila: „Carovala sam i opet ću carovati!" Onda čovek uzme glavu, odnese je kući, sagori, istuca u prah i ostavi po strani. Njegova žena nađe prah, pa, misleći da je kafa, skuva ga, popije i postane gravidna. Ona je rodila bliznad, sina i kćer, a to su bili car Konstantin

SVATOVSKO GROBLJE — U Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini neka stara groblja ili prosto neke lokalitete narod naziva svatovskim grobljima, o kojima predanje kaže da su se na tom mestu potukli dvoji svatovi, izginuli, i na istom mestu i sahranili. U Hercegovini i Katunskoj nahiji, „u  prijašnja vremena, kad bi se slučajno sreli dvoji svatovi, neće jedni drugim s puta da svrnu, nego je često i do boja dolazilo". U selu Jezeru u Staroj Crnoj Gori nalaze se lokaliteti Svatovska glavica  i Svatovsko groblje sa „desetak mramora ili kiljana od svatova, koji su se na tom mestu, prilikom susreta, poklali". Po jednom crnogorskom predanju, ovaj se običaj pripisuje nekom starom narodu koji je tu živeo u davna vremena. Zanimljivo je da se na Kosmaju, u Srbiji, jedno svatovsko groblje spominje na Vlaškom brdu, „gde su se, vele, sreli i potukli dvoji svatovi". T. Đorđević smatra da je to bio opšti običaj, ali ono što nije jasno „to je zašto su se svatovi, kad bi se srel

SREĆA. — Verovanje u sreću postojalo je kod starih Slovena. Ona se nazivala staroslovenskom rečju: s'rešta. Zamišljala se kao neobično lepa devojka, koja ljudima prede zlatnu nit: „Sreću ako ne sretneš, nećeš je stići". Nju ima onaj kome je dosuđena prilikom dolaska na ovaj svet: „Rodi me, majko, srećna, pa me na bunjište baci." „Srećnom i petlovi jajca nose." Ona čuva ljudima njive, napasa stada, pomaže junacima u borbama, a detetu u kolevci donosi san. „Ako Bog da i sreća junačka." „Junačka te sreća ne izdala." „Bog sreću deli." U zdravicama se redovno žele domaćinu dug život, zdravlje i dobra sreća, ili: „da mu se svije svaka sreća." Kad se odiva ispraća na venčanje, onda joj se poželi: „Srećan ti put u tvoj dom, bog ti dao svaku sreću". O sreći se kazuje: „Daj mi, Bože, više sreće nego pameti". „Bolje je dram sreće nego sto oka pameti." Po verovanju, ko je srećan, tome sve dobro polazi za rukom. Neka devojka

DOJKE. — Po prastarom verovanju, vidovite žene imale su velike dojke, koje su nosile preko ramena i, po potrebi, njima grtale žar. Takve dojke imala je, po predanju, i majka narodnog junaka Miloša Obilića (XIV vek). U narodu se smatra među najtežim kletvama materina, kada svojim dojkama kune ili zaklinje   svoju decu. Majka Kraljevića Marka izvadila je dojke i ovako ga zaklinjala: „Nemoj, Marko, moje čedo drago,... nemoj danas krvi učiniti, danas ti je krsno ime krasno!" Po motivu jedne narodne pesme, mladić, nezadovoljan devojkom kojom ga žene, neće da prihvati devojku, ali: „Vadi majka svoju b'jelu dojku, pa zaklinje svojom b'jelom dojkom: ,Prokleta ti moja (h)rana bila!'" Mladića je uplašila majčina kletva, pa je prihvatio devojku. U drugoj prilici majka nagovara sina da ubije ženu nerotkinju, da bi doveo rotkinju, a on to odbija. Onda goropadna majka: „raspučala na prsa kavada i razmiče vezenu košulju, izvadila obadvije dojke...: ,Oj Jovane, neposl

Zašto toliko ruskih domova ima tepihe po zidovima? Russia Beiond detaljno razmatra jednu od najintrigantnijih sovjetskih tradicija. Da li znate šta zaista pogađa Ruse kada gledaju briljantni „Veliki Lebovski“ braće Coen? to je tepih, onaj „koji je zaista povezao sobu.“ Mnogi hipsteri sada svoj izgled postavljaju tepihom na zidu u pozadini kao smešnu tradiciju 'stare škole'.  Iako ga čovek koristi na pravi način, pokrivajući pod, njegov obrazac upečatljivo podseća na onaj starog tepiha koji visi na zidu stana babuške. Ali opet, zašto i zašto? Tepisi su napadali ruske stanove 60-ih godina, a razlozi za to bili su brojni. za vreme masovne urbanizacije milioni ljudi napuštali su svoje seoske kuće, spavaonice, pa čak i barake i useljavali se u novoizgrađene gradske stanove u jeftinim zgradama obloženim betonom. ove zgrade su postale poznate pod uvrnutim imenom hruščovki - jer su izgrađene u vreme dok je Nikita Hruščov rukovodio sovjetskom vladom stanovi su zimi bili vrlo

NEMUŠTI JEZIK je, po verovanju, tajanstveni govor svih živih bića, prirodnih pojava, zamišljenih bića, ređe i stvari. Narodni vojvoda Momčilo kune svoga konja: „Jabučilo, izeli te vuci!" — a konj mu „njiskom" odgovara: „Gospodaru, vojvoda Momčilo, nit' me kuni, niti me izgoni!" Po jednoj narodnoj priči, muž jahao konja, a žena kobilu. Usput kobila počela da izostaje. Onda konj upita kobilu zašto izostaje, a ona mu odgovori: „Lako je tebi, jer ti nosiš dve duše, a ja četiri: svoju i svog ždrebeta (u utrobi), ženinu i njenog deteta, pa zato izostajem." Po drugoj priči, nekom begu,   koji je klanjao jutarnju molitvu, doletela ptica i rekla: „Beže, sutra će ti uginuti konj!" Opet u jednoj kazuje se da je neki car kupio ribu i poneo kući, a ona mu usput rekla: „Care, svari me i pojedi, pa ćeš znati nemušti jezik; ali ako daš da me i drugi jede, onda će i taj znati što i ti znaš." Po drugoj čobanin našao vatru i u njoj zmiju, uplašio se i hte

TOTEMIZAM. — Po mišljenju Niderlea, u verovanju starih Slovena, kao i kod germanskih naroda, nije bilo osnovnih verskih ni socijalnih elemenata poštovanja životinja kao mitskih praroditelja i zaštitnika roda i plemena. I zmija, koja u totemističkim kultovima zauzima prvo mesto, u verovanju slovenskih naroda pojavljuje se tek kao predstavnik predaka, ističe Niderle. Međutim, kao i u verovanju drugih slovenskih naroda, u srpskom i crnogorskom narodnom verovanju veoma je izraženo poštovanje kućne zmije . Kao i kod istočnih Slovena, i kod Srba je postojalo verovanje da smuk siše kravama mleko, ali je svakako još zanimljivije kazivanje, zabeleženo u srpskog naroda, da kućna zmija siše mleko žena dojilja. U srpskom folkloru veoma je često kazivanje o preobraćanju  ljudskih bića u zmiju ili u zmaja, posebno u pričama o zmiji mladoženji. Kako kaže Čajkanović, „iz   faze totemizma izašao je naš narod još davno, ali su se ipak, s kolena na koleno, sačuvala naivna verovanja da izme

Kulturni mozaik Srbije sastavljen je od različitih običaja, pa na koju god stranu sveta da krenete i na tom prostoru narod susretnete, postoji mogućnost da ćete naići na neke koji će vas ili oduševiti, ili preneraziti, ali svakako vas neće ostaviti ravnodušnim. Jedan takav običaj -  strndžanje  - na tankom ledu između mita i stvarnosti, ušuškao se između Homoljskih planina i Dunava, u selima na istoku Srbije, kod viševekovnih srpskih komšija - Vlaha. Neki etnolozi tvrde da se ovaj običaj upražnjavao pre mnogo decenija, drugi, pak, tvrde da je reč o mitu. „Pod strndžanjem se podrazumevalo grljenje i milovanje. „Mladima je bio dozvoljen razgovor, grljenje i milovanje, ali samo iznad pasa", napisala je Zorica Divac u naučnom radu „Predbračni odnosi - ulazak u svet odraslih", objavljenom u  Glasniku  Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Tokom terenskog rada i istraživanja predbračnih odnosa u selima na istoku Srbije, Divac se u razgovoru s

SRETENjE — Ovog dana sreću se zima i leto, pa je po tom susretu, kako uzima narod, i došlo do naziva Sretenje. Postoji i naziv Obretenje, jer se ovoga dana „obreće", prelazi iz zime u leto. Sreli se leto i zima, pa leto pozdravilo zimu: „Dobro jutro, smrdljiva zimo," — a zima odgovorila: „Bog ti pomogao, ljigavo leto." Prema drugoj varijanti, zima rekla letu: „Ti meni daješ gole i bose ljude, a ja tebi obučene i obuvene," — a leto odgovorilo: „Istina je, ali se oni meni više raduju nego tebi." Na dan Sretenja mečka izlazi iz svoje jazbine i pogleda niz sunce: ako spazi svoju senku, onda će se vratiti u jazbinu da produži spavanje još šest nedelja, a ako je ne spazi, uputi se po šumi da traži hranu. Devojka pazi kakvu će ličnost da spazi ili da sretne (po duševnim i telesnim osobinama) i veruje da će joj takav biti mladić koji će je zaprositi. Ako je oblačno ovoga dana, onda će kraj zime biti lep, a ako je vedro, biće hladan i vetrovit. D

TRIFUNDAN, je proslava sv. Trifuna iz Frigije, pogubljenog u Nikeji u III veku naše ere. Po predanju, od dana njegove smrti nestali su insekti koji su uništavali vinovu lozu pa su vinogradari uzeli sv. Trifuna za zaštitnika vinograda. Kao zaštitnik vinogradara i vinograda spominje se u jednom rukopisu iz XVII veka. U selima istočne Srbije naziva se Orezač i Zarizoj, jer se na njegov dan  obavezno zarežu jedna ili tri gidže, a odrezana loza prelije se vinom. U timočkim selima gravidne žene idu u vinograd da obrežu čokot, da bi vinograd dobro rodio. Svetog Trifuna zajednički proslavljaju vinogradari kao što se proslavlja seoska slava. U Resavi oni su imali zajednički zapis (mesto molitve) kod jednog vinogradarskog podruma, tu su donosili odrezanu lozu, prelivali je vinom i priređivali zajedničku gozbu. Domaćin gozbe, koji se svake godine menjao, spremao je kolač i „dizao u slavu". On je bio iskićen odrezanom lozom i grančicama raznih voćaka. Novi domaćin dobijao je polov

SUNCE. — U narodnoj književnosti sunce je prikazano kao živo biće koje se rađa i smiruje, ima svoje funkcije i svoje potrebe. Mesec mu je brat ili stric, a zvezde sestre, osobito Venera (Danica, Prehodnica), koja se u jednoj pesmi javlja kao žena sunčeva. Zanimljivo je da po narodnoj poeziji od roditelja sunce ima samo majku i da ponekad ono predstavlja ujaka. Kao simboli sunca javljaju se: kolo, jabuka, ptica, petao, konj, izuzetno i vo, ili ga predstavljaju lica sa zlatnom kosom, zlatnim rukama  ili zlatnim jabukama. U narodnim pesmama sačuvano je opšte indoevropsko shvatanje da se sunce vozi na kolima ili jaše na konju. Postoji i verovanje da sunce umre čim zađe i da se svakog jutra rađa novo, kao i shvatanje  da ono noću putuje ispod zemlje, od zapada natrag ka istoku. Po jednom verovanju, sunce uveče pada u more i ujutro iz mora ponovo izlazi. Na noćno sunce i na njegov boravak u donjem svetu ukazivalo bi i verovanje da sunce koje se rađa iz vode napada aždaja koju tad

Dzun O’Konor Feminizam se bavi promenama uloga i pitanja o pravima koja su nepravedno negirana ženama.Od svega toga, važno,ponekad esencijalno je sekundarno. Glavni dogadjaj je epistemološki. Promene u onome što znamo su normalne; promene u onome kako mi to znamo su revolucionarne.Feminizam je izazov za naš način saznavanja. Epistimološki terra firma  nedavne prošlosti nije stabilna, i kako se dogadjaji razvijaju, obećava da će promeniti lice zemlje.(Megvajer,1986,p.122 )   Observacija Daniel Maquire da je značaj feminizma  primarno epistimološki je sud vredan pažnje. Njegova interpretacija pruža objektiv za pristup, razumevanje,sakupljanje, i korišćenje feminističkih istraživanja u analizama u religiji. Pitanja koja karakterišu feministička istraživanja su brojna i variraju a mogu se grupisati na mnogo načina.Identifikovala sam neka pitanja koja se mogu formulisati u terminima 3R. Ponovno čitanje, ponovno osmišljavanje i rekonstrukcija tradicija (O*Connor,1989).Raznovrsnost pitanja po