Nemušti jezik

Ilustracija: Anđela Đermanović

Nemušti jezik je, po verovanju, tajanstveni govor svih živih bića, prirodnih pojava, zamišljenih bića, ređe i stvari. Narodni vojvoda Momčilo kune svoga konja: „Jabučilo, izeli te vuci!" — a konj mu „njiskom" odgovara: „Gospodaru, vojvoda Momčilo, nit' me kuni, niti me izgoni!" Po jednoj narodnoj priči, muž jahao konja, a žena kobilu. Usput kobila počela da izostaje. Onda konj upita kobilu zašto izostaje, a ona mu odgovori: „Lako je tebi, jer ti nosiš dve duše, a ja četiri: svoju i svog ždrebeta (u utrobi), ženinu i njenog deteta, pa zato izostajem."

 Po drugoj priči, nekom begu, koji je klanjao jutarnju molitvu, doletela ptica i rekla: „Beže, sutra će ti uginuti konj!" Opet u jednoj kazuje se da je neki car kupio ribu i poneo kući, a ona mu usput rekla: „Care, svari me i pojedi, pa ćeš znati nemušti jezik; ali ako daš da me i drugi jede, onda će i taj znati što i ti znaš." Po drugoj čobanin našao vatru i u njoj zmiju, uplašio se i hteo da pobegne, a ona ga zamolila da joj spase život. Čobanin se sažalio, pružio joj štap i izvadio iz vatre; onda zmija povela čobanina zmijskoj carici, koja mu je pljunula pod jezik i od tada je čobanin znao šta govore životinje.

 Po verovanju, ko bi metnuo u usta meso od zmije što živi pod leskom, taj bi razumeo govor životinja; a ko bi pojeo njeno srce, tome bi svaka travka rekla od čega je lek. I ko uza se nosi čarobnu burmu, taj čuje šta trave i ptice govore, pa onda šta govore i neme stvari. 

Dve devojke „otpadnice" i mladić legli u nov krevet s daskama. Onda jedna daska upitala drugu da li joj je teško, a ona odgovorila: „Nije mi težak mladić, ali su mi teške ove dve otpadnice."

Tajanstveni nemušti govor znaju i ljudi neobične sposobnosti, zaslužne i plemenite duše. Oni ga dobijaju kao dar od viših bića, ali ga mogu i izgubiti. Prvi čovek Adam znao je taj govor, ali  ga je izgubio s prvim grehom. Znaju ga i one ličnosti koje uoči Ivanjdana, u ponoć, uberu cvet od paprati oko koje su igrale vile ili veštice. Izuzetno i obični ljudi mogu razumeti nemušti govor za časak o Blagovestima (25. III). Oni čuju u pevanju ptica njihov govor. Ptica senica, kada se naleže, peva: „Suči, predi, golo gnezdo." U proleće divlji golub guče: „Sij luk, sij luk." — a golub grivnjaš: „Šta ti tu čučiš, prokleti pope, kod tuđe žene, kod tuđe dece." 

Do verovanja u postojanje nemuštog govora došlo je pod uticajem prirodnih pojava i čovečijeg sporazumevanja pomoću govora. Kada su radoznali ljudi upitali glasno da li je jedan narodni junak zaista živ, onda se u odjeku čula samo krajnja reč u pitanju: „živ!". Sve što se kreće i od sebe daje šum, zvuk ili glas — živo je i, analogno govoru živog čoveka, govori svojim nemuštim, čoveku neshvatljivim, govorom. 

Po verovanju, sva živa bića, bilo da govore ili da daju glas i šum od sebe, imaju dušu. Prema tome, nemušti govor pripada prastarom narodnom verovanju o dušama, animizmu. Pošto se veruje da duše pokojnika odlaze u drvo i kamen, to je nastalo i verovanje  da i biljke i neme stvari poseduju sposobnost nemuštog govora.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik