Постови

Приказују се постови за јул, 2021

Miloš Obilić

Слика
           Ilustracija: Anđela Đermanović MILOŠ OBILIĆ je bio vlastelin kneza Lazara u drugoj polovini XIV veka. Ne zna se mesto i  zavičaj njegova rođenja. On je na Vidovdan 1389. pogubio turskog cara Murata na Kosovu, pa su ga razjareni Turci uhvatili i posekli. Tako je Obilić postao središna ličnost epskih narodnih pesama kosovskog ciklusa, simbol visoke časti, junačkog podviga, heroj koji ne preza od očigledne smrti. Crnogorci su i u nedavnim borbama klicanjem prizivali Obilića u pomoć: „Ha, poteci, Obiliću!" O njegovu junaštvu peva se i u arbanaškim narodnim pesmama. U starijim srpskim i stranim izvorima Miloš se preziva Kobilić i Kobilović, a od 1765. Obilić. Njegovo neobično prezime uticalo je na narodnu maštu i predanja o Obilićevu rođenju — da ga je kobila zadojila (otuda Kobilić). Po drugom predanju, zadojila ga je vila Jelisavka, a po bajci, ona mu je bila majka. Po narodnim pesmama, otac mu  je bio zmaj, pa je zato bio zmajevit (na telu je imao zmajevu bele

PROKLETA JERINA

Слика
               Ilustracija: Anđela Đermanović PROKLETA JERINA, žena despota Đurđa (vladao 1427—1457), Grkinja, od roda Kantakuzina, udata 1414, u vreme kada je srpski narod preživljavao i očekivao teške dane pred navalom Turaka: kulučio na podizanju utvrđenja za odbranu, išao u borbe protiv svojih suseda hrišćana na strani Turaka, itd.  Njenoj, tobož obesnoj, volji narod pripisuje podizanje novih i opravljanje starih gradina u  despotovini: Smederevskog grada, Žrnova (Avale) kod Beograda, Slovca kod Valjeva, Ždrela na Mlavi, Županjca u Levču, Brvenika na Ibru i mnogih drugih, pa i nekih u pograničnim krajevima Crne Gore, severne Arbanije i Rumunije. Mučno su se podizala ta utvrđenja, sva o narodnom „kruhu i ruhu", kamenje se dodavalo iz ruke u ruku ili se prenosilo na jarčevima. Sve svoje nevolje narod je kasnije  pripisao nedužnoj Jerini, koja je s narodom očekivala svirep bič zavojevača i doživela da vidi svoja dva sina koje su Turci oslepili. Svi napori da se narod

Senka

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović SENKA prati čoveka, životinju, drvo, stenu i sve predmete u prirodi, ona je njihov duplikat, alter  ego. Senka u vodi je duplikat prirode koja opkoljava tu vodu, to je: drugi svet. Senka je vidljiva, a sen to nije. U primitivnim društvima senka se smatra kao deo čoveka i što se njoj dogodi, mora se dogoditi i onom čija je senka: „Nikome ni na senku nije stao." Čovek i senka su ekvivalenti. U povorci se krstonoše kreću u susret suncu, da ne bi gazili svoju senku. Senka je zamena ljudske žrtve. Za podizanje većih i značajnijih zgrada prinosila se bogovima ljudska žrtva, da bi zgrada bila postojana. Teška ljudska žrtva zamenjena je uziđivanjem ljudske senke. Verovalo se da će ličnost čija se senka uzida uskoro umreti. Zato majke nisu davale deci da posećuju zidare na građevini, da im ne bi uzidali senku. (Iz istog razloga i sada starije ličnosti izbegavaju da se fotografišu, da im se ne bi slika uzidala.) Ako čovek izgubi svoju

Priviđenje

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović PRIVIĐENjE (privid, pričini, utvara). — Narod je verovao da se razni demoni priviđaju ili se  „javljaju" pojedincima, najčešće noću i u bolesnom stanju. Pomisao i priče o priviđenjima izazivali su strah kod ljudi. Zato su se bojali da prođu u gluho doba noći pored groblja, ruševina starih kula i gradova, vodenica, pored potoka i raskrsnica, kao i svih drugih mesta za koja se verovalo da su  sastajališta demona. Tako se priča: Išao čovek sam u gluvo doba noći. Najedanput čuo da mu u susret idu svatovi s pesmom i svirkom uz gajde. Video je nevestu, devera, vojvodu s čuturom. u ruci i druge svatove. Dohvatili ga svatovi da s njima igra u kolu. Igrao on, pa su ga spopale bele pene. Kad je posustao od igranja, vojvoda mu pruži čuturu da nazdravi. Čovek prihvatio čuturu i, po običaju, prekrstio se, a u taj mah svadbe i svatova nestalo, a on držao u rukama konjsku lubanju mesto čuture.  Posle tog događaja bolovao nekoliko dana.  — N

Magijsko opasivanje

Слика
           Ilustracija: Anđela Đermanović OPASIVANjE magijsko je u znatnoj primeni u narodu: opasuju se neveste i nerotkinje da bi  zatrudnele, trudnice (gravidne žene) da bi lako rodile, porodilja i dete da se ne ureknu, bolesnici da bi ozdravili, zdravi da zadrže zdravlje, kuća, pčelanici, torovi i voćke da se zaštite od demona, crkve da bi se umilostivila božanstva, grobovi da se zavežu mrtvaci za grob zbog vukodlačenja (vampirenja). U ženidbenim običajima pojas i opasivanje simbolišu povezivanje mladenaca u bračnu  zajednicu, a u razvodu braka prerezani pojas ili pregača znače da su time muž i žena razvedeni. U bratimljenju, opašu se jednim pojasom nesrodni muškarac i žensko pred sveštenikom pa su od tada kao brat i sestra. Pred venčanje devojka se opaše pozlaćenom žicom, da bi bila čista u braku kao što  je zlato. Neke odive opasuju se muškim pojasom ili svitnjakom, da bi rađale mušku decu. U crnogorskim primorskim naseljima verenik pošalje verenici uoči dana venčanja

POČUDIŠTE

Слика
  POČUDIŠTE Serijal kratkog dokumentarnog filma o mitovima, legendama i nematerijalnoj kulturnoj baštini očima etnologa i umetnika. U Počudištu susrešćete se sa misterijama Balkana, bićima koja egzistiraju u ljudskoj imaginaciji vekovima, tajanstvenim gradovima, fenomenima magije, urbanim i ruralnim legendama, paranormalnim pojavama, zagrobnim životom i obredima ali i životom marginalizovanih grupa. Upoznajte se sa bogatim nasleđem bez senzacionalizma gde su različiti fenomeni prikazani kakvi zaista jesu. Nadamo se da će Počudište pomoći u očuvanju kulturne baštine i prenošenju lepote društvenih raznolikosti sa osvetljavanjem svih retkih i kulturnih čudnovatosti. Kroz mistične rituale i običaje vodiće te Aleksandar Repedžić sa 17 godina profesionalnog terenskog iskustva u oblasti etnologije i antropologije, ali i nekoliko realizovanih dokumentarnih filmova i Anđela Đermanović vizuelna umetnica koja upotpunjuje priče perspektivom iz umetničkog i kulturološkog ugla.

Vrači

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović VRAČI ili VRAČEVI naziv je za svece Kuzmana i Damnjana (jesenji 1. XI, letnji 1. VII). Oni su bili  lekari (vrači) „bezmitni", besplatno su lečili narod. Po predanju, izlečili su svog gonioca koji ih je osudio na smrt. U mnogim srpskim i susednim predelima Bugarske, Vrači se praznuju zbog zdravlja. Bolesnici praznuju njihove dane, a mnogi su im zavetovani. O Vračima se u basmi kazuje: „Vodu vare, pa vatru (bolesnikovu temperaturu) gase." „Poručila baba ogorelom starcu da joj pošalje ogorele masti od ogorele gore" (za lek). Srbi u okolini Segedina, u Mađarskoj, kazuju da deca koja su se rodila na dan Vračeva ako prežive desetu godinu, onda će dugo živeti. U Srbiji niko se ne raduje teletu koje se oteli na dan Vrača, jer će biti kržljavo ili će uginuti.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Kumova slama - Mlečni put

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović KUMOVA SLAMA (Mlečni put). — Ovim se nazivom u narodu označava sazvežđe Mlečni Put. Po narodnom kazivanju, kum je od kuma ukrao breme slame, „pa kako ga je nosio, slama ispadala i prosipala se putem, onako Bog ostavio na nebu za vječni spomen". Ovo narodno objašnjenje potiče iz jedne orijentalne priče o lopovu koji je prosipao kradenu slamu. Međutim, u verovanju mnogih naroda,  osobito indoevropskih, Kumovska Slama predstavlja put kojim duše idu na nebo i uopšte na Onaj svet i kojim putuju bogovi. Ovim se putem vozi i germanski Vodan, bog mrtvih i predvodnik duša. Prema tome, kako zaključuje Čajkanović, Kumovska Slama je put kojim božanski kum — po našem narodnom verovanju, sv. Jovan — vodi duše na Onaj svet. Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Jemit Vojvoda

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović JEMIT VOJVODA hajdukovao je sa družinom u Zagorju, predelu između Stare planine i Dunava. Bio je veliki junak: kad je zviždao, od gore je list padao. Za sedam godina što bi blaga pošlo za Carigrad, njemu bi padalo u ruke. Jednom krenula potera na njega. On je tada, s društvom, bio u Staroj planini i pekao ovcu jalovicu. Kad je doznao da ga traži potera, pošalje družinu u susret, a sa bratom Džeravičetom, sinom Matejančetom i sinovcem Marijančetom ostane kod vatre. Potera mu potuče družinu. Onda Jemit pošalje brata i sina u susret poteri, ali i oni izginu. Kad mu sluga to javi, Jemit se naljuti, iz usta mu plamen izbijao. Onda ostavi sinovca da peče ovcu, a on stane skakati niz planinu, idući u susret poteri. Za sobom je ostavljao tragove od skakanja. Potukao je poteru tako da je Toplim dolom i Dojkincima potekla ljudska krv, od koje je postala Krvava bara, gde je i sada voda  crvena. Jemita je izdao Arapinu kum Ilija Terzija (kroj

Mora

Слика
               Ilustracija: Anđela Đermanović MORA je žensko biće, slično veštici. U sebi ima zao duh koji noću izlazi u različitim oblicima i  luta. Napada ljude u snu, pritiskuje ih, gnjavi i siše im krv. Poznata je izreka: „Pritisnuo me ko  mora". Najčešće se verovalo da samo devojka može biti mora. Ona, kao i veštica, ima sposobnost da se pretvara u razne stvari i životinje. Obično se pretvara u kokoš ili leptira, ali i u druge životinje, posebno one koje lete. Mora postaje od ženskog deteta koje se rodi u krvavoj košuljici. Ali može postati i od devojke koja dođe u vezu sa đavolom. Kad se mora uda, postaje veštica. Inače, ona može  otvoriti svaka vrata i može se provući kroz svaku rupu, a najradije se provlači kroz ključaonicu. Najpoznatiji primer o svojstvu i sposobnosti more da se pojavljuje u raznim oblicima je pripovetka u Srpskom rječniku Vuka St. Karadžića: „Pripovijeda se da je nekakvoga čovjeka tako morila mora da već najposlije nije mogao zaspati, i dosad

Ivanjdan

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović IVANjDAN — Sveti Jovan (Ivan) proslavlja se godišnje dvanaest puta, ali je najveće narodno praznovanje o Ivanjdanu. U narodu se veruje da ovoga dana sunce na nebu triput zastane ili zaigra od straha pred Bogom, pa se zato svetac naziva i Igritelj. Koliko je u narodnom poštovanju sv. Jovan, vidi se i po tome što se mobe priređuju u danima praznovanja svih svetaca sem o Ivanjdanu. Vinogradari izbegavaju da rade u vinogradima tri dana pre i tri dana posle Ivanjdana (vinski kresovi). Verovanje o sunčevu igranju imaju mnogi narodi, pa i Srbi. To očito pokazuje da je sv. Jovan (Ivan) dobio u našem narodu ulogu mnogobožačkog božanstva svetlosti ili sunca, koje se praznovalo o letnjem solsticiju, pa je, pod uticajem crkve, pomereno na Ivanjdan, kako se to vidi iz sledećih podataka iz naroda. Uoči Ivanjdana pale se vatre kod kuće ili na raskrsnicama, a to je kres protivu veštica i drugih zlih demona. Po vrhovima brda zapadne Srbije čobani

Vodenica

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović VODENICA je preka potreba i korisna je ljudima, ali je, kao i voda, opasna po njihov život. Po takvim njenim odlikama, nastala su dvojaka verovanja i predanja o njoj. Po legendi, Bog  napravio je prvu vodenicu, ali je ona bila bez čeketala. Pčela otkrije Bogu đavolovo čeketalo, koje odskače od kamena što se okreće i istresa zrna iz koša pod gornji kamen. Zato se u narodu postanak vodenice pripisuje i đavolu i veruje da u svakoj vodenici prebivaju i đavoli. Po predanjima, đavoli zaustavljaju vodenice ili ih ruše. Od đavola zavisi da li će neka vodenica da promelje. Mimo đavola,  nove vodenice posećuje i nekakvo čudovište, od kojega se plaše pomeljari. Ponekad i vile u njoj igraju. Duga pije vodu pod vodenicom, pa se zato pod njom ne kupa. Kada vodeničari koji su krivo ujmili umru, nose u paklu vodenički kamen o vratu. U gradu Jajcu odnosili su bolesnika padavičara na porušeno vodeničište, postavljali ga na mesto na kome se okretalo

JASENAK

Слика
               Ilustracija: Anđela Đermanović  JASENAK (Dictamnus albus) je biljka koja ima list sličan jasenu, pa je po njemu dobila naziv. Cveta od Đurđevdana do Spasovdana. U Sremu se kazuje da noću uoči Spasovdana vile otkinu vrh jasenku. Biljka ispušta etar, koji se u dodiru s vazduhom pali i tako se na njemu noću vide plamičci, ponekad cela biljka u „plamen ogrezne". Poseta vila jasenku i njegova svetlost prouzrokovali su narodno verovanje o  njegovoj čudotvornoj moći lečenja. Zato se dovode bolesnici jasenku, da pod njim zaspe, pošto kod njega stave kolač, čašu vode, čašu vina i meda kao dar vilama. Izjutra se kopa pod jasenkom i šta se nađe (buba, crv i dr.), daje se bolesniku u vodi da popije kao lek, koji mu je, tobož, ostavila vila. Priča se da ako se jasenak uzbere i ostavi, nestane ga na tom mestu, odnesu ga vile. Takvo verovanje o jasenku zabeleženo je u Braničevu, a lečenjem pod njim koriste se bolesnici i iz udaljenih krajeva Srbije na mestu Jasenku, ko