Ivanjdan

             Ilustracija: Anđela Đermanović

 Sveti Jovan (Ivan) proslavlja se godišnje dvanaest puta, ali je najveće narodno praznovanje o Ivanjdanu. U narodu se veruje da ovoga dana sunce na nebu triput zastane ili zaigra od straha pred Bogom, pa se zato svetac naziva i Igritelj. 

Koliko je u narodnom poštovanju sv. Jovan, vidi se i po tome što se mobe priređuju u danima praznovanja svih svetaca sem o Ivanjdanu. Vinogradari izbegavaju da rade u vinogradima tri dana pre i tri dana posle Ivanjdana (vinski kresovi). 

Verovanje o sunčevu igranju imaju mnogi narodi, pa i Srbi. To očito pokazuje da je sv. Jovan (Ivan) dobio u našem narodu ulogu mnogobožačkog božanstva svetlosti ili sunca, koje se praznovalo o letnjem solsticiju, pa je, pod uticajem crkve, pomereno na Ivanjdan, kako se to vidi iz sledećih podataka iz naroda.

 Uoči Ivanjdana pale se vatre kod kuće ili na raskrsnicama, a to je kres protivu veštica i

drugih zlih demona. Po vrhovima brda zapadne Srbije čobani pale vatre (lilu), pa buktinje bacaju preko stoke zbog zdravlja stoke i plodnosti useva. Oni preskaču vatru, gaze po vrućem pepelu i govore:

„Od Ivana do Ivana, da me noge ne bole." 

U Popovu, u Hercegovini, uoči Ivanjdana palile su se smrekove grančice i slama po brdima, pa su se uz pesmu i vrisak preskakale vatre, a u Kupresu pale se po vrhovima brda „svitnjaci" od smreke. Po tome se sv. Jovan nazvao i Svitnjak. 

U šumadijskom predelu Gruži devojke su se skupljale noću uoči Ivanjdana na vrhove brda, ložile živu vatru (kresanjem ognjila o kremen, otuda naziv: kres), s vencem od ivanjskog bilja na glavi, igrale u kolu oko vatre uz obrednu pesmu: „Oj, u gori oganj gori, oko ognja kolo igra," itd. One su pazile na povijanje plamena i dima sa ognja i po njemu gatale o suši i kiši. Posle pojave sunca, devojke su se razilazile i svaka je nosila po ugarak, kojim su kadile kućna odeljenja protiv bolesti. U susednim rudničkim selima Ivanjdan se naziva Sv. Jovan Igritelj. U narodu se veruje da je insekat svetlac (krijesnica) postao od ivanjdanskih buktinja. 

Počudište: Ivanjdan

Noću uoči Ivanjdana bere se ivanjsko cveće (Galium verum). Od njega se viju venci i stavljaju po stresi ispred kuće ili po plotu (ogradi). Devojke, berući cveće, pevaju, a žene blagosiljaju čeljad,

stoku, useve i svaki domaći napredak. U Sremu devojke pevaju: „Ivanjsko cveće petrovsko, Ivan ga bere, te bere, majci ga meće u krilo, a majka Petru na glavu." U Budvi pevaju mladići i devojke:

 „Rano rani đevojčica na veseli Ivanjdanak, Danici (zvezdi) se smjerno moli: ,O, Danice, o, sestrice, podaj meni svjetlost tvoju, da naresim mladost moju'..."

U Risnu pevaju: „Prođoh goru, prođoh drugu, zađede mi jasen klobuk. Stegoh (zaustavih) konja da ja vidim, kad li vila na jasenu. Zapeh str'jelu za tetivu, da ustr'jelim b'jelu vilu... i ustr'jelih b'jelu vilu." Porodilja i dete kade se napaljenim vencem protivu veštica; bolesnik se provlači kroz njega, da bi ozdravio. Postoji, verovatno, mišljenje da je ivanjski venac simbol Sunca. U ponoć uoči Ivanjdana nebo se otvara triput (kao uoči Bogojavljenja, 6. I, pred zimski solsticij). Tada cvet paprati dobija magičnu moć, a zakopana blaga počinju da gore plavičastim plamenom; ko to spazi, treba da baci svoju kapu (zamenu ljudske žrtve) na to mesto, pa će uspeti da iskopa blago. 

Prilikom izlaska sunca, skače se triput prema njemu. U Životopisu ruskog kneza Vladimira, pisanom oko sredine XVII veka, čita se: „Peto božanstvo bilo je Kupalo, koga su (Rusi) imali za boga letine, prinosili mu žrtve u početku žetve." Tako se čini i danas uoči Ivanjdana. Uveče se skupe mladići i devojke, viju vence od raznog cveća, stavljaju ih na glavu ili opasuju oko pojasa, zatim zapale vatru, pevaju spominjući Kupala, izmišljaju i čine razne nestašluke, koji se ne mogu zapisati. Kupalom se naziva i devojka koju izberu među sobom, zavežu joj oči, pa ona deli sveže ili uvenule vence devojkama što igraju oko nje.

 U Srbiji doskora se gotovo obavezno kupalo na Ivanjdan u rekama, da bi se oprale bolesti i svako zlo te ih reka odnela, u nju su se bacali ivanjsko bilje i venci. Ivanjska (jovanska) voda ima magijsku snagu telesnog osvežavanja i lečenja, pa se zato na Ivanjdan kupaju ljudi i životinje Maslo meteno pre sunca ovoga dana je, po verovanju, lekovito. Seno uplašćeno na Ivanjdan upaliće grom ili će ga odneti oluja. Izuzetno ovoga dana beru se metle (vrsta biljke s gustim grančicama), pa se zato svetac naziva i Metlar. Oko ruku do šaka omotavala se crvena pređa u vidu narukvice i nosila do Petrovdana, da ne trnu ruke; zato se svetac naziva i Narukvičar. 

Uoči Ivanjdana devojke gatanjem istražuju sreću i budućnost: kojoj se devojci ne vidi senka glave prilikom zalaska sunca, ta će, po verovanju, umreti do idućeg Ivanjdana; ponegde devojke metnu u lonac zemlje i tu poseju nekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je nikla: ako su klice savijene kao prsten, onda će se one u toku godine udati. 

Ivanjdan proslavlja crkva kao dan ro-đenja sv. Jovana. Ona ga naziva Pretečom i Krstiteljem, a narod Biljoberom, Metlarom, Svitnjakom, Igriteljom i Narukvičarom. Narodna verovanja i obredi u vezi sa Ivanjdanom su nesumnjivi ostaci mnogobožačkog solarnog praznovanja letnjeg sunčeva solsticija. Po narodu, od tog dana sunce se vraća od severa na jug („stane, zaigra"), počinje da kulminira sve niže i niže, i dani da kraćaju; ljudi pale vatre da mu pojačaju snagu, kupaju se da bi se ozarili njegovom snagom, upotrebljavaju bilje i vence da bi održali zdravlje. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik