Постови

Приказују се постови за март, 2021

Dlaka u narodnim predanjima

Слика
DLAKA. — Po mitskim predanjima, u konjsku dlaku pretvara se mora; ako dlaka padne u vodu, od nje postaje zmija; u zlatnoj dlaci je vilin život; pomoću dlake vile ispijaju oči lovcima, koji brzo oslepe; pomoću nje vile oduzimaju život ljudima; u riđoj (crvenkastoj) dlaci čudotvorne devojke zapisano je kada se šta događalo od postanka sveta; kada se prekine magijska dlaka, dolazi demonski Arapin. Neurednu kosu imaju veštice; vile imaju dugačku, gustu i rusu ili zlatnu kosu, koja im je  raspletena. Zmajeva snaga je u njegovoj kosi, a snaga ljudi u njihovoj bradi. Kada je neka devojka spazila da će je konjanici stići, iščupala je dlaku iz glave, bacila je na zemlju i od nje je izrasla velika gora, koja je omela konjanike da je stignu i uhvate. Crna i povelika kosa na prinovi (detetu) predskazuje njegovo siromaštvo. Ako se seda kosa zakopa pod kućni prag, kuća će da zapusti. U Žepču se kosom uzetom od ženskog deteta zelenih očiju čuva od uroka. Da se bolest ne prenese sa bolesni

Jarac u narodnoj religiji

Слика
JARAC, po narodnom verovanju, postao je od đavola, a u narodnoj književnosti đavo se najčešće pretvara u jarca. Crni jarac žrtvovao se prilikom zidanja, a u Crnoj Gori kozu su klali kao sakramentalnu žrtvu na Vračeve. Jarac se pojavljuje i u nekim običajima radi plodnosti stoke. U Beloj Reci na Lučindan žensko čeljade iz kuće uzjaše ovna ili jarca da bi se stoka množila. Među čarojičarima jedan od učesnika preruši se u jarca koji vreči oko domaćice i drugih žena. Negde su koledarske maske „prišivene za ovčiju ili kozju kožu sa rogovima". Prema navedenim verovanjima i običajima, koza i jarac predstavljaju htonskog demona koji se ujedno javlja i kao demon plodnosti. Koza se dovodi u vezu i sa poslednjim klasovima ostavljenim na njivi kao  „božja brada". Kada koza zagrize ovo klasje, koje joj se ponudi, izvade joj iz usta prvi „žavoljak" i zatim ga čuvaju kao lek. Po narodnom verovanju, koze mogu predskazati vreme, a torba od kostreti upotrebljava se u vračanju

Sahranjivanje pokojnika u dvorištu kuće

Слика
Sahranjivanje u dvorištu uobičajeno u istočnoj Srbiji U Srbiji je zabranjeno sahranjivanje van groblja. Ipak, u pojedinim delovima zemlje i danas se mogu videti porodične grobnice u dvorištima. I to, po zakonu. Kult mrtvih kod Vlaha je vrlo izražen. Smrt je za njih novi početak, pa im je normalno da svoje mrtve sahranjuju na porodičnom imanju. Razlozi za to su običajni ali i praktični, posebno u Ranovcu koje je po teritoriji najveće selo u Srbiji. Dragoljub Grbinović, iz Ranovca kod Petrovca na Mlavi, kaže: "Naše groblje je daleko, preko četiri kilometara, a do četrdeset dana je običaj da se ide svaki dan na groblje." Robin Grbinović, predsednik MZ Ranovac kod Petrovca na Mlavi, objašnjava: "Kod nas se retko kad prodaju kuće. To je jako strašno za neku porodicu i niko nije hteo da kupuje kuće gde su grobovi druge familije, tako da su im ostavljali u amanet da čuvaju i da šire imanje." U Ranovcu postoji sedam zvaničnih grobalja i ona su počela da se prelivaju na okol

Magijska moć nakovnja

Слика
NAKOVANj. — Kao što je raonik okultni predmet zemljoradnika, tako je nakovanj okultan za kovače, jer je svaki alat svetinja za svog zanatliju. Nakovanj iskivaju devet kovača noću uoči subote kada je pun mesec. Njegovu kovanju ne prisustvuje ženskinje. Uoči svake nedelje i većih praznika, kovači su kadili tamjanom svoj nakovanj, na njemu lepili zapaljenu sveću i pred njim se molili Bogu; na Božić ga kade i prelivaju vinom, kao što to čine i na Badnjak. Kovači se zaklinju na nakovnju, stavljajući ruke na njega. Strogo se pazi da se nakovanj ne oskvrnavi bilo čim. Neki mladić sa sela došao u kovačnicu u Peć i, ne znajući za kovački kult nakovnja, seo na njega. Kovač (Zakić), kada ga je spazio na nakovnju, zgranuo se. Mladić je, kao oparen, brzo ustao, poklonio se nakovnju, poljubio ga, a kovača molio za oproštaj. Nakovanj, kao i verige, bio je fetiš u dalekoj narodnoj prošlosti. Svaki kovač jednog određenog dana lupi čekićem u nakovanj, da bi tako obnovio lanac kojim je vezan

Pas u narodnim verovanjima

Слика
PAS. — Prva štenad bacaju se za plot ili u vodu da se podave, jer će, po verovanju, da pobesne. Pred padanje grada psi se gone od kuće jer su „nečiste životinje", njihov zadah „ide sto lakata u zemlju". Oni u sugrebu ostavljaju svoj svrab, on prelazi na onoga što nagazi sugreb, pa može i da se poludi. Zato se na sugreb pljuje, a svrab se skida trljanjem po telu venčanom odećom. Dete ne jaše psa jer neće moći da  raste, a može da ostane i nemo. Strah deteta leči se kađenjem napaljene pseće dlake. Bolesnik se kupa u vodi u kojoj se kuvala pseća kost. Devojka ne udara psa nogom jer se neće moći udati. O Božiću psi se hrane kroz prozor okrenut istoku. Veštice se boje pasa. Ko vodi uza se crnog psa, taj je obezbeđen od  noćnih demona. Pas i vuk su duhovi zrelih žita (po Dž. Frezeru). Promuklim zavijanjem pas naslućuje smrt ili rat. Ako čobanski pas zavija ili se valja po zemlji, onda će, po verovanju, biti štete u stoci ili će se promeniti vreme. Ako se kučka spari s v

Mačka u narodnim verovanjima

Слика
MAČKA, po narodnom verovanju, ima zle oči, može ureći, donosi nesreću, osobito ako nekome pređe put. Veruje se da mačka može predskazati vreme, dolazak gosta ili lopova, dobro i zlo, osobito smrt. Ako pređe preko mrtvaca, veruje se da će se ovaj povampiriti, pa stoga se na njega stavlja ražanj, srp i  sl. Po opštem verovanju, kiša neće dugo padati ako se zakopa živa mačka. Kada grmi, mačke teraju od vatre. Po skandinavskoj mitologiji, boginja Freja, koja je izlivala plodonosnu letnju kišu, vozila se u nebeskim kolima sa upregnutim mačkama. Trojanović pretpostavlja da su i stari Sloveni mogli imati neko slično božanstvo i da bi naš običaj zakopavanja žive mačke protiv kiše mogao predstavljati žrtvu ovom božanstvu. Da bi se nova mačka zadržala u kući, obnose je tri puta oko kuće  ili oko veriga nad ognjištem. Negde joj koncem izmere rep, pa konac stave pod ognjište.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Magijska moć brašna

Слика
BRAŠNO. — Upotrebljava se prilikom traženja skrivenog blaga. Mesto na kojem se pretpostavlja skriveno blago pospu pepelom ili brašnom, pa sutradan po tragu otisnutom u pepelu ili brašnu traže životinju koju će na tom mestu žrtvovati. Isto tako, radi zaštite od čini i demona, sumnjiva mesta posiplju se brašnom. Poseban značaj pridaje se novom brašnu, odnosno prvom testu od novog brašna. Od prvog testa, zamešenog od novog brašna, načine krst na istočnim vratima, na gornjem kućnom pragu ili iznad naćava, gde služi kao zaštita ili treba da utiče „da poraste pšenica do praga ili grede". U nekim krajevima od božićnog testa načine krst na kućnim vratima, na hambaru, na stajama i oborima.  Čajkanović objašnjava ovaj običaj kao profilaktičnu meru protiv duša koje lutaju u vreme Božića, navodeći da testo uopšte, kao i hleb, ima spasonosnu, mađijsku snagu. Međutim u ovim običajima nalazimo verovanje u mističnu snagu određenog brašna i testa — božićnog testa, koje prema mnogim nar

Arapin kao simbol demona kod balkanskih naroda

Слика
ARAPIN. — Naš narod je sve pripadnike arapskih naroda, kao i crnce, nazivao crni Arapi. U verovanjima mnogih naroda, a posebno balkanskih, Arapin je bio simbol i sinonim za demona donjeg (zagrobnog) sveta. Po našim narodnim pesmama i drugim predanjima, postoji tamna uspomena o crnom  troglavom Arapinu, koji ima i svoj kult. Na muslimanskom groblju kod Novog Pazara, pored puta idući za Sjenicu, nalazi se neobično  veliki kameni grob nekog Arapina, sa kamenim obeležjem. Prolazeći pored groba, ljudi bacaju na njega novčiće, a noću uoči Đurđevdana neko ostavi zaklanu pticu ili jagnje. Veličina groba odgovara grobovima heroja. Prinošenje krvne žrtve i stavljanje novca na grob ukazuje na mesto na kome počiva heroj ili božanstvo, a noćno vreme kad se čini žrtva, na njegovu htoničnu pripadnost. Po drugom predanju Arapin je bio posečen u nekom boju, pa je, bežeći za Novi Pazar, nosio svoju odsečenu glavu pod pazuhom. U putu je sreo neke žene, od kojih je jedna, kad ga je spazila, uz

Mladenci

Слика
MLADENCI, 9. III, dan su proslave četrdeset spaljenih hrišćanskih mučenika 9. marta 320. god. naše ere, pa se po njima naziva i Dan mučenika. Kao uspomena na njih, za Dan mladenaca sprema se četrdeset „mladenčića" (kolačića), koji se premazuju medom. U selima istočne Srbije mladenčići imaju razne oblike: noža, makaza, sablje, ovce, pileta i dr., i daju se ukućanima i gostima. Pre Mladenaca ne jede se ništa što je mlado, od nove godine, a ovoga dana treba okusiti med i jesti kuvane mlade koprive i zelje, da bi se „očistila krv". U gradovima daju se mladencima (venčanim u prošloj godini, pre Mladenaca) pokloni u posuđu i drugim potrebama. Izjutra se pale bunjišta, ponegde pred ulazom u kuću i vatra, da bi se od kuće oteralo svako zlo.  Na bunjištu se spali i stara metla. Vatra se preskače, garom se trlja po licu, da bi čeljad bila zdrava preko godine, mala deca se prenose preko vatre, da bi se očistila od bolesti. Vatre se pale i protivu zmija, pa se po toj ulozi u

Jedinstveni nadimci Majdapeka

Слика
Kka, Bz, Zdš, Gm, Mc, Ck, Paf, Muš... Niti su ovo nove note solmizacije, niti je brzalica, već nadimci ljudi koji žive u Majdanpeku, gradu na istoku Srbije. „Samo me mama zvala Dragane i to uglavnom kad nisam bio dobar", kaže za BBC na srpskom Dragan Dragošanović zvani Gm, tridesettrogodišnji radnik u proizvodnji tapaciranog nameštaja u Majdanpeku. On je ovaj neobični, dvoslovni nadimak nasledio od oca - i nije jedini. Mnogim Majdanpečanima su stariji ostavljali nadimke u amanet, da bi ih naslednici prenosili dalje. Neki nadimci su potekli od prezimena, neki su nastali zbog greške u izgovoru ili usled nekog događaja, a ima i onih kojima je kumovao vlaški jezik, zastupljen u istočnoj Srbiji. Kambek tu Majdanpek Pre više od deset godina, srednjoškolska putešestvija po Timočkoj krajini su me u nekoliko navrata odvodila u ovaj rudarski grad na Malom Peku, gde sam se, na zaista nesvakidašnji način, prvi put sreo sa majdanpečkim nadimcima - kroz pesmu. Zdš, Paf, Zdš, Paf - z

Zavetina

Слика
ZAVETINA. — Vuk u svom Rječniku kaže da u Srbiji svako selo ima po jedan dan koji slavi i svetkuje (i to obično biva leti, od Vaskrsenija do Petrova posta). Običaj se negde zove zavetina, a negde se kaže nositi krsta ili krstonoše (oni što idu s krstovima i s ikonama po polju i po selu). U Gruži ovaj običaj zovu litija, a u nekim krajevima istočne Srbije litije ili krsti. U leskovačkoj Moravi je zavetni dan onaj kada se u selu desio neki osobiti događaj (poplava, pomor, požar), koji se u suštini  razlikuje od običaja litije ili krsti. U nekim krajevima postoje po dve zavetine, tako da jedna služi kao prekada. Pored glavne zavetine, u mnogim selima su postojale i sporedne, u vezi sa nekom nesrećom koja je zadesila selo, a negde ima čak i posebnih porodičnih zavetina. Obilaženje polja (litije) u vreme letnje sezone, po narodnom verovanju, imalo je da utiče na rod useva i da ih sačuva od nepogoda. Litija je negde obilazila svaku kuću, a bilo je i običaja da litija pređe preko

12 običaja koje možete videti u Rumuniji

Слика
Za mnoge je Rumunija i dalje zemlja mita i legendi a s obzirom na broj tradicija koje su i dalje prisutne u svakodnevnom životu Rumuna. Rumuni vole svoju tradiciju, u koje unose dašak čarolije i ulivaju boju u svakodnevni život. Oni su način povezivanja sa bogatom narodnom kulturom koja se prenosi s kolena na koleno. Dok se neke tradicije i običaji vrte oko ljudskih životnih ciklusa i osmišljeni su da prate one koji ih izvode kroz događaje poput rođenja, venčanja i smrti, drugi su povezani sa sukcesijom godišnjih doba, s tim što se mnogi vraćaju u predhrišćanska vremena, ovi drevni obredi se izvode ili pojedinačno, ili su zamišljeni kao događaj u kojem treba da učestvuje čitava zajednica. Sanjajte o svom budućem mužu na "Boćadza" (Bogojavljenje) U noći uoči praznika Bogojavljenja ili na rumunskom „Boćadza“, kaže se da neudate žene vide svog budućeg muža u snovima. Sve što treba da urade je da pod jastuk stave malu grančicu osušenog bosiljka (koju moraju dobiti od

Britva kao zaštitno sredstvo protiv zlih demona

Слика
BRITVA. — Britva se vrlo često upotrebljavala kao zaštitno sredstvo protiv zlih demona, nevidljivih natprirodnih sila. Posebno se veruje u dejstvo britve sa crnim koricama. U Homolju britva za zaštitu od demona priprema se na specifičan način. Na dan svetog Vratolome,  starije žene pripremale su britvu s koricama od desnog roga crnog ovna, koju su stavljale u tepsiju sa  vodom u dvorištu za vreme pomračenja („jedenja") meseca. Tom prilikom tiho su izgovarale: „Kano što tebena, božja svetlonošo, ne mogu ništa učiniti nebesni đavoli i ale, tako da ne može nikakva  boleština ništa učiniti onem nad kojem se prinese ova britvica. Usili je, meseče, ojačaj je, meseče, osveti je, meseče!" Ovo se ponavlja tri puta dok traje pomračenje. Posle toga žene se krste tri puta, a  zatim izvade britvu iz vode i drže je sutra ceo dan u nedrima. Na kraju vežu je za pojas i ne skidaju je sve do smrti. Verovalo se da ovakva britva ima veliku moć i da će proći i najteža bolest kad se

VODA U NARODNIM VEROVANJIMA

Слика
VODA. — U našem narodu se voda zamišlja kao svako živo biće. Ona se u obredima pozdravlja i poziva:  „Vodice, pobogu sestrice, odnesi moje groznice."  Prilikom vađenja mazije (gvožđa) iz vrele vode, sveštenik se obraća vodi: „Vodo, kumim te nebom i preklinjem zemljom, poštedi pravu dušu od živoga ognja" (mazije). Kada voda pred ključanje počne da zuji, onda je treba ukloniti s vatre, da se ne bi „mučila". Pošto se voda unese u kuću, spusti se na zemlju „da se odmori", pa se onda pije. Kada leti rečna voda opada, onda se na brodovima (najplićim mestima za prelaze preko reke) javlja žuborenje, pa se u narodu kazuje da se to voda prozevlje (zeva). Neke vode traže žrtve. Po čestim utopljenicima dobile su nazive reke Ljudska poviše Novoga Pazara i Đetinja, leva pritoka Zapadne Morave.Po narodnom verovanju, voda jednim delom odlazi u pakao i tamo gasi silnu vatru. Ako ne bi tamo  oticala, onda bi potopila svet. Velike vode skupljaju se negde na kraju sveta, ta

Zašto se proslavlja 8. mart

Слика
Zahvaljujući Holivudu i dobrom marketingu, Međunarodni dan žena postao je globalni fenomen, a poklanjanje bombonjera, srca i drugih prigodnih poklona voljenim damama vremenom je zahvatilo i Srbiju. I dok će većina znati da vam kaže da je 8. mart Dan žena, zašto je to tako i šta se zapravo slavi, zna mali broj ljudi. Međunarodni dan žena ili, poznatije, Osmi mart, praznik je posvećen ženama.  Nastao je kao dan sećanja na borbu za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Praznik žena ustanovljen je na Drugoj međunarodnoj konferencija žena socijalista 8. marta 1910. u Kopenhagenu, na inicijativu Klare Cetkin, vođe nemačkih socijalista i ženskog radničkog pokreta da se uvede dan večnog sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. i njujorški marš više od 15.000 žena, koje su tražile kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Mnogo pre toga, prve javne demonstracije žena zaposlenih u industriji dogodile su se 8. marta 1857. u Njujorku. Policija ih je

Gostoprimstvo

Слика
GOST. — Kako pokazuju običaji mnogih naroda, neki postupci prilikom dočekivanja gosta imaju religiozan značaj, jer se u dolasku gosta nekada pretpostavljala poseta samog božanstva (teofanija). Cilj ovih običaja je da gosta vežu za kuću i da sa njim sklope ritualan savez, kako bi se iskoristila njegova božanska moć. U tu svrhu, i po našim običajima gostu se najpre izuje obuća i ritualno operu  noge. Odmah mu se zatim ponudi jelo, što predstavlja ostatak prvobitnog nastojanja da se sa gostom, koji je po navedenom verovanju mogao predstavljati božanstvo, sklopi savez i prijateljstvo. Iz istih razloga, prema običajima mnogih naroda, gostu se stavljala na raspolaganje žena iz kuće. Takav je običaj postojao i u našem narodu, kako je pokazao I. Jelić u svom radu O gostinskoj obljubi u našem narodu. Ponegde je ovaj običaj zabeležen u reduciranoj formi. U Kučima, kad gost legne, kaže Erdeljanović, „obično će nevesta ili uopšte najmlađa žena iz kuće doći da mu pomogne pokriti se, pa

Zadušnice

Слика
ZADUŠNICE. — Po verovanju starih Slovena, duše pokojnika dolaze u proleće i u jesen iz  zagrobnog sveta na ovaj, u pohode svojima i traže od njih jela i pića, ogrev i kupanje. One su pretile osvetom, nerodicom u polju i zatiranjem porodice ako ih živi rođaci zaborave i zanemare. Zato su se u proleće i u jesen, ponekad i usred zime (o Badnjoj večeri), svake godine priređivale gozbe za duše pokojnika i predaka u svakoj porodici (po A. Brikneru). Zadušnice se i danas priređuju u našem narodu: u subotu Mesne nedelje (februarske), u subotu pred Duhove, koje narod strogo ne drži, i u subotu pred Mitrovdan (mitrovske, jesenje). One se pokojniku počnu izdavati posle isteka prve godine od njegove smrti i traju dok traju i sećanja na njega.  Jela o zadušnicama se ne spremaju kao o daćama, ali se bez pića pokojnici ne mogu spomenuti. Obavezno je da se o zadušnicama spremi za svakog muškog pokojnika mali hleb baburica (poskurica je kupovna) u obliku ravnokrakog krsta, a za ženskog — ok

Bele poklade (mošu đi pipćij)

Слика
Bele poklade (mošu đi pipćij), prolećni pravoslavni praznik u nedelju pre početka Uskršnjeg posta pratili su različiti običaji. U  đerdapskom kraju u Golubinju, slavio se u podnožju planine Miroč, kada se na trgu „Pekina pravalija“ narod okupljao oko vatre. Tada se kuvala rakija, stariji su jeli, pili, veselili se, opraštali međusobne uvrede, dogovarali  paše i bačije. Mlađi su za to vreme igrali kolo, a po običaju mladići su se maskirali, prerušeni u stara odela. Poslednji dan bele nedelje zove se  „bele (sirene) poklade“ i tada se dele i jedu samo beli mrs (mleko, sir) i kuvana jaja (LNPĐ). Tokom belih poklada (mošu đi pipćij) ranije je bio običaj da se pale vatre, danas je to redak slučaj. Reč je o jednom od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope, koji se zove priveg. Za Vlahe je priveg (privjegju) „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar  pokojnika“. Reč je starinom

KULT DRVETA I BILjAKA

Слика
     Kult drveta i biljaka jedini je od starih kultova sa kojim se crkva, naročito naša pravoslavna, brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i svoju simboliku. Kao što se u starim religijama nijedna kultna radnja, ni molitva, ni žrtva, nisu mogle ni zamisliti bez manipulacija sa grančicama kakvog svetog drveta, tako se u nas ne može izvršiti vodoosvećenje bez bosiljka; i kada naše stare žene, idući u crkvu, nose u ruci bosiljak ili, u Primorju, grančicu masline, one čine isto što i savremenici Sofoklovi, koji su, idući u hram, obavezno nosili svete grančice u ruci. Koliko je naša crkva pokazala malo interesovanje da ratuje protiv starinskog kulta drveta, najbolje se vidi iz činjenice da u kultu svetoga drveta, zapisa, u adoriranju njegovom i prinošenju žrtava njemu, uzimaju učešća i sveštenici. Sve to učinilo je da je kult drveta i biljaka u našem narodu i danas još neobično svež i jak. Drveta sa demonskom ili čak božanskom snagom ima mn