Pas u narodnim verovanjima

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Prva štenad bacaju se za plot ili u vodu da se podave, jer će, po verovanju, da pobesne. Pred padanje grada psi se gone od kuće jer su „nečiste životinje", njihov zadah „ide sto lakata u zemlju". 

Oni u sugrebu ostavljaju svoj svrab, on prelazi na onoga što nagazi sugreb, pa može i da se poludi. Zato se na sugreb pljuje, a svrab se skida trljanjem po telu venčanom odećom.

 Dete ne jaše psa jer neće moći da raste, a može da ostane i nemo. Strah deteta leči se kađenjem napaljene pseće dlake. Bolesnik se kupa u vodi u kojoj se kuvala pseća kost. Devojka ne udara psa nogom jer se neće moći udati. O Božiću psi se hrane kroz prozor okrenut istoku. 

Veštice se boje pasa. Ko vodi uza se crnog psa, taj je obezbeđen od noćnih demona. Pas i vuk su duhovi zrelih žita (po Dž. Frezeru).

 Promuklim zavijanjem pas naslućuje smrt ili rat. Ako čobanski pas zavija ili se valja po zemlji, onda će, po verovanju, biti štete u stoci ili će se promeniti vreme. Ako se kučka spari s vukom, nastaće epidemija stoke. Ako pas zalaje o Badnjoj večeri, time sluti na smrt u kući, pa mu se kaže: „Tamo tebi i tvojoj glavi!" 

Pas je veran pratilac čoveka. U narodnoj ornamentici simboliše vernost, a predstava njegove šape na odeći i u nakitu ima zaštitnu ulogu.

Pasja nedelja je sedmica zimske sezone. Vasilijevdan (1. I), praznik pasa, bio je posvećen psima. I Čisti ponedeljak je dan pasjeg praznika. To vreme bilo je prepušteno sluginoj razuzdanosti (slično je i u rimskim Saturnalijama). Neki sluga služio gospodara i posle pogodbe i ispunjene obaveze, ali je u

to vreme radio „samo ono što hoće". Priča je aluzija nastala na praznike pasa. 

Nekada su se psi u zimsko vreme puštali u polje da gone vukove. Ljudi su išli po selu i ubijali zavezane pse. Na Kosovu su ih tukli na Vasilijevdan i na Bogojavljenje. Makedonci u Bitolju kazuju: „Đe projde kako pcite (psi) na Vasilica." 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik