Постови

Приказују се постови за јун, 2021

Brko - mitski gorostas

Слика
               Ilustracija: Anđela Đermanović BRKO je mitski gorostas; kada ide, diže se oluja za njim; u njegovu brku ima trista šezdeset  ptičijih gnezda; leži s glavom u vereničkom krilu, a ona ga bište. Međedović, drugi gorostas, udari Brku svojim buzdovanom u glavu, a on prstom pokaže verenici mesto na kome ga je nešto ujelo. Kada ga je Međedović i po treći put udario buzdovanom, onda Brko drekne na svoju verenicu što ga rđavo bište, a ona mu kaže da ga ništa ne ujeda, nego ga buzdovanom tuče Međedović. Brko ustane, a Međedović pobeže pred njim, stigne pored neke velike reke i tu nađe ljude na guvnu, koji ga lopatom prebace preko te on nastavi da beži ispred gonioca. Brko preskoči reku, pa se naturi za njim. Na brdu Međedović nađe sejača, koji ga sakrije u svoj šuplji zub. Tu je Brko izgubio trag Međedoviću.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Vidovdan

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović VIDOVDAN,  — I sada ima tragova u srpskim narodnim verovanjima o mnogobožačkom božanstvu Vidu. Uz verovanja, očuvalo se njegovo ime i dan praznovanja. Oni koji boluju od očnih bolesti obraćaju se sv. Vidu da ih izvida (izleči). Na Vidovdan bere se biljka vidovčica, koja je posvećena sv. Vidu i ima njegovo ime, pa se njome leče očne bolesti. U Crnoj Gori i Hercegovini uoči Vidovdana palile su se ispred kuća vatre od slame i suhog granja, preskakali su ih mladići i devojke (ove s vencima na glavi) i govorili: „U ime Boga i svetoga Vida." To je nesumnjiv ostatak opšte narodne svečanosti dočekivanja dana mnogobožačkog božanstva vidara (lekara), koji je, po kasnijoj naivnoj narodnoj etimologiji njegova imena, zadržao samo ulogu lečenja vida (očiju), a sva ostala lečenja preneta su na vrače (lekare), hrišćanske svece Kuzmana i Damnjana (1.HI). Nekoliko verovanja i ljubavnih gatanja upotpunjuju bledu sliku praznovanja Vida. O Jeles

Božur magijski cvet

Слика
               Ilustracija: Anđela Đermanović  Božur je značajan i istorijski i mitološki, i samim tim je vezan za mnoštvo različitih značenja i simbola. Uobičajena značenja božura uključuju romantiku, prosperitet, sreću, srećan brak, bogatstvo, čast i saosećanje - ali božuri mogu značiti i sramotnost. Postoje dva uobičajena mita o božuru. U jednom se veruje da je božur dobio ime po Paeonu, grčkom lekaru bogova. Prema legendi, Paeon je bio učenik Eskulapa, boga medicine. kada je Paeon koristio koren božura za lečenje Plutona - prvi put je to pokušano - Eskulap je postao ljubomoran na svoje talente i pokušao da ga ubije. Da bi spasio Paeona (i pokazao mu saosećanje), Pluton ga je transformisao u božur, jer je znao da je to cvet kojem će se ljudi diviti i hvaliti. dakle, jedno značenje božura je saosećanje. U drugom mitu božur je vezan za nimfu po imenu Paeonia. Paeonia je lepa i privlači pažnju Apolona, koji počinje da koketira sa njom. Kada Paeonia shvati da ih Afrodita pos

Sveti gaj

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović GAJ  je mala šuma kao što je branik ili zabran, koji se čuva od seče drveta za gorivo. Naziv je staroslovenski i sveslovenski, verovatno u značenju: gajiti, negovati, upotrebljava se u značenju hlad, mesto s dobrom hladovinom. Gaj Kosamčić „u čelo njive" kod sela Klenovnika u Braničevu spominje se 1381. Sada ima dosta naziva Gaj za naselja i potese, među njima i Popov gaj i Gaj Đurca, oba u oblasti Kragujevca. U gružanskom selu Bečevici je Okrugli gaj, u kome je staro „džinovsko groblje". Stari Sloveni imali su svete gajeve kao što su ih imali i drugi arijevci. Oni su ih obožavali kao sedišta duhova i rezidencije bogova, tamo su odlazile i duše predaka; i u vreme primanja hrišćanstva bili su posvećeni politeističkim božanstvima. Svetih gajeva u vreme našeg mnogoboštva bilo je vrlo mnogo, a sada ih ima po retkom izuzetku. Da su ranije postojali, zaključuje se po imenima manastira Grabovac, Krušedol, Orahovac i sl. Manasti

DODOLE I PRPORUŠE

Слика
            Ilustracija: Anđela Đermanović DODOLE su devojke koje su u sušno vreme, obično između Đurđevdana i Spasovdana, išle u povorci po selu, od kuće do kuće, pevajući i izvodeći mađijsku igru za kišu. Dodole su morale biti nevine i zato su birali što mlađe devojčice (od 5 do 10 godina). Jednu između sebe birale su za dodolu (dodolku), a ova je morala biti siroče (bez oca i majke), ili rođena posle očeve smrti — „posmrče", ali nije smela biti „porođena (tj. da njena mati nije rodila još kakvo dete posle nje)". Dodole su išle bose, odevene u pohabano ruho, a na glavi su nosile venac od trave, žitarica, vinove loze i grančica od voćaka. Po starijem običaju, glavna dodola se svlačila do košulje i zatim se gola pokrivala travom i cvećem. U nekim mestima istočne Shrbije dodole su najpre išle na groblje, gde bi uzele krst sa neznanog groba i potopile ga u obližnju reku ili potok. Ispred povorke išla je glavna dodola, koja je pred svakom kućom igrala, a ostale, dve

MARIJA SAMOUDAVLjENICA

Слика
            Ilustracija: Anđela Đermanović MARIJA SAMOUDAVLjENICA. — Narod na Kosovu verovao je da duh neke Marije, koja se sama udavila u vodi, ima moć da rastera gradobitne i olujne oblake. U mnogim krajevima bilo je poznato verovanje da duše samoubica i utopljenika predvode gradonosne oblake pa su ih njihovi meštani pozivali i molili da prevedu grad na drugi kraj i spasu njihovo selo. Tako su ljudi i na Kosovu leti, kad naiđu crni oblaci sa gradom, pozivali vičući Mariju Samoudavljenicu da im pomogne. Ona bi, vele, izašla iz oblaka na treći poziv i rasterivala grad.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Raskovnik

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović RASKOVNIK je, po verovanju, neka magijska trava kojom se može otvoriti svaki zaklop. Ovu travu žele da imaju oni koji traže u zemlji novaca, jer su oni, naročito kada ih ima mnogo, tako zatvoreni da se bez raskovnika ne mogu otvoriti i izvaditi. U Zemunu se pripoveda da je ondašnji trgovac, želeći da nađe takvu travu, neku babu metnuo u bukagije, pa je pustio noću da ide po livadi: kada bi se bukagije  same od sebe otvorile, onde mora biti raskovnik (po Vuku). Po drugom predanju, blago mitskog cara Radovana je u nekakvoj zgradi koja na vratima ima zaklopljene brave i katance, pa se do blaga može doći samo pomoću raskovnika, ali se on ne može naći.  U narodu se zna za ime raskovnika i za njegovu ulogu, ali niko ne zna da ga pokaže. Kazuje se da samo jež (po nekima kornjača) poznaje biljku raskovnik. Treba naći male ježeve i zaklopiti u sanduk. Onda će jež naći raskovnik, njime otvoriti sanduk i pustiti male ježeve. Ali je od ježa

Kukavica

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović  KUKAVICA u narodnom pripovedanju predstavlja sestru koja tuži za umrlim bratom ili, ređe, majku koja žali sina. „U Srbiji pripovijedaju," kaže Vuk, „da je kukavica bila žena i imala brata, pa joj brat umro i ona za njim tako mnogo tužila i kukala dok se nije pretvorila u ticu." U nekim predanjima, kukavice su Marta i Marija, sestre Lazareve, a po drugima, kćeri ili sestre srpskog kneza Lazara, koje kukaju za izginulima u bici na Kosovu, pre svega za braćom Jugovićima i za knezom Lazarom. Zbog toga je, po opštem verovanju, grehota ubiti kukavicu. Njeno kukanje smatra se naricanjem i rđavim znamenjem. Ako kukavica zakuka na nečijoj kući ili u blizini kuće, nagovešta smrt u njoj. Po narodnom verovanju, kukavica predskazuje smrt i u slučaju kada, na proleće, prvi put čuje njeno kukanje čovek koji još ništa nije pojeo. Kao i kod drugih evropskih naroda, veruje se da kukavica, ako se upita, svojim kukanjem može da predskaže

Vrkolak

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović VRKOLAK. — Nekad se u Timočkoj Krajini verovalo da, kad dođe do pomračenja sunca, u stvari, vrkolak hoće sunce da proguta. Stoga i staro i mlado tad izlazi napolje i „plaši" vrkolaka snažnim udaranjem u metalne predmete koji su u vezi sa ognjištem, u razne klepetuše i sve što zveči. Ako se  ovo ne bi činilo, verovalo se da bi neman proždrala sunce . Ime demona svakako je  nastalo od vukodlaka i preneto je na fantastično biće slično aždaji i ali. Tako, na primer, vukodlak na poljskom je vilkolak i vilkolek, na turskom virkolak, na grčkom vurkolakas (pored vrukolakas,  vurkulakas, vrikolakas), dok rumunsko virkolak znači u verovanjima vukodlak, a u bajkama zmaj.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Baba kao duh ženskih predaka

Слика
             Ilustracija: Anđela Đermanović BABA se javlja kao đedova baba, koju u maskiranoj povorci o Belim pokladama (Risan) predstavlja muškarac u ženskim haljinama, sa simboličnim detetom na ruci. Baba u ovom običaju označava ženskog pretka među đedovima, koji predstavljaju duhove muških predaka, a verovatno i starinsko božanstvo plodnosti, protoslovensko Baba, čiji se trag sačuvao u imenu Dajbabe za jednu pećinu blizu Podgorice. U ovom imenu Budimir nalazi arhetip ke (ko-ba ba „magna mater") koji bi odgovarao varijantama Kibelina imena Kupapas, Combabus. Naziv Dajbabe vezan je za pećinu „pod istim uslovima kao i sva važnija mesta Kibelina kulta, naročito ona u Anadolu i na egejskim ostrvima". U Bosni se veruje da se u svakoj većoj jami krije divija baba, „koja ima dolje sve posuđe i radi sve poslove kao i na zemlji što se rade". Možda i njene „brašnjave ruke" ukazuju na demona plodnosti. Beloruski naziv babi, kojem odgovara i ukrajinski djadinki, t

Ćutanje u narodnom verovanju

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović ĆUTANjE je tajanstveno obavljanje neke magijske radnje. Ćuteći se izrađuju amajlije, igra „vrzino kolo", traži i kopa sakriveno zakopano blago, postavljaju čini, u gluho doba noći ćuteći kuva se na raskršću živ mačak ili petao za iznalaženje magične kosti, izvija živa vatra, ćuteći devet golih baba šiju magičnu košulju protivu bolesti, ćuteći se boje uskršnja jaja, nalaže badnjak na vatru, stoka poji o Božiću, hrane kokoši na Božić, vrača za udaju. U selima Gornje Resave sprema se ćuteći  „mutava proja" u petak pred venčanje mladenaca, u Crnoj Gori ćuti ručni dever kada se unosi „đevojačka pogača" i stavi na sto, ćuti i tašta kada nosi prćiju (otpremu) u zetovu kuću, kada pohođani predaju mladencima darove; kada se porodilja porađa, onda dever ćuti; za nerotkinju se ćuteći šije košulja da bi ostala gravidna; ako se ženi ne drže deca, onda tri isprošene devojke uz ćutanje šiju detetu pelene (Kosovo); ćuteći se obnos

Samovila od suđenice do demona smrti

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović Samovila, samodiva, somođiva je naziv za vilu koji se može danas čuti na teritoriji istočne Srbije, Kosova, Makedonije, Bugarske i Rumunije. Vile predstavljaju demona u poluljudskom obliku koje su prema Sretenu Petroviću sazdane od više elemenata i funkcija koja je mističkog  porekla  od kulta predaka, demonskih bića, raličitih ženskih demona pa sve do vodenih i meteoronih. Upravo takva je i Samovila, koja u različitim delovima Balkana ima posebne moći od proročkih (suđenica) do demona smrti gde je predstavljena kao najružnije stvorenje koje čovek vidi u samrtnom ropcu. Brojne predstave o Samovili živo su prisutne na teritoriji Balkana i njene predstave su različite od naroda do naroda, ona je čest motiv u epskim pesmama, bajalicama, pričama i legendama. Tokom terenskih istraživanja koja sam obavio tokom prošle godine na teritoriji Ponišavlja, odnosno u staroplaninskim selima zabeležio sam interesantnu priču o samovili koju ću preneti u celosti. Priču mi

Spasovdan

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović SPASOVDAN je u četrdeseti dan po Uskrsu. Ima ih dva, oba padaju u četvrtak: Veliki Spasovdan je ispred Duhova, a Mali Spasovdan je po Duhovima. Za Spasovdan se obavezno klalo jagnje kao žrtva svecu, prinosili su ga stočari i ratari. Spasovnice u Bosni su zajedničke seoske gozbe, koje se priređuju na vrhovima brda uz narodno veselje. Primaju se gosti i iz drugih sela. U selima u okolini Srebrnice gozbi i veselju prethodile su molitve za useve i klao se ovan kao zajednička seoska žrtva. U molitvama se spominju samo živi i napredak stoke i useva. U Bosanskoj Krajini čobani skupljaju po selu „spasovinu" u jelu i piću, pa se uveče priredi zajednička gozba svih čobana iz sela. Tada se obavezno spremala cicvara (vrsta mlečnog variva), a u okolini Višegrada pita „spasovnica". U visočkom selu Sovrlama priređuje se svake godine spasovnica o Spasovdanu na Spasovu brdu. U  vojvođanskim selima išla je po polju oko Spasovdana povorka

Vino u kultu mrtvih

Слика
            Ilustracija: Anđela Đermanović VINO kao zamena za krv neizostavno se upotrebljava u kultu pokojnika: ostavlja se pored mrtvaca ili se sa njim sahranjuje, vinom se preliva pokojnik, mesto na kojem će se grob kopati ili sam grob. Na daći prosipa se ispod stola ili na zemlju, ostavlja se pored kandila. Na Badnje veče ostavlja se na stolu za pokojnike. Upotrebljava se u običaju „bratimljenja", da bi se bolesnik izbavio od bolesti. Vinom se napijaju zdravice o Božiću, o slavi, o svadbi, a upućene su vrhovnom božanstvu i zatim precima. Vinom se preliva badnjak. Prilikom zavetina, žrtvuje se posvećenom drvetu — zapisu. Ostavlja se na mestu koje se bira za gradnju kuće, a domaćin nove kuće sipa vino kroz dimnjak. Vino se iznosi kao žrtva personificiranoj kugi — „tetki". Upotrebljava se u narodnoj medicini.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Zao duh zvani BES

Слика
                 Ilustracija: Anđela Đermanović BES je zao duh. On se, po verovanju, uvlači u čoveka i u životinju, koji zatim pobesne. Njegovim imenom nazivao se u srednjem veku đavo. U mlađim pisanim izvorima spominju se zli „besi", u koje su hrišćani ubrajali i mnogobožačke demone. Hristos je rekao: „Imenom mojim besove će izgoniti." Na  Kosovu se i sada besom naziva demon: „Kuj ti je bes?" U Šumadiji je ta reč postala arhaična: „Ušao mu bes (detetu), pa nikako da se smiri." U basmi: „Ustuk bes, tu ti mesto nije." U istočnoj Srbiji, vreme od 9. do 25. marta naziva se Besne kobile. Tako se naziva i jedna planina kod Surdulice. U to vreme na nju pada krupa. Kada u nekog uđe bes, onda se sliva voda niz moći (mrtvačke kosti) i daje bolesniku da pije. Po verovanju, besnilo nastaje kada neko prede uoči nedelje ili kada pljuje u vatru.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Perunika ili Bogiša

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović PERUNIKA ILI BOGIŠA. (Iris germanica) je vrsta biljke perunike, koja u našem narodu ima nekoliko naziva, ali, s verskog gledišta, karakteristični su: bogiša, cvet nebeski, perunika i čuvarkuća. Prva tri upućuju na to da je biljka bila posvećena starom slovenskom bogu Perunu, božanstvu munje i groma, a poslednji pokazuje njenu versku ulogu u čuvanju kuće. O njoj i sada postoji verovanje da čuva kuću od groma, požara i svake druge nesreće i štete. U Bosni se kazuje da je čuvarkuća „bolja na kući (krovu) nego dva psa pred kućom". U Čajniču se kazuje da ni lopov ne može provaliti u kuću koja na krovu ima čuvarkuću. Kad se ona rasađuje, onda se govori: „Bog dao da se primila kako na šljemenu, tako u vimenu, kako na strehi, tako u pčeli." U Šumetu, kod Dubrovnika, bogiša se sadila po njivama nesumnjivo zato da bi ih štitila od vremenskih nepogoda. Jedan zaselak u kruševačkoj Župi ima naziv Bogiše.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Pe

Duhovi u narodnim verovanjima

Слика
                Ilustrscija: Anđela Đermanović DUH. — Duh (demon) je vrlo širok pojam kojim se u verovanjima označavaju bezbrojna bića, koja su fantastičan odraz u ljudskoj svesti svekolikog materijalnog sveta. Sve ima svog duha, i čovek, i životinje, i predmeti, i biljke. On je neuništiv ili se teško može ubiti. Duh je često nevidljiv; ali može imati različite oblike i redovno ima natprirodnu moć. Često se javlja u množini (zduhači, vile, suđenice i dr.) i na raznim mestima. Duhovi često stupaju u odnose sa ljudima i životinjama. Oni mogu ući u njih. U narodu se verovalo da je u mentalno poremećene ušao nekakav zao duh. Zato su  takve ljude odvodili kaluđerima da im čitaju molitve i „isteraju" taj đavolski duh iz njih. Za vreme molitve bolesnik bi bio vezan, a posle su ga nemilosrdno tukli, kako bi batinama isterali duha, ili su zahtevali da bolesnik kaže ime duha koji se u njega zavukao. Verovalo se da iz ludaka govori duh. Tako, ako bi oboleli izgovorio kakvo ime, k

Desna i leva strana

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović DESNA I LEVA STRANA. — Opšte je narodno verovanje da je desna strana aktivna, a leva pasivna; prva je jača, napredna i srećna, a druga slabija, nazadna i nesrećna. Kultnom predmetu ili ličnosti desna strana je muška, a leva ženska. Trokraka sveća simboliše: krakom u sredini domaćina, desnim muškarce, a levim ženskinje. Na samrtnom času Nemanja je savetovao: „Za puteve na desnoj strani zna Bog, a na levoj strani su razvratni" (đavolji). Po biografu Teodosiju, sv. Sava „udari (pođe) desnim putem" (pravilnim). Od leve prema desnoj strani kreću se mladenci prilikom venčanja, kolovođa u kolu, povorka oko kultnog predmeta; tako se okreću i kultni kolači; zdravice se upućuju gostu do desne ruke; uoči Božića, domaća čeljad leže na desnu stranu. U Podibru, uoči Jeremindana (1. V), učesnici sa zvonima kreću u povorkama sa raskrsnice desnim putem, zvone i pevaju protivu zmija. U Grblju kada se izjutra rano dođe na raskrsnicu, treb

Balvan kao idol

Слика
                                                              Ilustracija: Anđela Đermanović  BALVAN je reč nepoznate pripadnosti, tuđa, ali odomaćena još u staroj slovenskoj zajednici u značenju posečenog stabla drveta, otesanog kao direk; znači i grub kamen (u Hercegovini), pa je označavala i idola (kumir, kip). Naziv balvan, sa svojim sinonimima (bovan, bolvan i dr.), kod nas se upotrebljava od XVII veka kao hrišćanska aluzija na mnogobožačke idole. U takvoj upotrebi reč nije pouzdana u rešavanju pitanja o idolima, kako kod Srba, tako i kod drugih Južnih Slovena. Ali u južnoslovenskim zemljama ima toponima koji se spominju u pisanim izvorima iz XIV i XV veka, i oni su znatno bliži vremenu kada su se idoli upotrebljavali u narodu od izvora iz XVII veka. Obično se smatra da toponim Bavan ukazuje na mesta iz vremena mnogobožačkih verovanja na kojima su bili postavljeni idoli i na kultna mesta vernika. Takvo gledište se ne može održati ako ne postoje i drugi dokazi za to, je

Oblak u narodnoj mitologiji

Слика
                                                         Ilustracija: Anđela Đermanović OBLAK. — U našoj narodnoj mitologiji oblak se javlja najčešće kao mesto boravka raznih demona ali i božanstava, a nekad je, verovatno, i sam predstavljao božanstvo. Dobro je poznato da narodna mašta često zamišlja obitavalište vila u oblacima. Osim toga, po verovanjima, gradobitne oblake su predvodile ale, duše samoubica ili utopljenika, protiv kojih se bore zmajevi ili zduhači. Po Čajkanoviću, sam oblak je predstavljao božanstvo ili je u njemu prisutan vrhovni bog — Dabog, u vreme nekadašnjih njegovih praznika koji su zamenjeni Božićem i Đurđevdanom. Isto tako, on vidi Dabogovu epifaniju u oblaku i u verovanjima vezanim za sezonu nekadašnjih Dabogovih praznika: „Na Krstovdan narod veruje da će u potesu dobro roditi ona strana na koju putuju oblaci, a neće roditi ona s koje putuju oblaci"; verovalo se isto tako da će ona strana u potesu najbolje roditi s koje se na Vidovdan uveče po