Spasovdan

              Ilustracija: Anđela Đermanović

SPASOVDAN je u četrdeseti dan po Uskrsu. Ima ih dva, oba padaju u četvrtak: Veliki Spasovdan je ispred Duhova, a Mali Spasovdan je po Duhovima. Za Spasovdan se obavezno klalo jagnje kao žrtva svecu, prinosili su ga stočari i ratari. Spasovnice u Bosni su zajedničke seoske gozbe, koje se priređuju na vrhovima brda uz narodno veselje. Primaju se gosti i iz drugih sela. U selima u okolini Srebrnice gozbi i veselju prethodile su molitve za useve i klao se ovan kao zajednička seoska žrtva. U molitvama se spominju samo živi i napredak stoke i useva. U Bosanskoj Krajini čobani skupljaju po selu „spasovinu" u jelu i piću, pa se uveče priredi zajednička gozba svih čobana iz sela. Tada se obavezno spremala cicvara (vrsta mlečnog variva), a u okolini Višegrada pita „spasovnica". U visočkom selu Sovrlama priređuje se svake godine spasovnica o Spasovdanu na Spasovu brdu. U 

vojvođanskim selima išla je po polju oko Spasovdana povorka, s krstom na čelu, da bi sveštenik blagoslovio useve. Inače su u Srbiji povorke krstonoša išle oko potesa u selima u kojima je Spasovdan zavetan, da bi se usevi zaštitili od vremenskih nepogoda. U Sremu i susednoj Slavoniji o Spasovdanu idu povorke „krstara" ili „križara" ženske dece, pred kojima se nosi poveliki drveni krst, okićen biljem. U Budvi rano izjutra odlazilo se na brdo 

Spas. Devojke i mladići su svečano obučeni, s vencem od bilja i cveća na glavi. Na vrhu brda održale su se zidine crkve sv. Spasa i „vilino gumno". Mladići s jedne strane, a devojke s druge, uhvate se za ruke, igraju na guvnu uz pevanje: „Dobro jutro, bele vile, i nama ga dajte" (venac), itd. Posle igre posedaju oko guvna da ručaju. Po ručku igra se u kolu pomešano, muško i žensko, uz pevanje: „Viša je 

gora od gore, najviše brdo Spasovo..., vilinski u njoj stanovi, đe vile tance izvode..." Izjutra na Spasovdan po selima se iznose leskove grančice i zabadaju se po njivama sa žitima. 

Gotovo u svim krajevima Srbije i Bosne spremaju se krstići od leskovih grana, pa se izjutra stavljaju na krovove kuća, zgrada, na torove, i zabadaju po njivama sa usevima protivu gromova i drugih vremenskih nepogoda. Vasojevići ih postavljaju i na mesta za koja se kazuje da su legla đavola, da bi se 

prognali; u Bosni se ponegde postavljaju na sleme kuće i na visoka drveta, pa se mogu izdaleka videti. U nekoliko ssla Donje Gruže pravi se poveliki seoski krst od drveta i postavlja na raskršću, a u selima u okolini Srebrnice stavlja se u njive, da bi čuvao useve od grada. Oko Petrinje pastiri podižu drvene krstove po brdima, pa oko njih igraju i vesele se. Spasovdan je praznik koliko ratara toliko i stočara. U Bosni se pletu venci od biljke mlečike i njima se kiti stoka oko vrata, rogova i trbuha. U Popovu se isplete poveliki venac od kovilja, pa se izjutra na Spasovdan proteruje stoka ispod njega i goni na popasak. U planinskim selima jagnjad se obeležava rovašenjem ušiju, pa se odresci bacaju u mravinjak, da bi stoke bilo koliko i mrava. Pre 

Spasovdana nije se okušalo mleko od nove godine (ponegde pre Đurđevdana), a kada se okusi, onda se čobanima vodom poprska vrat, da bi mleka bilo kao vode. U mnogim selima se uoči Spasovdana pale lile (buktinje) i obnose se oko torova. Pre Spasovdana krave se ne gone pored vatre, da im se ne bi „prepražilo" (usahlo) mleko. Na Spasovdan ljudi se ne briju, žene se ne umivaju i deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine. Mladići i devojke gataju po cvetu, 

kidajući mu latice, i izgovaraju: „Ljubiš me — ne ljubiš me! " Veruje se da će biti onako kako se 

izgovori prilikom kidanja poslednje latice.

Mnogobrojni su topopimi sela, brda, crkava, crkvina i njiva u Srbiji, susednoj Bosni, Crnoj 

Gori i Makedoniji (Spas, Spasov breg, Spasovo brdo, Spasovina, Spasovica, itd.) koji su nastali otud što su ta mesta bila posvećena sv. Spasu ili su se na njima obavljali prastari obredi o Spasovdanu. Običaji o Spasovdanu su iz prehrišćanskog vremena. Oni upućuju na božanstvo koje je imalo ulogu zaštite i spasavanja, pa se otuda i zvalo Spas. Narod mu se obraća molitvom: „Sveti Spase, 

spasi duše naše! " U Konavlima nevestina majka na rastanku blagosilja mladence: „Susreo vas sveti Spas." Kad su, po narodnoj pesmi, sveci delili uloge, Spas je uzeo žitni klas. Po drugoj narodnoj pesmi iz Crne Gore, sveti Spas je dobio žitni cvet. Drži se da je sv. Spas u narodnim pesmama Hristos, kako to uzima i crkva. Biograf Teodosije spominje u početku XIV veka praznik: Hrista Spasa i Boga našeg. Spas i Spasovdan su iz prehrišćanskih verovanja, a pripadaju krugu prolećnih običaja. Spas je bio zaštitnik, a Spasovdan mnogobožački dan praznovanja glavnog četvrtka u godini. Rusi nazivaju „božju bradu" od klasja: Spasova boroda. Gromovnik Perun tukao je, po verovanju, gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas imalo je suprotnu ulogu: da spasava useve od tuče. Božanstva Spas i Perun imali su dualističku versku ulogu u narodnom mnogoboštvu, a vezani su 

za praznovanje četvrtka. U narodu su se očuvali običaji i verovanja o mnogobožačkom 

Spasu, ali su delimično pohrišćanjeni. Spasovdanski i đurđevdanski običaji imaju dosta zajedničkih elemenata. Po svoj prilici, neke je spasovdanske običaje crkva prenela na praznovanje Đurđevdana.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik