Постови

Приказују се постови за мај, 2021

Suze u narodnim verovanjima

Слика
                                                        Ilustracija: Anđela Đermanović SUZA crnogorci kazuju da kiša postaje od Božjih suza a da je Crnojevića rijeka postala od suza Iva Crnojevića, koje je lio gledajući patnje Crnogoraca. Po predanju, kada je neka devojka spazila da će je stići konjanici, pustila je suzu, od koje su postale bujne reke, pa se zamalo svi konjanici nisu potopili. U Hercegovini paze da što manje proliju suza za umrlim, da ga ne bi još na ovom svetu utopili, te da ne mogne da ode na drugi svet. Opšte je narodno verovanje da za malim detetom ne treba plakati, kako se ne bi na drugom svetu kupalo u vrelim suzama. Na mrtvaca ne smeju da padaju suze jer  bi na drugom svetu bio mokar, a po drugom verovanju, povampirio bi se.                                                          Ilustracija: Anđela Đermanović  Ima verovanja da suze peku pokojnika na drugom svetu ili da će mu zemlja biti teška. U suzama sirotih i ubogih kupaju se nemilos

Viline planine

Слика
                                                              Ilustracija: Anđela Đermanović VILINE PLANINE — U narodu je dobro poznata pripovetka u kojoj se spominje Vilina Planina sa mnogim izvorima koje niko ne može prebrojati. Ako neko ipak uspe da ih prebroji, dobiće carevu kćer za ženu. Tajnu o broju izvora zna samo vila. U predanjima, Vilina Planina toliko je visoka da svojim  vrhom dotiče mesec. U njoj su stabla od srebra, a lišće na njima je od zlata. Jedno drvo je od čistoga zlata, a lišće na njemu je biserno. To drvo pripada svim vilama, pod njim se one okupljaju leti te vezu na đerđefu. Ko im se tada približi, odmah ga očima ustrele ili pretvore u kakvu životinju. Planine su, po verovanju, prebivališta vila (božanstava i raznih demona), a posebno vrhovi, koji se smatraju za njihova zborna mesta. Za mnoge naše planine narod je verovao da su nastanjene vilama, npr. Miroč, Romanija, Mosor, Perun i druge. Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitol

Nečista mesta

Слика
                                                         Ilustracija: Anđela Đermanović NEČISTA MESTA su, po verovanjima, staništa demona i bolesti na kojima se može dogoditi ili se događala ljudima neka nesreća. Ta se mesta noću, a poneka i danju, zaobilaze, jer se na njima priviđaju razne prikaze i nemani. Takva mesta su: stare vodenice, mostovi, bunari, grobljišta, selišta, kućišta, gradine, bunjišta, raskrsnice, drveta, igrališta vila, vrzino kolo, sugrebi, provalije, zagađeni izvori, pećine, jezera, virovi i vrtlozi u rekama. I svako nezauzeto i nenaseljeno mesto smatralo se za nečisto. Pre nego što bi se zauzelo takvo mesto, pobode se kolac ili se na stablu drveta izreže krst, da se oteraju demoni. Vračarice i činjarice tamo bacaju čini, korube od jaja, obajanu vodu, bolesnikovu belegu i dr. Na mnogim mestima se zaista može, zbog njihovog prirodnog položaja i odlika, uz malo nepažnje, da dogodi teška nesreća. Kada se, osim toga, uzmu u obzir noćno vreme, halucinacije,

Značenje boja u narodnim verovanjima

Слика
                                                           Ilustracija: Anđela Đermanović BOJA odomaćen turskski naziv, a narodni je mast (mastiti: bojiti). Neke boje nejednako su ušle u narodna verovanja i predanja, a neke su u prošlosti imale drukčije uloge i značenja od današnjih. Crvena boja odbija uroke, zle poglede, štiti od demona: crvenom kabanicom ogrće se nevesta kada pođe na venčanje, da se zaštiti od uroka i zlih pogleda, gravidna žena zaveže crveni konac oko prsta na ruci kada izlazi iz kuće u mrak i kada posećuje mrtvaca; detinji pupak zavezuje se samo crvenom vrpcom; kada se malo dete kupa, onda se ubaci u vodu bilo koji predmet crvene boje, da bi dete bilo rumeno i zdravo; da se dete sačuva od bolesti, stavlja mu se oko vrata srebrna para nanizana na crvenom koncu; na Đurđevdan, a u zapadnim krajevnma na Ivanjdan, zavezuje se deci crveni konac oko vrata; pomoću crvenog konca viju se svečani venci. Za Uskrs spremaju se barena jaja i boje u crveno. Volu, boži

Dubočke Kraljice

Слика
                                                     Ilustracija: Anđela Đermanović Dubočke kraljice . — Nazivi su nastali po selu Dubokoj u predelu Zviždu. Oni bude iz zanosa rusalje (prividne padalice i prave padavičare, epileptičare) svojom obrednom igrom, svirkom (zvukom) i sugestivnim pevanjem uz zamahivanje noževima, ranije jataganima, zatim upotrebom znaka krsta, preskakanjem, umivanjem svežom vodom, aromatičnim biljem (pelinom, belim lukom i dr.), potresanjem delova tela, naročito glave, i prenošenjem padalice preko Dubočke reke. Veruje se da je u telo padavice (rusalje) ušao zao duh i izazvao njen zanos, pa ga treba isterati. Kraljevi su tri mladića, a kraljice tri devojke, svečano obučeni i svi telesno nevini. Padalici prilazi prvi kralj s nožem u desnoj ruci, onda prva kraljica s biljem i cvećem; tako dohode i ostali kraljevi i kraljice. Zatim se uhvate za pojaseve, igraju u kolu otvorenog tipa s nejednakim koracima samo unapred i uz podskakivaae. U kolu se peva:

Visoki Stevan

Слика
                                                         Ilustracija: Anđela Đermanović  VISOKI STEVAN, despot Srbije 1389— 1427, sin kneza Lazara, vladao srpskom despotovinom posle kosovske bitke u njenim najtežim danima pred turskim zavojevanjima. Iako je bio turski vazal, on se vešto snalazio u odnosima s Turcima i Mađarima. Kod izvora reke Ljiga, u selu Bahu, bila je crkvina n preko Mađarske u Srbiju, tukao se s Turcima, preterao ih preko mora i za njima bacio svoj buzdovan te rekao: „Kad ovaj buzdovan izišao na suho, onda se i Turci vratili amo!" — a buzdovan sam izišao iz mora na breg. Utom se anđeo javio i rekao: „I ti možeš i konj ti može, ali ti Bog ne da!" To je slikovit narodni prikaz tadašnjeg narodnog stanja pred turskim napadima na srpsku despotovinu, obavijen mitskim i hrišćanskim ruhom (T. Maretić). Neke mitske funkcije putujućeg božanstva prenele su se na Visokog Stevana. Po predanju, Stevan se prerušio u prosjaka, pošao po svetu i prosio. Sve što

Leptir

Слика
              Ilustracija: Anđela Đermanović LEPTIR u narodnim verovanjima često se leptir povezuje sa predstavama demona — veštice, more, vampira. Zapravo, verovalo se da veštica najčešće, prilikom pretvaranja u životinje i stvari, uzima oblik kakve ptice ili leptira. U ovom obliku ona čini zla ljudima. Ako se ubije leptir, uništi se i veštica. Slično se verovalo i za mòru. Isto tako, verovalo se da prilikom spaljivanja ili probadanja tela vampira glogovim kocem, iz njega može izleteti leptir (ili više leptira), kojeg treba ubiti, inače se ne postiže željeni cilj — uništenje demona. Iz ovih primera vidi se da je leptir jedan od oblika demona, odnosno da predstavlja dušu koja može da se kreće nezavisno od tela. Mnogi narodi na nižem stupnju kulture veruju da duša napušta telo dok čovek spava i da luta po svetu, slično verovanjima u nas o vešticama i zduhačima.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Božjak

Слика
                Ilustracija: Anđela Đermanović BOŽJAK ubogi prosjak, predstavlja mitskog pretka. Poljska reč uboze, srodna sa našom reči ubog, znači isto što i preci. U jednom poljskom izvoru s početka XV v. kaže se kako neki na Veliki petak ostavljaju ostatke jela za hranu dušama pokojnika ili nekom demonu koje zovu vbosshe. U jednom drugom izvoru govori se kako Rusi duše umrlih nazivaju — uboze. Zbog toga se i po našem narodnom shvatanju, prosjaku mora obavezno nešto udeliti („Ko prosi, da krunu nosi, valja mu dati"). U jednoj narodnoj pesmi smatra se kao težak greh što su s praga oterane „dve sirotice". Osobito se pazi da se prosjacima udeli o slavi, o Božiću i zadušnicama, kada se pretpostavlja direktno prisustvo duša pokojnika. Po jednom podatku iz Boke Kotorske (selo Škaljari), krsni hleb se lomio o podne, i to tek pošto bi naišao prosjak kojemu su davali prvi komad. U Krniću, u Bosni, od prvog hleba ispečenog od novog brašna najpre se davalo namerniku, „oso

KLOCALICA

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović KLOCALICA je drvena maska uz mesojeđe, koja predstavlja konjsku glavu, nalik na glavu dubrovačke turice. U Požarevcu, u dvoru kneza Miloša, kako kaže Vuk Karadžić, „jedan se momak bio obukao otprilike kao turica, da mu se ljudsko ništa nije vidjelo, pa je gore klocao klocalicom te plašio žene i djecu". U Dubrovniku su uz mesojeđe išla po gradu maskirana lica: čoroje, vila i turica. „U turice, koja je bila kao najglavnija među njima, nije se ljudska glava ni vidjela, nego je više nje na dugačkome čupavome vratu bila konjska s velikijem zubima, koja je tako načinjena da su se usta odozdo mogla lasno otvoriti i zatvoriti, te je sve klocala, a noge je imala sve čupave i na dnu kao u tice." Naziv turica dovodi se u vezu sa reči tur (žen. rod turica), koja je još u srednjem veku označavala jednu vrstu divljih bivola.  Ilustracija: Anđela Đermanović Maska u obliku životinje, obično jarca sa čegrtaljkom, poznata je i kod Slovaka,

VILINE VODE

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović VILINE VODE.—Pored naziva Vilina Voda, ima još i: Viline Vode, Vilina Vodica, Vilin Izvor i slično. Sve su to imena za planinske ili šumske izvore sa bistrom vodom. Nekad se verovalo da ovi izvori pripadaju vilama i da se one tu noću okupljaju na igru, te zato nije dobro noću dolaziti na njih. Ako se već mora ići noću na vilinu vodu, dobro je prethodno nekako oglasiti svoj dolazak, na primer bacanjem kamena, da bi se vile sklonile. U protivnom, po verovanju, neželjenog posetioca mogla bi snaći neizlečiva bolest ili kakva druga nesreća. Ilustracija: Anđela Đermanović Vilinska voda u kojoj su se kupale vile, lekovita je: povraća vid slepima, sluh gluvima, hromi  prohoda; ako je pije nerotkinja ili udovica, postaće gravidna. Vodom se gone demoni. Uoči Đurđevdana kropi se stoka i košnice vodom omahom» a voćke protivu gusenica. Stoka se preteruje preko vode (reke) kada nastupe epidemične bolesti. Hrišćani noću ne piju vodu na izvorima i

Zvezde u narodnoj tradiciji

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović ZVEZDE. — Po narodnom verovanju na nebu ima onoliko zvezda koliko ima ljudi na zemlji, jer svaki čovek ima svoju zvezdu koja se javi kada se on rodi, a ugasi kada umre. Kako dete raste, tako raste i njegova zvezda. Kada ljudi putuju, s njima putuju i njihove zvezde, a kada ljudi spavaju, one stoje i gledaju na njih. Zvezde stalno motre na ljude i prate ih kroz sve mene i životne nevolje. Ako je nečija zvezda jaka, i on je jak, ako je slaba, i on je slab. Od zvezde zavisi sreća čovekova, pa se stoga kaže: „Pod srećnu se zvijezdu rodio." U folkloru zvezde se javljaju kao mitska bića (antropomorfizovana), ponekad kao sestre Sunca i Meseca, udaju se, igraju i u izvorima kupaju.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Patuljak

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović PATULjAK je veoma mali čovek, domišljat i prepreden, suprotan ogromnom i glupom divu, divljanu. Tako se o njemu veruje kod svih Slovena. U Srba se o patuljcima zna samo po pripovetkama. Tako se kazuje da je sv. Petar putovao po svetu, video sve same ljude patuljke, pa prigovorio Bogu što ih je stvorio kada se od njih nema nikakve koristi. Tada Bog stvori ogromne divove, od kojih takođe nije bilo koristi. Onda Bog stvori današnje ljude, koji nisu ni patuljci ni divovi. U narodu se veruje da će nastati i četvrti ljudski rod, koji će telesno i umno zaostajati za današnjim ljudima. Po jednoj narodnoj priči, patuljci, veliki koliko čeperak (ped), žive u jezerima (v. duh vodeni), pretvaraju se u žabe i imaju magičnu snagu.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Miševi u verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović MIŠ. — U Kučima se veruje da se čovek može zaštititi od miša ako se s njim okumi. U Bosni se subota uoči Časnih poklada zove Miša subota. Toga dana „seoske žene neće da rade nikakvih ženskih poslova, a naročito o prtenini". U Zaglavku, u istočnoj Srbiji, dan po Mitrovdanu (27. IX) naziva se Mišji ili Mišulov dan, koji se praznuje da miševi ne bi po hambaru i kući štetu nanosili. Po narodnom verovanju, miševi mogu da predskažu vreme, seobu, siromaštvo, smrt, iz čega se takođe da zaključiti da predstavljaju demonske životinje. I po verovanju nekih drugih evropskih naroda, dušeumrlih mogu se pretvoriti u miševe.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Đurđevdan

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović ĐURĐEVDAN je veliki prolećni praznik kojim se odvaja novi, letnji period od zimskog. To je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se bezbrojnim običajnim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, u prvom redu nove vegetacije, na ljude i stoku, živinu i pčele, na useve i vinograde. Običaji počinju branjem bilja, trava i cveća, kojim se krmi stoka, pletu venci, posebno za stoku, kuću i košnice. Radi zdravlja i napretka umiva se vodom sa natopljenim biljem, a mladež se kupa u rekama, osobito pored mlinskog točka, gde hvataju vodene kapi (omaja ili omaha) i nose kući radi prskanja. Posle kupanja opasuju se vrbovim ili drenovim prućem, šibaju decu njime ili koprivom, a mladež se proljulja na drenu ili se provalja u žitu, kako bi se snaga vegetativnog demona prenela na njih i tako pojačala životna snaga i plodnost. Osobito su mnogobrojni običaji u vezi sa stokom, koja se toga dana rano izgoni na pašu, a u podne posebno krmi. Pored raznog

Dukljanin

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović DUKLjAN(IN). — Po predanju, postojao je neki silni i obesni car Dukljan, koji nije verovao u Boga. Od cara Dukljana do cara Konstantina bilo je devet careva. Predanje se odnosi na rimskog cara Dioklecijana (284—305), koji je, po predanju, podigao stari grad Duklju kod ušća Zete u Moraču. U Crnoj Gori kruži legenda da je car Dukljan zavezan u viru kod Vezirova mosta lancima koje stalno glođe, i uoči Božića (po drugom, uoči Đurđevdana), taman da ih preglođe i svet da potuče, a Cigani kovači svaki po jednom udari velikim maljem u nakovanj i tako pritvrde lance. Po drugom predanju, on je verigama (kovanim lancem) prikovan za stenu i bačen u reku Moraču kod ostataka starog grada Duklje. I sada narod veruje da je Dukljan živ u Morači. Po trećem predanju, car Dukljan imao je dvorove u Duklji, gonio je hrišćane, pa je jednom, ploveći Moračom stigao do Vezirovog mosta, tu ga narod uhvatio, vezao lancima i bacio u neku pećinu. Neki opet kazuju da je umr

RAŽANj u verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović RAŽANj u verovanjima. — Ražnjom božićne pečenice prividno se udara devojka usedelica da bi se brzo udala: „Hajde doma, nije ti više u rod čekanje." Njime se dotiču bolesnikove plećke da bi prestali bolovi. U Nišu je porodilja, sedam dana posle porođaja, nosila u desnoj ruci ražanj o kome su bili obešeni beli luk i kokošija noga. Ražnjom se dotiču goveda na Božić da ih preko leta ne bi napadali obad i muhe, a krave da bi brzo vodile; on se zabada u kupusar protivu krtica, gusenica i buhaća, ili u ogradu dvorišta protivu ptica grabljivica, a u zemlju pred pojavom gradobitnog oblaka da bi se razbio. U Popovu se ražnjom dotiču kućni uglovi i govori: „Đe god koka (h)odila, u kup jaja nosila." Po ulozi božićnje pečenice, ražanj je u verovanjima dobio plodotvornu moć.  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Krsnik

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović KRSNIK je, po verovanju, čovek koji se rodio u košuljici (materičnoj posteljici), a kada napuni  dvadeset i prvu godinu, dobije nekakvu kapicu ili popovsko odelo. Njemu ne mogu da pakoste zli duhovi, ne sme da se oda da je krsnik, jer bi odmah umro. On zna i može da leči od raznih bolesti. Biti krsnik nije grehota. On je protivnik i zakleti neprijatelj vukodlaka i veštica. U narodu se veruje da svako pleme i rod ima svog vukodlaka i krsnika: vukodlak pakosti ljudima i nanosi im štete, a krsnik ih brani od vukodlaka i veštica. Krsnik može da se prometne u razne životinje, obično bele boje, a vukodlak je redovno crn. Krsnik se tuče s vešticama i vazdušnim demonima koji spremaju ljudima zlo i, pošto ih nadvlada, ne treba se bojati gràda (po P. Bulatu).  Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Uskrs

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović USKRS je prolećni pokretni praznik. U praznovanju Uskrsa prevladali su crkveni elementi kao uspomena na Hristovu smrt i njegovo uskrsnuće. Ponešto je preuzeto iz mnogobožačkih verovanja o novoj oživeloj prirodi i njenom uskrsnuću iz zimskog sna. Na Uskrs izjutra narod se umiva svežom i nenačetom vodom, u koju su prethodno stavljeni crveno obojeno jaje, bosiljak i zdravac. Prilikom umivanja jajetom se trlja po licu, da bi bili crveni kao jaje i zdravi. Posle sedmonedeljnog posta omrsi se obojenim jajetom. U selima istočne Srbije pričešćivalo se kuvanom koprivom ispod neke mlade voćke. Srbi u Bosni ispovedali su se pod leskom  i pričešćivali njenim pupoljkom. Svako čeljade dobije uskršnje jaje. Deca se međusobno tucaju. Izuzetno se čobanima ne daju uskršnja jaja zbog neke stočne bolesti („jajčanika").  Svakom posetiocu kuće na Uskrs daje se uskršnje jaje. Prvo obareno i obojeno uskršnje jaje čuva se godinu dana, a naziva se „čuvarkuća"

Predstave labuda u narodnim verovanjima

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović Labud je ptica o kojoj govore mnoge legende i koja u ljudskom predanju ima bogata simbolična značenja. Prema legendi o postanju sveta, za koju se smatra da datira iz najranijih kultura, labud predstavlja kombinaciju vazduha i vode, neophodnih elemenata za rast i razvoj semena i obnavljanje vegetacije, čime simbolizuje sam život. Kao otelotvorenje dobrote i blagosti, labud je prisutan u kulturama svih naroda. Ipak, u nekim indoevropskim mitovima, labud predstavlja i suprotan princip - zlu ženu. Objašnjenje ovoga mita je daleko dublje i povezano je sa simbolom (noćne) more. Pravo značenje more je da je to zla boginja, koja ima moć da u snu životinja i ljudi izazove osećanje gušenja. U indoevropskoj mitologiji zle žene uglavnom imaju obličje ptica, pa je i mora predstavljena kao žena sa «onog» sveta, koja je uzela oblik bele ptice (labuda). Verovanja Među mitovima o labudovima kod starih Grka, najpopularnija je ona o Zevsu i Ledi, koji kaže da je