Visoki Stevan

                                                         Ilustracija: Anđela Đermanović 

Visoki Stevan, despot Srbije 1389 - 1427, sin kneza Lazara, vladao srpskom despotovinom posle kosovske bitke u njenim najtežim danima pred turskim zavojevanjima. Iako je bio turski vazal, on se vešto snalazio u odnosima s Turcima i Mađarima. 

Kod izvora reke Ljiga, u selu Bahu, bila je crkvina kojoj su zapadna vrata hvat i po visoka. Narod priča da je ta visina izmerena prema uzrastu Stevanovu. 

On je opevan u narodnim pesmama. Posle tragedije na Kosovu 1389, Stevan je pobegao u Rusiju, pa posle nekoliko godina došao s vojskom preko Mađarske u Srbiju, tukao se s Turcima, preterao ih preko mora i za njima bacio svoj buzdovan te rekao: „Kad ovaj buzdovan izišao na suho, onda se i Turci vratili amo!" — a buzdovan sam izišao iz mora na breg. Utom se anđeo javio i rekao: „I ti možeš i konj ti može, ali ti Bog ne da!"

 To je slikovit narodni prikaz tadašnjeg narodnog stanja pred turskim napadima na srpsku despotovinu, obavijen mitskim i hrišćanskim ruhom (T. Maretić). Neke mitske funkcije putujućeg božanstva prenele su se na Visokog Stevana.

 Po predanju, Stevan se prerušio u prosjaka, pošao po svetu i prosio. Sve što je dobijao davao je sirotinji. Tako, idući, stigao je pred carski dvor. Careva posluga upitala ga šta želi, a on odgovorio da želi prenoćište. Posluga ga odvede u neko mračno odeljenje, zapali voštanu sveću da mu se vidi, pa odu  caru i kažu šta su učinili. Onda car naredi da vide šta radi prosjak. Posluga se vrati i spazi da je Stevan zapalio još jednu debelu sveću, koja mu je gorela više glave, a ona što su mu je dali gorela mu je pod nogama.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik