Постови

Приказују се постови за октобар, 2020

Predstave Muma Paduri (Šumske Majke) i Fata paduri (Kći Šume) u etnološkoj i etnografskoj literaturi

Слика
Šum­ska Maj­ka (Mu­ma Pa­du­rii) U ve­ro­va­nji­ma sta­nov­ni­štva is­toč­ne Sr­bi­je du­bo­ko je sa­ču­va­na pred­sta­va o Mu­ma Pa­du­ri (Šum­ska Maj­ka). Ovo ve­ro­va­nje, kao što smo vi­de­li ra­ni­je u tek­stu, svo­je ko­re­ne vu­če još od naj­ra­ni­jih da­na stva­ra­nja mi­to­va i ri­tu­a­la kod ra­znih pa­le­o­bal­kan­skih na­ro­da. Zbog to­ga ne mo­že­mo sa si­gur­no­šću da tvr­di­mo o kom bo­žan­stvu i kul­tu je tač­no reč. Šum­ska Maj­ka je mi­to­lo­ško bi­će ko­ja je oli­če­nje iz­uzet­ne do­bro­te ali i ne­iz­mer­nog zla, sma­tra se go­spo­da­ri­com šu­me i za­štit­ni­com že­na. Za­mi­šlja se kao le­pa že­na raz­vi­je­nih gru­di, ras­ple­te­ne du­ge ko­se i du­gih nok­ti­ju ko­ja ži­vi u šu­mi po ko­joj ho­da go­la ili ode­ve­na u du­gu be­lu ha­lji­nu, a mo­že bo­ra­vi­ti u kro­šnja­ma dr­ve­ća. Ona se mo­že ja­vi­ti i kao ru­žna sta­ri­ca, sa ve­li­kim i iz­raže­nim zu­bi­ma. Mu­ma Pa­du­ri se mo­že pre­tvo­ri­ti u plast se­na, na­viljak se­na, ćur­ku, kra­vu,

Milos Obilić, vanbračno dete i njegova kula

Слика
Vanbračnoj deci kako živoj, tako i pokojnoj, ljudi su pripisivali izuzetne moći. Veliki broj pesama nastajao je kako u srpskoj tako i u vlaškoj narodnoj tradiciji koji opisuju moći vanbračne dece. Ukoliko bi smo se uputili u dublju analizu moći vanbračne dece tragove ovih verovanja mogli bi pratiti do staro-grčkih mitova i legendi i videli da vanbračna deca poput Herakla, Ahileja i ostalih likova koji se javljaju u plejadi grčkih polu-bogova imaju sličnosti sa našim junacima kojima su pripisivane natprirodne moći. Jedan od mnogobrojnih likova je i Miloš Obilić za koga narod ovoga kraja veruje da je rođen na putu između Donjeg Milanovca i Majdanpeka odnosno kod mesta Miloševa kula, gde se i danas nalaze ostaci srednjovekovnog kastela, koji u ranijim istraživanja nije posebno bio interesantan arheolozima. Na osnovu podataka Feliksa Kanica radi se o rimskom uvrđenju, dok Milićević tvrdi da se radi o srpskom srednjovekovnom manastiru. Dok se ne započnu detaljnija arheološka  is

Agelast podcast

Слика
"Aleksandar Repedžić je etnolog i antropolog iz Majdanpeka. Radio je kao direktor muzeja u Majdanpeku, a trenutno je kustos muzeja Ponišaljva u Pirotu. Stručnjak je za vlašku kulturu, Vlahe i vlaški jezik i istoriju. Sa njime sam razgovarao o vlaškoj magiji, njihovom nasleđu, mitovima, senzacionalizmu, ali i o velikom problemu umiranja nematerijalnog kulturnog nasleđa Vlaha. Tokom maja meseca snimili su dokumentarni film „Mlečni put" o pravljenju kačkavalja na tradicionalni način i sa njime su se prijavili na dva festivala etno filma, FESTEF u Kučevu i na Međunarodni festival etno filma u Beogradu."

Vampir (moronj)

Слика
Gotovo svaka kultura na svetu ima neku svoju verziju vampira – stvora koji je nakon nasilne smrti ili života grešnika, ustao iz mrtvih da opseda članove porodice, prijatelje i komšije. Iako svaka od ovih kultura, prirodno, ima svoje ime za ovu napast, naziv „vampir“ postao je sveobuhvatni termin za nemrtve zloće. A ono što je posebno zanimljivo je da sama reč „vampir“ potiče iz srpskog jezika i jedina je naša reč koju su pozajmili svi jezici sveta za ime stvorenja iz noćnih mora. Prodrla je u svet kroz spise zapadnjačkih lekara i birokrata koji su se u jeku vampirske histerije XVIII veka obreli u Srbiji i bili svedoci narodnih verovanja i običaja. Ako bi vam danas vampir iz mašte nekadašnjeg slovenskog življa zakucao na vrata, ne biste ga prepoznali kao vampira. Izgledao bi kao prost čovek, seljanin, u običnom belom pokrovu, zadrigao i crvenih obraza, vrlo verovatno tamne kose; brada, kosa i nokti bi mu bili dugi i neuredni, a usta i levo oko otvoreni. Sušta suprotnost tren

Hajduci - severoistočne Srbije

Слика
Od davnina su se stanovnici ovog prostora odmetali u hajduke, borili se protiv Turaka, hajdučija se zadržala sve do tridesetih godina prošlog veka. Brojne legende i priče o hajducima sa ovog prostora prisutne su i danas u narodu. Sama geografija Đerdapske regije igrala je najvažniju ulogu i razloge za odmetanje u hajduke, uslovi su bili više nego povoljni za napade na karavane, guste bukove i hrastove šume služile su za sakrivanje, a obale Dunava krečnjačkim zidom štitile su hajduke od turskih potera. Na ovim prostorima hajdukovali su Starina Novak i Hajduk Rajko, tridesetih godina prošlog veka na ovim prostorima od Bugara kasnije i od jugoslovenskih žandarma sakrivali su se i napadali ih Ilija Golubović, Strujić, Mitrović, braća Barbulović, Radovanović, Jorgovan Mihajlović, Pavle Dokić, Draža Gligorijević kao i mnogi drugi, kao i hajduk koji je još za života ušao u legendu i o kome su sa strahovanjem pričali ne samo ljudi iz Homolja, nego i stanovnici Đerdapske regije, čuv

Zmajevi i ubice zmajeva

Слика
Zmaj je prema predanju jedan od demona atmosferskih pojava i bio je zadužen za borbu protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Zmajevi su znači, spadali u dobre demone i vodili su računa o atmosferskim pojavama u korist ljudi, jer po verovanju zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kada je bila potrebna. Što se tiče izgleda, zmajevi su bili polu ljudi, polu životinje, a dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik. Živeli su kraj šumskih voda u planini, a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi. Po predanju, zmaj je mogao nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka, kada ove životinje dostignu određenu starost. Među dunavskim ribarima živi verovanje da kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. Od ovna su nastali zmajevi koji imaju rogove, a po narodnom verovanju ako prednji deo smuka presečenog na pola, ode u rupu, od tog dela

Talasoni

Слика
Predanja o talasonima su veoma stara i po njima oni su potomci onih vilenjaka koji su, iz bilo kojih razloga, bili prinuđeni da ostanu na Balkanu i onda kada se većina njihovog naroda iselila (Peregraš 1989:87). Prema verovanju u Đerdapu talason nastaje od osobe čija je senka uzidana u građevinu. (Stanisavljević et al. 2012:21). Priče dalje kazuju da su zidari, da bi se dodvorili talasonima, stavljali konce sa izmerenim senkama, kako bi talasoni mogli da izaberu senku koja im najviše dogovara jer samo senke odgovarajuće dužine mogu da povrate ravnotežu talasonima. Iako su bili prilično ravnodušni prema ljudima, bilo je slučajeva da se talasoni ipak zaljube u neku devojku, a takva ljubav kažu predanja, obično ne izađe na dobro. U Alama i baucima zabeležen je slučaj talasona koji je stanovao u staroj pošti u Donjem Milanovcu koji se zaljubio u jednu mladu poštarku. Kako nije mogao drugačije da dođe do nje, ukrao joj je senku i ona je nakon toga umrla. Neutešni talason nije ht

Kult mrtvih kod Vlaha

Слика
Prvo raskopaju grob. Potom izvade kovčeg. Usprave ga, otvore, belom maramom prebrišu lice pokojnika i okrenu prema prvom jutarnjem suncu. Poslednji zabeleženi slučaj  prǎdǎzgropatu  (otkopavanja pokojnika) dogodio se u Debelom Lugu kod Majdanpeka 90-ih godina XX veka. Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici,rođaci i prijatelji. Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju. Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika

Vodeni duh

Слика
Od najstarijih vremena Dunav je za narode u njegovom priobalju bio izvor života i egzistencije i zato je u narodnim verovanjima predstavljen kao živo biće. O Dunavu su ispredane priče o postojanju različitih mitskih vodenih bića: vila i vodenih duhova. Ništa manje važan nije bio ni misteriozni svet u kome su obitavali talasoni, todorci, suđaje i zmajevi. Po verovanju stanovništva Đerdapa vodeni duh ili na vlaškom Kemdža je kepec tamne boje, đavolikog izgleda i velike snage, sa kozjim ušima i nogama, dugom belom bradom i kupastom kapom na glavi. Poznat je i pod imenom kemza i kendza, vodenjak, vodeni đavo, bog iz vode, kemdža, anđama, a u Golubinju kao „dunavski đavo“ (LNPĐ). Verovalo se da živi u virovima Dunava i izlazi samo noću. Smatrali su ga veoma opasnim bićem i prema verovanju, žrtve koje bi davio, vrebao je tokom leta, za vreme kupanja na zabačenim mestima ili ako neko ispadne iz čamca ili broda. Bio je opasan uvek, a najsnažnije je delovao od Đurđevdana do Ivandana

Legenda o Gibortu

Слика
Deo Porečke oblasti, zajedno sa ribolovnim revirom Gospođin vir i mala klisura Pesača darovani su malo poznatom hrisovoljom (kneževa darovnica, darovna povelja) kneza Lazara Hrebeljanovića iz 1379. godine manastiru Ravanici. Ribari iz Đerdapske klisure bili su protiv ove kneževe hrisovulje pa su uporno tražili da se povelja ukine. Po jednoj od sačuvanih legendi, u vreme kada je traženo ukidanje hrisovulje, ulovljena je za to vreme retka riba gibort (naziva se još i buborak) , koja se smatra totemskom vrstom ribe. Predanje kaže da ako se gibort ulovi u periodu ribarskih slava, dakle u decembru, onda se ne jede. Međutim, ako se gibort pokloni, onda je izvan zabranjene upotrebe. Ribari sa ostrva Poreč su se dosetili, pa poklonili ribu igumanu manastira Ravanica, ali je ravanički iguman vratio giborta u brzake Dunava kod Gospođinog vira jer je vrativši poklon želeo daulov ribara bude uspešniji. Međutim, jedan od alasa je znavši da čita na stolu u manastiru Ravanica pročitao hri

Legenda o golubačkom gradu

Слика
Legende o nastanku Golubačkog grada Sazidana od kamena na strmoj i nepristupačnoj steni na desnoj obali Dunava, Golubačka tvrđava sa deset kula i dve velike kolske kapije već vekovima živi svoj poseban život kroz mitove, priče i legende. U predanjima se prepliću verovanja da je to mesto gde se okupljaju vile, rusalke i druga mitološka bića, poput čoveka sa rogovima i bradom koji nestaje čim se ukaže svetlo, pa do legende o izgubljenom rimskom blagu, koje je iznenada progutala pećina, kao i sve one koji su kasnije pokušavali da ga nađu. I za nastanak imena Golubac vezuje se za legende. Kako stoji na zvaničnoj internet prezentaciji opštine Golubac, najpoznatija je ona koja govori o prelepoj princezi Golubini koja je odbila udvaranje turskog paše.Za kaznu paša je naredio da se veže za pustu stenu koja je virila iz vode preko puta grada, da se pokaje. Po tome je i stena na kojoj je Golubina izdahnula i dobila ime „Baba kaj“, što na turskom znači „pokaj se“. Stena je potopljena

Kako se nekada slavila slava

Слика
Slava (Praznjik) slave i srpske i vlaške porodice, a najveći broj porodica slavi Svetog Nikolu, Svetu Petku, Svetog Arhađela Gavrila (Aranđelovdan), Svetog Jovana. Slave se pripremaju i leti i zimi i obično ko slavi zimskog Svetog Jovana proslavlja i Ivanjdan. Sveta Petka se praznuje kao zaštitnica žena ali i kao zaštitnica Vlaha, ovo slavu proslavlja veliki broj vlaških porodica, ona je poznata i kao "Pejčin dn" u Ponišavlju gde se takođe praznuje. Slava je obično trajala tri dana, dok se danas slavi dan ili dva. Praznovanje je počinjalo večerom dan uoči slave u sumrak kada se palila velika sveća i sekao slavski kolač sa već određenim prijateljem ili sa nekim iz uže ili dalje rodbine. Isti običaj primenjivao se i sledećeg dana odnosno na glavni dan slave. Ispod slavskog kolača u čijoj sredini je zaboden cvet bosiljka, nalazila su se tri kolača (hleba) majka prjastśe - prečista majka na kojoj se nalazi jedan krstić, dumnjedzîu – bog hleb na kome se nalaze četri kr

Prerast - kameni most ili portal između svetova

Слика
Prerasti su karakteristične za kraške terene i često su teško pristupačne i obično su svuda obavijene velom tajanstva i mistike. Smatraju se za opasna mesta i ljudi ih u normalnim okolnostima izbegavaju, ali su istovremeno bogomdana za obavljanje određenih verskih obreda, ili magijskih radnji. Vremenom postaju i mesta oko kojih se spliću najrazličitija predanja i gde se smeštaju događaji sa čudesnim radnjama i fantastičnim likovima. U blizini Rudne Glave nalazi se jedna prerast koju lokalno stanovništvo baš tako i zove „Prerast“. Ispod ovog kamenog mosta ili kapije protiče istoimena rečica koja se uliva u Šašku reku. Kako to navodi etnolog Paun Durlić, prolaz planinske vode preko kamena, ili kroz kamen, deluje ilustrativno, čistilački i ma kakva bila voda, ona se posle toga prelaza smatra simbolički čistom i može se koristiti u obredne svrhe. Da bi se pročistila, tekuća voda na otvorenom prostoru treba da prođe preko „devet kamenova“. Međutim, u slučaju prerasta simboličko

Todorci

Слика
Todorci Od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, Todorci – tajanstveni i okrutni noćni jahači svrstavaju se u najstrašnije. Sva je sreća što se retko pojavljuju, a posebno ih se treba kloniti, preporuka je A. Peregraša (Peregraš 1989:56) za prvu nedelju uskršnjeg posta, nedelju Sv. Todora, po kome su verovatno ovi strašni jahači nazvani. Veruje se da Todorci jašu na belim konjima, prekriveni belim plaštom, a kako bez prekida jašu pojedini su srasli sa konjem. To je i objašnjenje za verovanje da Todorci imaju rep, a u stvari rep je konjski. Jašući, ubijaju sve pred sobom, gazeći ih konjskim kopitama.Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naroužan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Zahvaljujući osobinama koje mu se pripisuju, ulivao je veliki strah pa se smatra jednim od najvećih demona Balkana. Ima onih koji smatraju da je Veliki Todor u stvari veliki slovenski bog Trojan, za k

Legenda o golubačkoj mušici

Слика
Ilustracija: Anđela Đermanović Iako relativno nepoznata vrsta golubački mušica (latinski: Simulium raptans golubacense) je endemski insekt za područje Srbije, a posebno za opštinu Golubac po kojoj je dobila ime, koja je u XIX I prvoj polovini XX veka izazivala pomor stoke. Uz golubačku mušicu ide i predanje o vekovnom fenomenu poznatom kao "leteća smrt". Prema verovanju ovdašnjeg naroda Sveti Đorđe je negde u Stigu u borbi nadjačao aždaju, ona se dokopala jedne od golubačkih pećina i tu uginula, a iz njenog tela se legu golubački mušice. Objašnjenja o nastanku i drugih toponima govore u prilogu ove legende o Svetom Đorđu, "...u Stigu je stigao aždaju a u Zviždu ju je zviznuo, te je ona pobegla u pećinu..". Priča dalje kaže da su se u proleće iz golubačkih pećina dizali rojevi, nalik na crnim oblacima, a vetrovi bi ih nosili po Podunavlju i Pomoravlju, sve do Makedonije i Bosne. "Leteća smrt" je napadala ljude, stoku, uvlačila se u nos i ždrelo, izazivala u

"Dug je i težak put koji nas iz Pakla vodi ka Svetlosti"(John Milton, Izgubljeni Raj)

Слика
Jednu od najvažnijih uloga, ako ne i najznačajniju, u kultu mrtvih kod Vlaha ima svetlost. Zato se pazi da kada je neko na samrti ne bude sam i da mu u tom poslednjem trenutku doda u ruke upaljenu sveću, da mu na „onom svetu“ ne bi bilo teško bez svetla i kako bi mu svetlost sveće osvetlila put na „onom svetu“. Ukoliko se desi da neko strada u saobraćajnoj nesreći ili umre bez sveće onda se za pokojnog pravi „rajska sveća“. Po rečima etnologa Pauna Es Durlića „...Upokojeni koji je izdahnuo bez ikakvog svetlila, na „onom svetu“, mračnom hladnom i bezvodnom izdvojen je od ostalih, on je sam, luta izgubljen po mraku, po gustoj magli, po neprozirnoj tami, smrzava  se i zlopati po ledenom mrazu, neprestano mučen velikom glađu i bez kapi vode kojom bi gasio nesnosnu žeđ! Ovakav užasan položaj traje sve dok pokojnik ne dobije naknadno svetlo, najčešće u obliku posebne sveće, koja  zbog svoje naročite izrade i opreme, ima snagu da pređe granice između dva sveta i da ga „izvede na s

Vlaška magija - šta je to uopšte?

Слика
Mnogi se pitaju šta je to tačno vlaška magija? Da li deluje? Da li vračare imaju moć da nekoga odvežu ili pak zavežu? Da li mogu da izleče teške bolesti poput tumora? Da li postoje simptomi "vlaške magije"? Na ova pitanja ali i na mnoga druga odgovoriću sa stanovišta etnologa koji se već šesnaest godina bavi ovim fenomenom. Naime Vlaška magija je stari oblik proricanja, gatanja i kao takva održala se do današnjih dana u manje više nepromenjenom obliku. Vlaška magija kao i svaki drugi vidi običaja i verovanja narodne religije trpi modifikacije, tako da se danas umesto zrna koriste karte, može se proricati i putem Skype, Zoom-a, Viber-a i ostalih društvenih mreža. Na samom početku želim Vas upozoriti da postoji veliki broj prevaranata koji koriste "Vlašku magiju" kako bi se obogatili. Vlaške vračare ne traže novac za bajanje nego ostavlja se neki dar "od srca" . Vlaška magija nije nešto novo ali i dalje nepoznato iz mnogih razloga, nepoznavanje j