Prerast - kameni most ili portal između svetova

Ilustracija: Anđela Đermanović

Prerasti su karakteristične za kraške terene i često su teško pristupačne i obično su svuda obavijene velom tajanstva i mistike. Smatraju se za opasna mesta i ljudi ih u normalnim okolnostima izbegavaju, ali su istovremeno bogomdana za obavljanje određenih verskih obreda, ili magijskih radnji. Vremenom postaju i mesta oko kojih se spliću najrazličitija predanja i gde se smeštaju događaji sa čudesnim radnjama i fantastičnim likovima. 

U blizini Rudne Glave nalazi se jedna prerast koju lokalno stanovništvo baš tako i zove „Prerast“. Ispod ovog kamenog mosta ili kapije protiče istoimena rečica koja se uliva u Šašku reku. Kako to navodi etnolog Paun Durlić, prolaz planinske vode preko kamena, ili kroz kamen, deluje ilustrativno, čistilački i ma kakva bila voda, ona se posle toga prelaza smatra simbolički čistom i može se koristiti u obredne svrhe. Da bi se pročistila, tekuća voda na otvorenom prostoru treba da prođe preko „devet kamenova“. Međutim, u slučaju prerasta simboličko filtriranje vrši sama kapija, pojačano kamenim koritom kojim voda teče. Očišćena na ovaj prirodni način, voda postaje nenačeta, sveta voda i zbog toga je uzimaju vračevi iz okolnih sela kada treba da sprave neku posebnu mađiju. Veruje se da u takvoj vodi obitavaju moćna akvatična bića čiju snagu preuzimaju vračevi ili ih naročitim ritualima angažuju da samostalno, za dobru nagradu, izvrše neki težak i po same vračeve opasan zadatak. 

Gospodar ovih bića, kao i čitavog okolnog mističnog prostora je moćna demonka Danica (ili Lenkica) i prema predanju ona stoluje u jednom drvetu blizu ušća Ravne reke u reku Šašku, dakle u blizini. Budući da bez Danicine dozvole uzeta voda nema dejstvo, ona se može smatrati jednom od lokalnih varijanti Šojmana – prastarih ženskih božanstava koje upravljaju magijom, ali zbog njenog neobičnog staništa, spada i u kategoriju šumskih demona, poput Muma Paduri – „Šumske majke“ koja je, kao gorjanka, kod ovdašnjih Vlaha i danas na glasu, smatra Durlić. On takođe beleži i da je Danica opasan demon i često traži ljudsku žrtvu u zamenu za najjače moći koje vračevi od nje žele da prime, kao i da posvećenici u Daničine tajne tvrde da su gotovo svi tragični saobraćajni udesi u Gornjem Poreču, dokle se inače proteže njena vlast, posledica takvih ugovora. Kod Danice, lokalni vračevi mogu da dođu samo jednom godišnje, a magijska snaga vode koja je uz njenu dozvola zahvaćena sa kapije Prerasta traje godinu dana, koliko i ugovor sklopljen sa njom. 

Uz Prerast ide i predanje o bićima koja, u natprirodnom poretku, brinu o vremenu, vode oblake i upravljaju kišom od koje zavisi rodnost zemlje. Kod Vlaha su to vlve i svaki kraj ima svoje vlve koje nastaju od živih ljudi, koji kad zatreba, ostavljaju tekući posao, padaju u trans i lete na nebo. Seoske „vlve“ čine dobro, međutim događa se da kada padnu u trans, postanu sluge tuđinskog naroda, koji vreba sa granice atara ne bi li starosedeoce uplašio i oterao i zemlju preuzeo za svoje ljude. Po Durliću, do skora su u obližnjim selima seljaci po imenima znali svoje dobre vlve, koje su nazivali srpskim: „vlvilji srbješć“, i zle, izdajničke, koje su nazivali bugarskim: „vlvilji bugarješć“. Srpske vlve bi, kada god je trebalo, kada bi se nad zemljom nadvili teški oblaci ili zapretio grad ili potop, dozvale jedna drugu, zajedno se dizale na nebo radi odbrane kraja. U radu posvećenom Prerastu, Paun Durlić objašnjava da su vlve imale svoje vođe, a jedan od njih bio je Trailo, iz roda Dragoja koji su nastanjeni u neposrednoj blizini Prerasta. Živeo je krajem XIX veka. U XX veku to je bio Strain, iz iste familije kao i Trailo, koga pamte po neobičnom ponašanju uoči nevremena, kao i po kafanskom hvalisanju da ima zasluge za dobrobit sela, zbog čega je tražio da mu se piće toči besplatno. 

O borbi srpskih i bugarskih vlvi i vođstvu Traila, postoji priča po kojoj je Trailo služeći vojsku u Beogradu, iznenada pao u komu. Zbunjene starešine nisu znale šta mu je, lekari pokušavali da ga povrate, ali bez uspeha. Na sreću, među oficirima beše jedan koji je znao „ da Vlasi imaju narav da padaju u trans, iz koga se sami bude“ pa je naredio da Traila sklone u hlad i puste na miru. Prema priči, Trailo se posle sat-dva povratio, a tokom vojne istrage kojoj je bio podvrgnut, ispričao je da su ga pozvali viloviti saborci iz njegovog kraja, objašnjavajući da je hitno morao da ode u svoj kraj i preuzme komandu, jer dok je on bio u Beogradu bugarske vlve su uspele da krišom začepe Prerast. Zbog toga je pretio neviđen potop koji je trebalo da uništi ceo porečki kraj, sve do Dunava. Borba se, uz pratnju gromova i sevanje munja, u oblacima uveliko vodila kada je Trailo stigao i jači bugarski demoni samo što nisu nadvladali srpske, koji su, bez vođe, gubili boj. Nemajući izbora, Trailo je iz jednog dvorišta podigao volovska kola i njima, kao tojagom, navalio na neprijatelja. Pričao je da je kada su se kola slomila, iščupao sa jednog visa ogromnu krušku i njome je konačno uspeo da razbije neprijatelja, i njegovu vojsku otera van seoskog atara. Oficiri zaduženi za istragu bili su sumnjičavi, nisu verovali Trailu, te ih je on zamolio je da pođu s njim, i sami se uvere u istinitost njegovog kazivanja. Po dolasku u Trailov kraj, komisija je, po priči, naišla na slomljena zaprežna kola daleko od kuće iz čijeg ih je dvorišta, po svedočenju vlasnika, vihor podigao u nebesa. Videli su i ogromnu svežu rupu u zemlji sa ostacima korenja počupane kruške, a stablo našli na drugom kraju planine. Na zemlji nije bilo nijednog traga da je negde u blizini kruška bila iščupana. Po svedočenju tamošnjih ljudi, tokom nevremena na nebu iznad doline, čula se cika, vika, vriska i dranje, nalik na ljudske glasove. Ništa se nije moglo razumeti, jer su glasovi bili sa grmljavinom i tutnjavom koja je bila jača nego ikada pre. Svedočili su da su zaprežna kola sama letela nebom vođena nekom džinovskom rukom, zarivaju se u oblake i potom slomljena padaju na zemlju. Pričali su da su videli kako se sa drugog mesta diže ogromna, stoletna kruška i kreće preko neba, potom razbija i rasteruje one najcrnje i najteže oblake. One najopasnije iz kojih se stvara potop, udaraju strašni gromovi koji pale kuće, ambare i stogove sena i ubijaju stoku zatečenu u polju ili ljude koji se sklanjaju pod usamljeno drveće. Vojna komisija koja je istraživala je prema predanju, bila zadivljena, a Trailo je unapređen i darovan sabljom, koju je s ponosom pokazivao do kraja života, paradirajući s njom okačenom o pojas o velikim praznicima. Sablja je imala žalosnu sudbinu, pošto su je posle Trailove smrti, njegovi unuci prodali nekom Ciganinu koji je išao s vašara na vašar i otkupljivao stare predmete.

Osim na nebu „srpske“ i „bugarske“ vlve nastavljale bi svoje nerešene sukobe i u svakodnevnom životu, na zemlji. Priča se da pokatkad ljudi razvađali razgoropađene babe koje bi se, na oko bez razloga i valjanog povoda, posvađale, pa i počupale za kosu. Dok su se borile, psovale bi jedna drugu zbog štete, lukavstva ili prevare koje su činile, kako su ljudi razaznavali, u vreme kada su vodale nekakve oblake i bile bitke po nebesima, braneći - kažu - srpsku ili bugarsku stranu.

(http://www.paundurlic.com/radovi/prerast.htm)

Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA