Predstave Muma Paduri (Šumske Majke) i Fata paduri (Kći Šume) u etnološkoj i etnografskoj literaturi

                              

Ilustracija: Anđela Đermanović

Šum­ska Maj­ka (Mu­ma Pa­du­rii) u ve­ro­va­nji­ma sta­nov­ni­štva is­toč­ne Sr­bi­je du­bo­ko je sa­ču­va­na pred­sta­va o Mu­ma Pa­du­ri (Šum­ska Maj­ka). Ovo ve­ro­va­nje svo­je ko­re­ne vu­če još od naj­ra­ni­jih da­na stva­ra­nja mi­to­va i ri­tu­a­la kod ra­znih pa­le­o­bal­kan­skih na­ro­da. Zbog to­ga ne mo­že­mo sa si­gur­no­šću da tvr­di­mo o kom bo­žan­stvu i kul­tu je tač­no reč. 

Šum­ska Maj­ka je mi­to­lo­ško bi­će ko­ja je oli­če­nje iz­uzet­ne do­bro­te ali i ne­iz­mer­nog zla, sma­tra se go­spo­da­ri­com šu­me i za­štit­ni­com že­na. Za­mi­šlja se kao le­pa že­na raz­vi­je­nih gru­di, ras­ple­te­ne du­ge ko­se i du­gih nok­ti­ju ko­ja ži­vi u šu­mi po ko­joj ho­da go­la ili ode­ve­na u du­gu be­lu ha­lji­nu, a mo­že bo­ra­vi­ti u kro­šnja­ma dr­ve­ća. Ona se mo­že ja­vi­ti i kao ru­žna sta­ri­ca, sa ve­li­kim i iz­raže­nim zu­bi­ma. Mu­ma Pa­du­ri se mo­že pre­tvo­ri­ti u plast se­na, na­viljak se­na, ćur­ku, kra­vu, svi­nju, psa, ko­nja ili ko­zu. 

Ona se po­ja­vlju­je no­ću, ali mo­že se po­ja­vi­ti i to­kom da­na i u su­mrak, a pri su­sre­tu sa lju­di­ma ne že­li im na­ne­ti zlo. Za­vo­di smrt­ne mu­škarce, pa po­sto­ji ve­li­ki broj pri­ča u ko­ji­ma su oni ko­ji su je su­sre­ta­li če­sto sa njom vo­di­li lju­bav. Ona va­ži i za za­štit­ni­cu bre­me­ni­tih že­na i no­vo­ro­đen­ča­di, ali ih je i če­sto na­pa­da­la do­no­se­ći bo­lest de­ci. Uko­li­ko do­đe do su­sre­ta sa šum­skom maj­kom ili uko­li­ko ne­ko ču­je njen glas, ni­ka­ko je ne sme imi­ti­ra­ti. Ako se njen glas ču­je u blizi­ni ne­ke ku­će, na­go­ve­šta­va smrt ne­kog od uku­ća­na. Mu­ma Pa­du­ri se od lju­di bra­ni ta­ko što ih ga­đa ka­me­njem, a pla­ši se pa­sa, i mo­že br­zo i sa la­ko­ćom da pre­la­zi ve­li­ke raz­da­lji­ne.

U ru­mun­skoj li­tera­tu­ri Mu­ma Pa­du­ri pred­sta­vlja mi­to­lo­ško bi­će ko­je se če­sto mo­že na­ći u na­rod­nim pri­ča­ma i ve­ro­va­nji­ma. Pred­sta­vlje­na je kao ru­žna že­na ko­ja se pla­ši lju­di i ži­vi u šu­ma­ma. Si­no­nim za Mu­ma Pa­du­ri je Ba­ba Clo­a­na­ta či­ji se pan­dan mo­že na­ći u slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji u li­ku kao Ba­ba Ja­ge. 

Mu­ma Pa­du­ri se pla­ši va­tre, če­sto se pred­sta­vlja kao ne­pri­ja­telj po­zi­tiv­nih he­ro­ja, po­put zma­je­vi­tih lju­di ili zma­jeva. U ne­kim pri­ča­ma sto­ji da sam zmaj pred­sta­vlja nje­nog si­na. Mu­ma Pa­du­ri vo­di usa­mljen ži­vot du­bo­ko u šu­mi i če­sto je sim­bol ru­žnog iz­gle­da i pa­ko­sti, a po­zi­tiv­ni ju­na­ci je u pri­ča­ma če­sto po­be­đu­ju. Pri­če o Mu­ma Pa­du­ri u ru­mun­skom fol­klo­ru pred­sta­vlja­ju zbir karak­te­ri­sti­ka drev­nih ve­ro­va­nja, su­je­ver­ja i fi­gu­ra­tiv­nih pred­sta­va pri­rod­nih po­ja­va. Ove pri­če ču­va­ju i mno­štvo drev­nog zna­nja ko­je je da­nas iz­gu­bi­lo svo­je zna­če­nje. 

U okru­gu Bi­stri­ca (Ru­mu­ni­ja) Mu­ma Pa­du­ri je pred­sta­vlje­na kao ma­gič­no stvo­re­nje ko­ja ži­vi u ko­li­bi na­do­mak šu­me, ko­su če­šlja masla­cem ka­ko bi bi­la sjaj­na. Uko­li­ko ne­kog po­se­ti Mu­ma Pa­du­ri, ve­ru­je se da on mo­že da ka­že sa­mo tri re­či, po­što mu je sa­mo to­li­ko do­zvolje­no. Uko­li­ko ne­ko uspe da iz­go­vo­ri če­tri re­či, ta­da će taj mo­ći da je sa­vla­da i ve­že i ona će mu u za­me­nu za svo­ju slo­bo­du is­pu­ni­ti sva­ku že­lju. Mu­ma Pa­du­ri pred­sta­vlja ve­li­ku lju­bav­ni­cu, ko­ja ži­vi u šumi, muž joj je „Šu­mov­nik” i kći im je Fa­ta Pa­du­ri.

  

                                              

                               Publikacija "Muma paduri - šumska majka" Aleksandar Repedžić

U ne­kim pri­ča­ma če­sto se in­den­ti­fi­ku­je sa Maj­kom svih maj­ki (Mu­ma Mum­mi­es). Ona ži­vi u du­bo­kim šu­ma­ma i neo­ka­lja­nim od stra­ne čo­ve­ka. Ve­ru­je se da lju­de ga­đa ka­me­njem, njen plač sli­čan je de­či­jem pla­ču, mo­že da imi­tira i da stva­ra naj­čud­ni­je zvu­ke, a če­sto je tu­žna što lju­di se­ku šu­mu. Ona mo­že bi­ti do­bra i lo­ša: ka­žnja­va zlo­čin­ce i po­ma­že lju­di­ma u ne­vo­lji, po­ka­zu­je put de­ci ko­ja se iz­gu­be u šu­mi, po­zna­je sva­ko sta­blo u šu­mi. Uko­li­ko ne­ko po­me­ne nje­no ime, na­di­mak ili je psu­je, on obično bu­de po­se­čen, pre­tu­čen ili ubi­jen gro­mom. Uko­li­ko se ne­ko na dan Pre­o­bra­že­nja (19. av­gust) za­de­si u šu­mi sa­ku­plja­ju­ći le­šni­ke, di­vlje ja­bu­ke i kru­ške i uko­li­ko se ogla­si Mu­ma Pa­du­ri kuk­nja­vom i pla­kanjem, tre­ba joj po­nu­di­ti plo­do­ve ko­je je čo­vek sa­ku­pio to­ga da­na. Ona je ta­ko­đe i za­štit­ni­ca zlih du­ho­va ko­ji na­se­lja­va­ju pod­ruč­je u ko­me je ona na­sta­nje­na. Če­sto na­ma­mlju­je put­ni­ke ko­ji se za­de­se no­ću u šu­mi u svo­ju ko­li­bu, a mo­že se vi­de­ti ka­ko no­ću ho­da ili igra oko va­tre. 

Ona ho­da po­put du­ha, sa­kri­va se u žbu­nju i gr­mlju, na po­lji­ma ili na ras­krsni­ci. Mo­že da po­pri­mi raz­ne ob­li­ke ži­vo­ti­nja (konj, ja­rac, kra­va), a pred­sta­vlje­na je još i kao že­na ko­ja pod­se­ća na dr­vo sa du­gom ne­ured­nom ko­som, sa du­gim ple­te­ni­ca­ma po­put zmi­je, ko­je se spu­šta­ju od gla­ve do pe­te. Mo­že bi­ti vi­so­ka kao ku­ća i ma­la po­put ze­ca, ali isto ta­ko mo­že se pre­tvo­ri­ti u le­pu de­voj­ku i ru­žnu sta­ri­cu sa ve­li­kom gla­vom, oči­ma i zu­bi­ma ko­ji su oštri po­put sr­pa. Kre­će se pe­ške ili na ko­nju ko­ji ima de­vet sr­ca. Ka­da se po­ja­vi do­no­si ve­tar, lo­še vre­me, u ku­će ula­zi u po­noć uz ja­ku lup­nja­vu na vra­ti­ma ku­će i u pro­zo­re. 

Slo­bo­dan Ze­če­vić u svom ra­du „Mit­ska bi­ća srp­skih pre­da­nja“ go­vo­ri o Šum­skoj Maj­ci. Osim u Sr­bi­ji, u Šum­sku Maj­ku se ve­ru­je u Ba­na­tu. Au­tor u svom ra­du da­je de­ta­ljan opis Šum­ske Maj­ke ko­ji ću u ovom ra­du iz­ne­ti i ci­ti­ra­ti. „Go­spo­da­ri­ca šu­me se u is­toč­noj Sr­bi­ji za­mi­šlja kao le­pa že­na, ja­ko raz­vi­je­nih gru­di, ras­ple­te­ne cr­ne ko­se, sa du­gim nok­ti­ma, katkad na­ga, a kat­kad i ode­ve­na u be­lu ode­ću. Ovo se mit­sko bi­će mo­glo ja­vi­ti i u dru­gim ob­li­ci­ma. Ve­ro­va­lo se da se po­ja­vlju­je sa­mo no­ću, naj­če­šće oko po­no­ći. Ni­je za­la­zi­la u se­la, po­što joj sme­ta dim i mno­štvo sve­ta, pa se za­to kre­ta­la is­klju­či­vo šu­mom. Ako bi se poja­vi­la u ob­li­ku pla­sta ili na­vilj­ka se­na, pra­će­na to­plim da­škom ve­tra, sa­mo bi se tre­ba­lo sklo­ni­ti za tr­no­vit žbun. Ka­da bi išla šu­mom, dr­ve­će bi se sa­vi­ja­lo do ze­mlje. Sma­tra­lo se da div­no pe­va. 

Kao ve­ći­na de­mo­na, ona je po­ho­tlji­va, pa če­sto za­vo­di mla­de i le­pe lju­de, i to naj­če­šće u šu­mi ili vo­de­ni­ca­ma. Je­dan od ka­zi­va­ča priča ka­ko je no­ću u mi­li­nu za­te­kao div­nu na­gu že­nu ras­ple­te­ne ko­se i ve­li­kih gru­di, ko­ja mu se po­da­la a za­tim ne­sta­la. Ka­sni­je ju je vi­deo u dr­ve­ću. Po­red to­ga što je go­spo­da­ri­ca šu­me pri­pi­si­va­le su joj se i dru­ge funk­ci­je. Sma­tra­la se za­štit­ni­com bre­me­ni­tih že­na, ko­ja ih če­sto i na­pa­da po­red to­ga što ih šti­ti. Pri le­če­nju de­ce, ba­ja­li­ce u is­toč­noj Sr­bi­ji če­sto po­mi­nju šum­sku maj­ku. Iz tek­sto­va ja­sno izla­zi da ona od­no­si, ali i spre­ča­va bo­le­sti, na­ro­či­to de­či­ji plač i ne­sa­ni­cu. Evo i ne­kih tek­sto­va:

 ’O šum­ska ma­ti, do sa­da pla­ka mo­je de­te za tvo­jim, a sa­da ne­ka pla­če tvo­je de­te za mo­jim’. U Bra­ćev­cu bi se de­te ko­je pla­če iz­no­si­lo pod dr­vo pa mu se ba­ja­lo: ’Do­bro ve­če gor­ska maj­ko, do­sta je mo­je de­te pla­ka­lo od tvo­je­ga, ne­ka sa­da pla­če tvo­je od mo­je­ga’. Ili: ’Gor­ska maj­ko, gor­ska ve­šti­ce, gor­ska mu­ma pa­du­re, dosta si oči bu­či­la, do­sta si zun­be ce­ri­la, do­sta si mo­ju de­cu pu­di­la. Ja imam zlat­ne no­će­ve, oči ću ti iz­va­dim, zu­be ću ti po­lo­mim, sa­da se ti pla­ši od me­ne i mo­je de­ce, pa be­ži u go­ru i vo­du, tu me­sta vi­še ne­maš.’

 Po ve­ro­va­nju, po­sto­ja­la je i tra­va šum­ske maj­ke. Mi­sli­lo se da ka­đe­nje tom tra­vom obez­be­đu­je ne­rot­ki­nja­ma oplo­đe­nje. Ova bi se tra­va mo­gla na­ći s pro­le­ća uz gor­ske po­to­ke pre ne­go što ku­ka­vi­ca za­ku­ka. Že­na ko­ja je po­šla u po­tra­gu za tra­vom ni­je sme­la da go­vo­ri, mo­ra­la je bi­ti ode­ve­na u či­stu ode­ću i lič­no bi­ti ’či­sta’; što zna­či da je pre to­ga iz­be­ga­va­la plod­ne od­no­se. Ako ne is­pu­nja­va ove uslo­ve, ve­ro­va­lo se da će joj tra­va iz­ma­ći iz ru­ku.

 Ime­nom šum­ske maj­ke nazvao se i ka­kav lep i star šum­ski po­tes. Ovo je sva­ka­ko trag ve­ro­va­nja da je šum­ska maj­ka ra­do bo­ra­vi­la na tim me­sti­ma. Osnov­no je pretpo­sta­vi­ti da su ta­kvi po­te­si ne­ka­da bi­li kult­na me­sta, za ono­ga ko bi se usu­dio da se­če po­tes, ve­ro­va­lo se da će se raz­bo­le­ti ili umre­ti ili će mu se od­u­ze­ti ru­ke. Kod Ba­nat­skih He­ra ovo se mit­sko bi­će na­zi­va­lo pla­nin­ska maj­ka i za­mi­šlja­lo kao že­na raz­ba­ru­še­ne ko­se. Ka­da ku­nu, že­ne bi go­vo­ri­le ’Uze­la te da bog da pla­nin­ska maj­ka’. 

U srp­skom se­lu Svi­nji­ca, na ru­mun­skoj oba­li Đer­dap­ske kli­su­re, ovo se mit­sko bi­će na­zi­va­lo šum­ska min­ka. Mo­gla se ja­vi­ti u dva ob­lika: kao le­pa i kao ru­žna že­na. Ako bi se ja­vi­la kao ru­žna že­na, ta­da je ima­la ča­rob­ni štap ko­jim je lju­di­ma na­no­si­la zlo. Od­nos pre­ma lju­di­ma je bio dvo­jak. Ona je sa nji­ma mo­gla stu­pa­ti u lju­bav­ne od­no­se i ta­da je bi­la do­bra pre­ma nji­ma. Sma­tra­la se za­štit­ni­com, ali i ne­pri­ja­te­lji­com de­ce, po­što im je do­no­si­la plač. Plač­lji­voj de­ci se ba­ja­lo utor­kom i su­bo­tom.” Ze­če­vić da­lje u svom ra­du upo­re­đu­je Šum­sku Maj­ku sa slič­nim demo­ni­ma i bo­gi­nja­ma iz dru­gih mi­to­lo­gi­ja. Upo­re­đu­je je sa bu­gar­skom Gor­skom Maj­kom ko­ja pre­ma nje­go­vim re­či­ma ima slič­ne oso­bi­ne, s tim što je za­mi­šlje­na kao sta­ra sa du­gim is­tu­re­nim zu­bi­ma i kravljom gla­vom. Ta­ko­đe je na­pa­da­la de­cu ne­sa­ni­com, ali ih je i le­či­la. Nje­no su ime Bu­ga­ri če­sto po­mi­nja­li pri le­če­nju i upo­re­đi­va­li sa gvo­zden­zu­bom.

Ilustracija: Anđela Đermanović

Šum­sku Maj­ku Ze­če­vić da­lje upo­re­đu­je sa Le­ša­či­hom, žen­skim pan­da­nom ru­skog šum­skog de­mo­na Lje­ši­ja ko­ja se ta­ko­đe zami­šlja sa ogrom­nim gru­di­ma, ko­ja se kre­ta­la šu­mom ode­ve­na u be­lo ili na­ga. On da­lje ovo mit­sko stvo­re­nje upo­re­đu­je sa polj­skom Ma­monom ko­ja kra­de i le­či de­cu, slo­vač­kim šum­skim de­mo­nom Ma­to­ha ko­ja se če­sto za­mi­šljla bez gla­ve. Če­si su pre­ma nje­go­vim is­tra­ži­va­nji­ma po­zna­va­li Le­si pa­ni ili ive že­ne. Mi­sli­lo se da po­zna­ju le­ko­vi­to bi­lje od ko­ga su spra­vlja­le le­ko­ve. Za­mi­šlja­le su se kao že­ne ras­plete­ne ko­se ko­ja im je se­za­la do po­ja­sa i sa ve­li­kim gru­di­ma. O let­njem so­li­sti­ci­ju su za­jed­no sa vo­de­nim du­hom pri­re­đi­va­le ve­se­lja. Vo­lele su da stu­pa­ju u lju­bav­ne od­no­se sa lju­di­ma. Le­po su igra­le i pe­va­le. Mi­sli­lo se da le­če de­cu, ali i da ša­lju plač i ne­sa­ni­cu. 

Za­tim, au­tor upo­re­đu­je Šum­sku Maj­ku sa Ar­te­mi­dom i Di­ja­nom. Ze­če­vić tvr­di da slo­ven­ske pa­ra­le­le upu­ću­ju na ja­ku slo­ven­sku kom­po­nen­tu u for­mi­ra­nju li­ka šum­ske maj­ke u si­ste­mu op­šte i sloven­ske mi­to­lo­gi­je. Kod Di­ja­ne i Ar­te­mi­de su op­šte ka­rak­te­ri­sti­ke Šum­ske Maj­ke, dok su kod slo­ven­skih an­to­lo­gi­ja te ka­rak­te­ri­sti­ke pri­lič­no raz­re­đe­ne. Pre sve­ga, on mi­sli na iz­gled ovog mit­skog bića. Kod svih Slo­ve­na se ono za­mi­šlja kao že­na ras­ple­te­ne ko­se i sa ve­o­ma raz­vi­je­nim gru­di­ma. Pre sve­ga, sma­tra Ze­če­vić, pre­ci­zno su od­re­đe­ne bo­le­sti ko­je ovo mit­sko bi­će iza­zi­va kod no­vo­ro­đen­ča­di, a to su plač i ne­sa­ni­ca. F. Ti­tu u svom ra­du o šu­mi ta­ko­đe da­je opis Šum­ske Maj­ke ka­ko je pred­sta­vlje­na u ru­mun­skom fol­klo­ru. 

Mu­ma Padu­ri pre­ma nje­go­vim re­či­ma pred­sta­vlja sa­mu šu­mu, po­zna­ta je još i pod ime­nom Pădureanca. Ne­ka­da mo­že bi­ti mla­da že­na pre­le­pog iz­gle­da, a ne­ka­da je pred­sta­vlje­na kao sta­ri­ca ko­ja ži­vi du­bo­ko u šuma­ma, a na čo­ve­ka osta­vlja za­stra­šu­ju­ći uti­sak pri­li­kom su­sre­ta sa njom.

Ra­di bo­ljeg raz­u­me­va­nja ka­rak­te­ri­sti­ka oso­bi­na ovog mit­skog bi­ća i ra­di tra­ga­nja za nje­go­vim po­re­klom, bi­će po­treb­no da se njego­ve oso­bi­ne i ka­rak­te­ri­sti­ke upo­re­de sa slič­nim šum­skim de­moni­ma. Ra­do­mir R. Po­du­nav­ski u svo­joj knji­zi „Tra­di­ci­o­nal­no bal­kansko ve­šti­čar­stvo“, osvr­ću­ći se na et­no­lo­ške srp­ske i ru­mun­ske izvo­re, da­je opis Šum­ske Maj­ke ko­ji ću u na­stav­ku ovog tek­sta ci­ti­ra­ti. Ia­ko nje­gov rad ni­je na­u­čan i sto­ga se ne mo­že ko­ri­sti­ti u na­uč­ne svr­he, on da­je et­no­graf­ski opis Mu­ma Pa­du­ri, a ko­ri­ste­ći kom­pa­rativ­ni me­tod, po­ku­ša­va da Mu­ma Pa­du­ri po­ve­že sa drev­nim kul­to­vima sta­rih na­ro­da Bal­ka­na. „Kod bal­kan­skih ve­šti­ca, ulo­gu Bo­gi­nje, u naj­ve­ćem bro­ju slu­čaje­va, na se­be pre­u­zi­ma Šum­ska Maj­ka. Ona je ne sa­mo naj­po­što­va­ni­je nat­pri­rod­no bi­će, već sva­ka­ko i naj­sta­ri­je na ovim pro­sto­ri­ma. Inte­re­sant­no je da nju pod­jed­na­ko po­štu­ju svi na­ro­di a ve­ro­va­nje u nju se na­ro­či­to za­de­ža­lo kod Sr­ba i Vla­ha. Već iz ovog po­da­tka da se za­ključi­ti da ona pri­pa­da gru­pi naj­sta­ri­jih bo­žan­sta­va te da je zbog to­ga, ta­ko­re­ći ’sta­ro­se­de­lac’ Bal­ka­na. 

Ka­da se ma­lo bo­lje i pre­ci­zni­je pogle­da­ju ve­ro­va­nja ve­za­na za nju, la­ko se uo­ča­va da ona mal­te­ne i ni­je bo­žan­stvo već, jed­no­stav­no re­če­no, ve­li­ki i mo­ćan duh pri­ro­de, koji go­spo­da­ri mno­štvom dru­gih, te ’ma­njih’ od nje sa­me. Ovaj po­da­tak sa­mo ide u pri­log či­nje­ni­ci da je nje­no po­re­klo ve­o­ma sta­ro i da se­že ve­ro­vat­no iz pe­ri­o­da ka­da ljud­ska svest još ni­je po­zna­va­la bo­žanstva u pra­vom smi­slu te re­či. U raz­li­či­tim de­lo­vi­ma ze­mlje ona se na­zi­va raz­li­či­tim, ali ipak slič­nim ime­ni­ma. Ta­ko su naj­po­zna­tija, Šum­ska Maj­ka, Gor­ska Maj­ka, Pla­nin­ska Maj­ka, Mu­ma Pa­du­ri (što u pre­vo­du sa Vla­škog isto zna­či Šum­ska Maj­ka) i slič­no. Iz po­je­dinih ba­smi, pr­ven­stve­no upu­će­nih njoj, vi­di­mo da se ta­ko­đe na­zi­va Šum­ska Ve­šti­ca ili Ve­li­ka Ve­šti­ca. 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Po­red ovo­ga, lju­di je če­sto do­vo­de u ve­zu sa vi­la­ma, od­no­so tvr­de da je ona glav­na vi­la, njiho­va kra­lji­ca ili ca­ri­ca. Ka­ko sa­mi na­zi­vi go­vo­re, nje­no pre­bi­vali­šte je po pra­vi­lu ne­ko me­sto u pri­ro­di. Sma­tra se da ona ne za­la­zi u se­la i gra­do­ve, da ne vo­li gu­žvu i bu­ku te se iz tog raz­li­ga njoj ide, uko­li­ko se že­li ostva­ri­ti kon­takt sa njom. Ona ni­je svu­da pri­sut­na za raz­li­ku od kla­sič­nih bo­žan­sta­va, ali se ipak u pri­ro­di la­ko nai­la­zi na nju. Da bi se iz­be­glo lu­ta­nje i du­go tra­že­nje, ve­šti­ce ali i obič­ni lju­di, od­la­ze na ta­ko­zva­na ’sve­ta me­sta’ jer se zna da se ona tamo če­sto po­ja­vlju­je. Ova me­sta baš zbog ove či­nje­ni­ce, do­bi­ja­ju epi­tet ’sve­to’ i sma­tra­ju se ne­kom vr­stom nje­nog do­ma. Šum­ska Maj­ka se uvek po­ja­vlju­je no­ću, naj­če­šće iza po­no­ći. Pri­ka­zu­je se kao na­ga že­na, sred­njih go­di­na, ve­li­kih gru­di, cr­ne, du­ge ras­pu­šte­ne ko­se, sa du­gim nok­ti­ma. Po­ne­kad je ob­u­če­na u pro­zir­nu be­lu ha­lji­nu. Ima jak i prodo­ran vri­sak ko­jim se slu­ži ka­da že­li ne­ko­ga da ote­ra, ali isto­vreme­no ume pre­div­no da pe­va oma­mlju­ju­ći svo­je slu­ša­o­ce po­put si­re­ iz baj­ki. Sma­tra se da je pra­ti to­pao ve­trić pri­jat­nog mi­ri­sa a da se dr­ve­će sa­vi­ja do ze­mlje, kla­nja­ju­ći joj se ka­da pro­la­zi. Ka­da ne že­li da je vi­de, uzi­ma ili ob­lik pla­sta se­na ili se po­ja­vlju­je kao ži­vo­tinja. Broj ži­vo­ti­nja či­ji ob­lik pre­u­zi­ma stro­go je ogra­ni­čen. Ta­ko se mo­že pri­ka­za­ti kao ćur­ka, kra­va, ke­ru­ša, ko­bi­la, ko­za ili svi­nja. 

Ona je pre sve­ga za­štit­ni­ca šu­ma i po­lja, di­vljih ži­vo­ti­nja, jed­nom reč­ju pri­ro­de, ali i za­štit­ni­ca trud­nih že­na, že­na uop­šte, kao i sa­me plod­no­sti. Et­no­lo­zi po ovo­me je za­klju­ču­ju da je ve­o­ma slič­na Ar­te­mi­di i Di­ja­ni ma­da će­mo mi sa­svim ja­sno vi­de­ti u na­red­noj knji­zi da je ona naj­ve­ro­vat­ni­je ona pr­vo­bit­na, bal­kan­ska He­ka­ta preko ko­je je pre­šla slo­ven­ska bo­gi­nja naj­slič­ni­jih ka­rak­te­ri­sti­ka More­na – Ma­ra. In­te­re­sant­no je da se kod vla­škog na­ro­da za­dr­ža­lo vero­va­nje u Di­ja­nu, kod ko­jih je po­zna­ta po ne­što iz­me­nje­nom ime­nu Đi­na ili Dži­na. Ovo su ne­što mla­đa ve­ro­va­nja, ko­ja su do­šla u ove kra­je­ve za­jed­no sa Ri­mlja­ni­ma, ta­ko da sa­svim la­ko mo­že­mo da pra­timo ne­ko­li­ko re­li­gij­skih slo­je­va ve­za­nih za Vla­he.

 Pr­vi, sta­ro­balkan­ski sloj, či­ni­li bi Mu­ma Pa­du­ri i Tar­tor, dru­gi Đi­na i Lus­hafur – Lu­ci­fer, dok bi tre­ći bio me­ša­vi­na slo­ven­skog pan­te­o­na i vi­zan­tij­skog hri­šćan­stva. In­te­re­sant­no je da se vla­ška ma­gi­ja u 

pot­pu­no­sti po­du­da­ra sa Slo­ven­skom dok su nji­ho­vi re­li­gij­ski ri­tua­li ve­za­ni za Đi­nu i Lus­ha­fu­ra. No, vra­ti­mo se Šum­skoj Maj­ci. To što je ona za­štit­ni­ca že­na, kao što smo na­po­me­nu­li ma­lo pre, svaka­ko ne zna­či da ona ima ne­što pro­tiv mu­škog ro­da. Svog „uče­ni­ka” ta­ko­đe uzi­ma u za­šti­tu, a go­vo­ri se da je sek­su­al­no ve­o­ma po­ho­tlji­va, te če­sto ima od­no­se sa pri­pad­ni­ci­ma mu­škog po­la ko­je no­ću za­tek­ne u šu­mi, vo­de­ni­ci, ko­li­bi ili na ne­kom slič­nom pu­stom me­stu. 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Po­ne­gde se ve­ru­je da se ona mo­že po­ja­vi­ti i u ob­li­ku ru­žne že­ne ko­ja sa so­bom no­si ve­li­ki ma­gij­ski štap. Ta­da je tre­ba iz­be­ga­va­ti jer je lo­šeg ras­po­lo­že­nja i či­ni sva­ka­kva zla de­la. In­te­re­sant­no je da pre­ko Du­na­va u Ru­mu­ni­ji, ta­ko­đe po­sto­je ve­ro­va­nja ve­za­na za Mu­ma Pa­du­rii (pi­še se sa dva “I”). Po ta­mo­šnjim iz­vo­ri­ma ona je ori­gi­nalno da­čan­sko bo­žan­stvo o ko­me go­vo­re ne­ko­li­ko mi­to­va od ko­jih je onaj ko­ji opi­su­je nje­nu sme­nu sa funk­ci­je naj­bit­ni­ji. Na­i­me, ru­mun­ska Mu­ma Pa­du­rii je u sta­ro do­ba bi­la za­jed­no sa zve­ri­ma za­štit­ni­ca šume od stra­ne nje­nih ne­pri­ja­te­lja ko­je su ma­hom pred­sta­vlja­li lju­di. Ka­že se da je šti­ti­la i lju­de od di­vljih zve­ri, ali je ubr­zo to­li­ko za­mr­ze­la ljud­ski rod da je po­če­la da ubi­ja sva­kog put­ni­ka na­mer­ni­kako­ji bi se po­ja­vio u nje­noj bli­zi­ni. Za ovo je ču­la bo­gi­nja Ben­dis i na­re­di­la da se sle­de­ći mu­ška­rac ko­ga ona ubi­je vra­ti u ži­vot te da se ven­ča sa njom čak i ako ona to od­bi­ja da uči­ni. Ta­ko je i bi­lo. Pr­vi sle­de­ći mu­ška­rac ko­ga je ubi­la je oži­vljen i ven­čan sa njom. Vre­menom on po­sta­je po­znat pod ime­nom Pa­du­ro­iul, što opet zna­či ’Šumnik’, to jest ’onaj iz šu­me’. Po­što su ga bo­go­vi za­vo­le­li kao pra­ved­nog i mu­drog za­štit­ni­ka šum­skih pro­stran­sta­va i di­vljih zve­ri, ma­som naj­ra­zli­či­ti­jih ma­gij­skih po­klo­na di­žu ga u rang bo­žan­stva, to jest no­vog go­spo­da­ra šu­me. Me­đu­tim, čak i on je za­dr­žao iz­ve­snu do­zu stro­go­sti i na­sta­vio da ka­žnja­va ne­mi­lo­srd­ne uni­šti­o­ce pri­ro­de, bi­lo da se ra­di­lo o lju­di­ma, bi­lo o ži­vo­ti­nja­ma ili de­mo­ni­ma. Na kra­ju, pro­gla­šen je go­spo­da­rom svih ma­gič­nih stvo­re­nja i do­bio status gla­sa bo­go­va. Ovo je pre­vas­hod­no zna­či­lo da sva­ko ko že­li da razgo­va­ra sa ne­kim bo­žan­stvom mo­ra pr­vo da pri­zo­ve nje­ga, ta­ko da je po­stao osnov­no bo­žan­stvo svih onih ko­ji se ba­ve ma­gi­jom. Nje­go­ve sa­ve­te, po mi­tu, slu­ša­li su i naj­ve­ći bo­go­vi da­čan­skog pan­te­o­na. Sa Mu­ma Pa­du­ri je do­bio ćer­ku Fa­ta Pa­du­rii.

 Ovaj mit iz­u­zet­no le­po ilustru­je mo­gu­ću ini­ci­ja­cij­sku mi­ste­ri­ju u ko­joj se vi­di ri­tu­al­na smrt ljud­skog bi­ća, ko­je se vo­ljom vi­ših si­la po­no­vo oži­vlja­va i izdi­že u rang bo­žan­stva. Ono što je sa­svim oči­gled­no je­ste da se Rumun­ska Mu­ma Pa­du­rii ve­o­ma raz­li­ku­je od vla­ške, ia­ko se isto na­zi­vaju. To ne mo­ra da pred­sta­vlja ne­ki pro­blem. Po­zna­to je da su vla­ški i ru­mun­ski je­zik ve­o­ma slič­ni, a u oba slu­ča­ja nje­no ime u pre­vo­du znači Šum­ska Maj­ka. Šum­ska Maj­ka se kao ta­kva pro­na­la­zi na go­to­vo či­ta­voj te­ri­to­ri­ji Bal­ka­na i tre­ba re­ći da je vla­ška ipak po funkci­ji naj­slič­ni­ja srp­skoj to jest slo­ven­skoj. Zna­či ni­je nu­žno da je to ona ista iz da­čan­skog pan­te­o­na, ma­da ja pre­po­sta­vljam da je ona i od nje­ga sta­ri­ja jer vi­še li­či na ša­ma­ni­tič­ke ve­li­ke du­ho­ve pri­ro­de. Do­dat­no je in­te­re­sant­no to što kod Vla­ha ne po­sto­ji Pa­du­ro­i­ul kao njen part­ner već je to Tar­tor, ve­li­ki vo­de­njak. Sa dru­ge stra­ne na teri­to­ri­ji Sr­bi­je po­sto­ji Šum­nik (na ru­mun­skom Pa­du­ro­iul) o ko­me će­mo ne­što vi­še re­ći ka­sni­je.

 Ta­ko smo do­šli do dru­gog naj­bit­ni­jeg bo­žan­stva ve­šti­ca sa pro­sto­ra Bal­ka­na. Što se me­ne lič­no ti­če, u pi­ta­nju je ve­ro­vat­no isto bo­žan­stvo, sa­mo u svom dru­gom aspek­tu. Da Šum­ska Maj­ka ima ba­rem dva aspek­ta go­vo­ri nam ovaj pret­hod­ni deo tek­sta, gde se spo­mi­nje da se ona mo­že po­ja­vi­ti kao sta­ra i ru­žna žena, od­no­sno ba­ba. Baš ta­ko se na­zi­va ovo dru­go bo­žan­stvo. Ono po sve­mu su­de­ći ne­ma ime iz jed­nog bit­nog raz­lo­ga, a to je da se iz du­bokog po­što­va­nja ili stra­ha, ni­ka­da ni­su iz­go­va­ra­la ni­ti za­pi­si­va­la ime­na bo­žan­sta­va. Vre­me­nom, ova ime­na su pot­pu­no pa­la u za­bo­rav ta­ko da u da­na­šnje vre­me ima­mo sa­mo nji­ho­vu za­me­nu, od­no­sno nji­ho­ve na­zi­ve-na­dim­ke.

Aleksandar Repedžić

Muma Paduri - Šumska majka