Todorci

Ilustracija: Anđela Đermanović

Od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, Todorci – tajanstveni i okrutni noćni jahači svrstavaju se u najstrašnije. Sva je sreća što se retko pojavljuju, a posebno ih se treba kloniti, preporuka je A. Peregraša (Peregraš 1989:56) za prvu nedelju uskršnjeg posta, nedelju Sv. Todora, po kome su verovatno ovi strašni jahači nazvani. 

Veruje se da Todorci jašu na belim konjima, prekriveni belim plaštom, a kako bez prekida jašu pojedini su srasli sa konjem. To je i objašnjenje za verovanje da Todorci imaju rep, a u stvari rep je konjski. Jašući, ubijaju sve pred sobom, gazeći ih konjskim kopitama. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naroužan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Zahvaljujući osobinama koje mu se pripisuju, ulivao je veliki strah pa se smatra jednim od najvećih demona Balkana. Ima onih koji smatraju da je Veliki Todor u stvari veliki slovenski bog Trojan, za koga se veruje da je takođe noćni konjanik ili čak najužasniji đavo Hromi Daba – vučji pastir.

 Po pojedinim tumačima mitskih bića, posebno je zanimljiva i najviše ima smisla baš veza sa Hromim Dabom, jer Todorci i njihov vođa donose smrt i imaju čudne i mračne veze sa donjim svetom i dušama umrlih. U strahu od opasnih noćnih jahača ljudi su razvili raznorazne načine odbrane, a jedan je bio pritajiti se što više. U dane kada Todorci dolaze, kažu stariji, nije valjalo ništa raditi (Peregraš 1989:57). 

Verovanja vezana za Todorce ista su i kod đerdapskih i homoljskih Vlaha i po njima Todorci napadaju stoku, naročito steonu, a narod ih se plaši. Odlazili su nakon prve nedelje posta, na „konjski utorak“ na vlaškom Marca înkunjată(LNPĐ). U ovom kraju postoji više priča o Todorcima (Tudorcima) koje su približno slične ili iste i one govore kako je zla maćeha kažnjena zbog svoje zlobe. Po priči, nekada davno u nekom selu živeo je jedan čovek sa svojom kćerkom i pošto je dugo živeo sam i nije mogao da obavlja sve poslove kod kuće i oko kuće, odluči da se ponovo oženi. Oženio se ženom koja je takođe imala kćer približnih godina, kao i čovek u čiju je kuću došla. I kao u svakoj priči, maćeha je bila jako ljubomorna i zla prema kćerki svog izabranika i po svaku cenu je pokušavala da joj nanese štetu, pa čak i da joj oduzme život. Čula je maćeha da Todorci za Todorovu subotu dolaze u jednu vodenicu ako u njoj nekog ima tokom te noći i odluči da svoju pastorku pošalje u vodenicu. Na putu do vodenice, devojka je srela stariju ženu koja ju je pitala gde se ona uputila sama tokom Todorove subote. Reče joj devojka da se uputila u vodenicu da tamo provede noć i da ju je maćeha poslala. Starija žena posavetova devojku: „Negde oko ponoći doći će Todorci i pokucaće na vrata vodenice, nikako ih ne puštaj unutra, nego im traži sve čega se setiš, nabrajaj tako darove dok ne zapevaju prvi petlovi, tek tada možeš da otvoriš vrata vodenice i da se vratiš svojoj kući“. Zapamti devojka šta joj je žena rekla i nastavi put ka vodenici. I kao što joj žena reče, negde oko ponoći neko zakuca na vrata. Devojka je upitala „Ko je to?“, a sa druge strane začu se snažan, dubok muški glas koji reče: „To smo mi Todorci, pusti nas unutra. Nećemo ti ništa, daćemo ti sve što poželiš.“ Devojka po savetu odgovori: „Pustiću vas unutar vodenice ukoliko mi vi prvo poklonite nove opanke pošto sam bosa i nemam šta da obujem, ali ih ostavite pred vratima“. I Todorci stvoriše opanke. Devojka je potom zatražila haljinu pošto nema šta da obuče, stvoriše Todoci i haljinu, a onda im je zatraži svakojake darove: platno, zlato, srebro i nakit koji su jednoj devojci potrebni. Kada se začuše prvi petlovi devojka otvori vrata, a ispred njih bilo je sve ono što je ona tražila. Vrativši se kući živa i zdrava i još sa tolikim darovima, pohlepna maćeha je upita odakle joj svo to nebrojeno blago i darovi koje ona donosi u kuću. Devojka reče da su je darovali Todorci. Pohlepna maćeha brže bolje posla svoju kćer u tu istu vodenicu želeći da se i njena kćerka preko noći obogati. Posluša kćer svoju majku i ode u vodenicu, a kad je pao sumrak začu se isti onaj prodoran muški glas i reče: „To smo mi Todorci, pusti nas unutra nećemo ti ništa, daćemo ti sve što poželiš“. Devojka presrećna što će se obogatiti pusti ih unutra i oni je svu iskasapiše. Ujutru kada je dan svanuo uzaludno je majka čekala svoju kćer. Ne mogavši više da čeka uputi se ka vodenici. Kada je ušla u vodenicu, imala je šta da vidi. Njena kćer je bila iskasapljena i mrtva. Od žalosti za stradalom kćerkom, pade kraj nje i tu umre od tuge (Muzej u Majdanpeku, terenska istraživanja Aleksandra Repedžića).

Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA