Vidovdan
I sada ima tragova u srpskim narodnim verovanjima o mnogobožačkom božanstvu Vidu. Uz verovanja, očuvalo se njegovo ime i dan praznovanja. Oni koji boluju od očnih bolesti obraćaju se sv. Vidu da ih izvida (izleči).
Na Vidovdan bere se biljka vidovčica, koja je posvećena sv. Vidu i ima njegovo ime, pa se njome leče očne bolesti. U Crnoj Gori i Hercegovini uoči Vidovdana palile su se ispred kuća vatre od slame i suhog granja, preskakali su ih mladići i devojke (ove s vencima na glavi) i govorili: „U ime Boga i svetoga Vida." To je nesumnjiv ostatak opšte narodne svečanosti dočekivanja dana mnogobožačkog božanstva vidara (lekara), koji je, po kasnijoj naivnoj narodnoj etimologiji njegova imena, zadržao samo ulogu lečenja vida (očiju), a sva ostala lečenja preneta su na vrače (lekare), hrišćanske svece Kuzmana i Damnjana (1.HI).
Nekoliko verovanja i ljubavnih gatanja upotpunjuju bledu sliku praznovanja Vida. O Jelesijevdanu (14. VI) se govori: „Jelesije proso sije, ide Vide da obide (obiđe), što je niklo da je niklo, a što nije nek' ne niče."
Pre Vidovdana se ne jedu trešnje, a sv. Vid u zagrobnom svetu ne da trešnje onoj deci čije su ih majke okusile od nove godine a nisu ih podelile tuđoj deci. Na Vidovdan, pre sunca, posećuju se izvori i umiva se, pošto se u vodu ubaci biljka vidovčica. Kada se sunce pojavi, vernici se, okrenuti istoku, krste i govore: „Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio." Kod izvora se ostavljaju crveni konci, koje niko ne uzima.
U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vid (vidić) i „modro vidu". Pred spavanje cveće stave pod jastuk i izgovore: „O, moj Vide, viđeni, o, moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da je prosi), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak." Onda se veruje da će se udati za mladića koji joj dođe u snu. Izjutra na Vidovdan devojke se umivaju rosom i beru rascvetalo poljsko cveće, zavežu ga u struk crvenim koncem, odnesu na brzak reke i potope u vodu. Sutradan prskaju strukom mladiće koje vole (tako otkrivaju svoju ljubav prema mladićima). Izjutra se gotovo obavezno iznosi ruho iz kuće da se provetri i da ga sunce „vidi".
Na Vidovdan ožive predanja o kosovskoj bici, koja se odigrala na Vidovdan 1389., prepričavanjima i veličanjem kosovskih junaka (Obilića, braće Jugovića i dr.) i pevanjem uz gusle. Inače se ovoga dana ne peva, ne igra i ne veseli. Na Kosovu se kazuje da uoči Vidovdana u gluho doba noći sve reke poteku za časak crveno kao krv, jer su mnogi ratnici tog dana izginuli na Kosovu.
U zemljama severne Evrope igralo se u slavu sv. Vita na dan 15. juna: igrači su vodili kolo tri (ili pet) koraka napred, dva (ili tri) koraka nazad. Takav način kultnog igranja najbolje su održali Srbi, ali samo u svojim zabavnim igrama.
Na Vidovdan kukavica prestaje da kuka za izginulim kosovskim junacima. Od 1913. uobičajilo se da se na Vidovdan spomenu izginuli ratnici u periodu 1912—1918. i da se deli jelo i piće za njihovu dušu. Tako se na Vidovdan evocira sećanje pa izginule ratnike.
Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik
Коментари
Постави коментар