Dodole i prporuše

           

 Ilustracije: Anđela Đermanović

Dodole su devojke koje su u sušno vreme, obično između Đurđevdana i Spasovdana, išle u povorci po selu, od kuće do kuće, pevajući i izvodeći mađijsku igru za kišu. Dodole su morale biti nevine i zato su birali što mlađe devojčice (od 5 do 10 godina). Jednu između sebe birale su za dodolu (dodolku), a ova je morala biti siroče (bez oca i majke), ili rođena posle očeve smrti — „posmrče", ali nije smela biti „porođena (tj. da njena mati nije rodila još kakvo dete posle nje)". Dodole su išle bose, odevene u pohabano ruho, a na glavi su nosile venac od trave, žitarica, vinove loze i grančica od voćaka. 

Po starijem običaju, glavna dodola se svlačila do košulje i zatim se gola pokrivala travom i cvećem. U nekim mestima istočne Srbije dodole su najpre išle na groblje, gde bi uzele krst sa neznanog groba i potopile ga u obližnju reku ili potok. Ispred povorke išla je glavna dodola, koja je pred svakom kućom igrala, a ostale, dve po dve, pevale dodolske pesme za kišu:

Udri kišo, sitna roso, 

Ej, dodo, ej, dodole, 

Te porosi naša polja, 

Ej, dodo, ej, dodole

Domaćica svake kuće polivala je dodole po glavi i nogama, a zatim ih darivala brašnom, vunom, novcem, slaninom, ali nipošto jajima, jer se veruje da bi u tom slučaju grad tukao useve. 

U nekim krajevima dodole su prolazile i kroz polja pevajući i prskajući vodu. Negde su dobiveno brašno odnosile ženi udovici da im spremi „kačamak", koji su jele iz tanjira naopako okrenutog, pošto se pod njim prospe sveža voda. Po završenom obredu, vence i kitu kojom su prskale po dvorištima i poljima bacale su u tekuću vodu. 

Na Kosovu, dok im se ručak dovršavao, dodole su se kupale u reci. Naziv dodola, kako se pretpostavlja, potiče od pripeva „Oj, dodo, oj, dodole", a običaj se objašnjava kao obredna igra sa mađijskim elementima (prskanje vodom), koji, po simpatičkoj mađiji, treba da izazovu kišu.

 Međutim, pored ovog značenja, običaj sadrži i neka druga verovanja. Gasparini ističe da kod germanskih naroda, zatim na Kavkazu, u Indiji i Indoneziji, slične običaje za kišu takođe izvode ženska lica, a u Srbiji i kod germanskih naroda devojke u doba puberteta. 

Kićenje granjem i travom takođe bi ukazivalo na elemente inicijacije i na vezu sa šumskim duhovima pokojnika. Po njegovom mišljenju, dodola bi predstavljala biće koje je prividno umrlo ili, još verovatnije, pokojnicu koju treba zaliti vodom da bi se na taj način zaustavila suša. Kod Rusa je bio običaj da se protiv suše voda izlije preko mrtvaca kojega bi za taj obred naročito iskopali. Prema tome, dodola bi odgovarala rusalki, koja bi, po nekim verovanjima istočnih Slovena, predstavljala dušu mlade utopljenice ili deteta koje je umrlo nekršteno.

 Na vezu sa pokojnicima ukazivao bi i naš običaj po kojem glavna dodola mora biti posmrče ili sirota, zatim običaj da dodole bacaju u reku krst sa neznanog groba, i, najzad, običaj da dodole jedu sa izvrnutog tanjira jelo koje im sprema udovica. Osim toga, i kod Srba je poznat običaj da se protiv suše raskopavaju grobovi davljenika i uopšte ljudi koji su umrli neprirodnom smrću a zatim zalivaju vodom. U okolini Aleksinca „kad nema kiše, iskopaju davljenika koji se te godine udavio, pa ga bace u reku i veruju da će kiša posle toga pasti". 

Prporuše su momci „koji u Dalmaciji, u Kotaru, kad je suša idu (od Đurđeva dne do Petrova dne) od kuće do kuće sa zelenijem granama i sa cvijećem te igraju i pjevaju da bi udarila kiša (kao u drugijem mjestima dodole). Starješina ili kolovođa od prporuša zove se prpac, i njega uviju pavitinom i dračom." 

Igranje, pevanje, polivanje vodom i darivanje učesnika potpuno odgovara običaju dodola sa istim značenjem obreda za kišu. Gavaci ističe da je i naziv prporuša ženskog roda i smatra da je muška uloga u obredu sekundarna, a zatim ukazuje da naziv dodola pripada središnjoj oblasti Balkana, dok na Istoku prevladava naziv peperuda, peperuna, a na krajnjem severozapadu, prporuša, preporuša. 

Kod Bugara se javljaju nazivi peperuda, peperuga i sl., a u istočnoj Srbiji, u pirotskom kraju, peperuđe. Kako se ovaj naziv javlja i kod Rumuna — paparuda, kod Cincara pirpiruna, kod Arbanasa perperone, pretpostavlja se da on vodi poreklo od nekog starijeg balkanskog idioma. Neki naučnici ovaj naziv dovode u vezu sa latinskom reči rapilio, odnosno sa talijanskim oblikom rarpaglione, leptir. Kako leptir i po našem narodnom verovanju predstavlja vešticu ili vampira, ova bi etimologija takođe mogla ukazivati da prporuša (dodola) predstavlja dušu žene umrle preranom ili neprirodnom smrću. Da naziv prporuša i slični nazivi primarno označavaju leptira ili svakako neko biće koje leti, ukazivao bi i stih: „Let, leti, peperuga", iz jedne dodolske pesme u Leskovačkoj Moravi. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik