Zavetina

Ilustracija: Anđela Đermanović

Vuk u svom Rječniku kaže da u Srbiji svako selo ima po jedan dan koji slavi i svetkuje (i to obično biva leti, od Vaskrsenija do Petrova posta). Običaj se negde zove zavetina, a negde se kaže nositi krsta ili krstonoše (oni što idu s krstovima i s ikonama po polju i po selu).

 U Gruži ovaj običaj zovu litija, a u nekim krajevima istočne Srbije litije ili krsti. U leskovačkoj Moravi je zavetni dan onaj kada se u selu desio neki osobiti događaj (poplava, pomor, požar), koji se u suštini razlikuje od običaja litije ili krsti. U nekim krajevima postoje po dve zavetine, tako da jedna služi kao prekada. 

Pored glavne zavetine, u mnogim selima su postojale i sporedne, u vezi sa nekom nesrećom koja je zadesila selo, a negde ima čak i posebnih porodičnih zavetina. Obilaženje polja (litije) u vreme letnje sezone, po narodnom verovanju, imalo je da utiče na rod useva i da ih sačuva od nepogoda. Litija je negde obilazila svaku kuću, a bilo je i običaja da litija pređe preko bolesnika. Glavni verski elemenat običaja predstavljalo je obilaženje posvećenog drveta ili zapisa, od kojeg se očekivalo da utiče na letinu i da je sačuva od nepogode, a zatim i prinošenje žrtve. U tu svrhu birali su velika i granata stabla, najčešće hrastovo ili orahovo, a naročito se pazilo da drvo bude rodno. Najstrože je bilo zabranjeno svako skrnavljenje zapisa, kao i branje plodova, a posvećeno se drvo nije smelo poseći sve dok se ne sasuši.

 Na Kosovu učesnici litije su se utrkivali ko će prvi dotaknuti sveto drvo (dub ili krušku). Na dan litije sveštenik ili domaćin slave urezao bi krst na zapadnoj strani stabla ili bi obnovio stari krst, koji su ponegde još i voskom lepili. Litija je obilazila tri puta oko zapisa i to pre, a negde i posle urezivanja zapisa. U mnogim krajevima zapis su obilazili s leva na desno, za desnom rukom, dok su u nekim selima Šumadije krstonoše obavezno obilazile zapis s desna na levu stranu. 

U selima leskovačke Morave posle rezanja kolača i posle treće zdravice na obrednom ručku, devojke bi povele kolo, koje se lagano kretalo s leva na desno, i to od začelja sofre. U kolu je igrao i krstonoša sa kravajem („prekrsnik") pod miškom. Ako imamo u vidu da je sveto, senovito drvo, kako se vidi iz nekih običaja, bilo vezano i za duše pokojnika i da se ponekad nalazi na groblju, možemo pretpostavljati da je kretanje s desna na levo bilo primarno, jer se obredi kretanja u kultu pokojnika redovno obavljaju u suprotnom pravcu. 

Trojanović je već ukazao da su poljske zavetine „na prvom mestu molbene žrtve za vegetaciju, a na drugom mestu za svu stoku". Agrarni karakter običaja i prinošenja žrtve u običajima su veoma jasni. Zapis se obavezno prelije vinom, a negde su u tu svrhu bušili rupu svrdlom. Žrtvu predstavlja i običaj da se oko stabla uveže crveni konac za koji bi zadenuli cveće i najbolje strukove useva, a zatim i voće. Žrtva se prinosila i sečenjem kolača, od kojega je po komadić dobijao svaki učesnik. 

Po starijem običaju, kod zapisa se obavezno ručalo, pa su za tu priliku klali seosko, zajedničko jagnje, koje očito predstavlja žrtvu. Na kultni karakter obeda ukazuju i zdravice koje se negde tom prilikom održe, kao i sečenje kolača. Negde se obredni obed održavao naveče, uoči litije, pa su tom prilikom i kolač sekli. Zajedničkim doprinosom u brašnu, namirnicama i novcu, koje je davala svaka kuća, u nekim selima leskovačke Morave spremali su zajedničku večeru. Od skupljenog brašna spremali su dva kolača: jedan koji će se seći uveče, uoči slave, i drugi na dan litije. Večera se obavljala pored zapisa, a pre večere zapalili bi sveće za žive i mrtve. U ovim obredima sigurno je stariji običaj da svi domaćini, pored zapisa, zajednički lome obredni hleb. 

Ponegde je prilikom obreda sveštenik pominjao imena živih domaćina, u čemu Trojanović nalazi izvesnu analogiju sa običajima o krsnom imenu, pretpostavljajući da pominjanje živih takođe ima „karakter daće, kao što proviruje i iz običaja krsnog imena". 

Na kult pokojnika jasno upućuje i običaj nekih krajeva Šumadije da selo ima svoj zapis na 

groblju. Iako je zavetina zajednički seoski običaj uz učešće svih kuća u selu, po nekim običajima može se razabrati da je ona prvobitno imala rodovski karakter. U Gruži „svaki kraj (mahala) ili rod u selu ima svoj zapis". U Velikoj Plani, u Šumadiji, doseljenici iz raznih krajeva zadugo su imali zasebne zapise. U nekim je selima svaka porodica imala kod zapisa svoju „sofru".

 Domaćin slave ili kolačar obično se unapred određivao za sledeću godinu, a negde domaćin slave „seče kolač sa onim po rodovima na kome je red", što takođe pokazuje da je ova slava prvobitno bila rodovska sa izvesnim elementima kulta predaka. Negde se smatralo da je dobro imati zapis na svom zemljištu i „zato se grabe da u imanju podignu zapis, zbog čega u ponekim mestima ima više od 20 zapisa". Isto je tako poželjno da litija prođe preko polja pod usevima. Prema svemu tome, u ovim su običajima sačuvani ostaci starog slovenskog poštovanja drveća i agrarnih obreda pomešanih sa kultom predaka.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik