Zadušnice

ZADUŠNICE. — Po verovanju starih Slovena, duše pokojnika dolaze u proleće i u jesen iz 

zagrobnog sveta na ovaj, u pohode svojima i traže od njih jela i pića, ogrev i kupanje. One su pretile osvetom, nerodicom u polju i zatiranjem porodice ako ih živi rođaci zaborave i zanemare. Zato su se u proleće i u jesen, ponekad i usred zime (o Badnjoj večeri), svake godine priređivale gozbe za duše pokojnika i predaka u svakoj porodici (po A. Brikneru). Zadušnice se i danas priređuju u našem narodu: u subotu Mesne nedelje (februarske), u subotu pred Duhove, koje narod strogo ne drži, i u subotu pred Mitrovdan (mitrovske, jesenje). One se pokojniku počnu izdavati posle isteka prve godine od njegove smrti i traju dok traju i sećanja na njega. 

Jela o zadušnicama se ne spremaju kao o daćama, ali se bez pića pokojnici ne mogu spomenuti. Obavezno je da se o zadušnicama spremi za svakog muškog pokojnika mali hleb baburica (poskurica je kupovna) u obliku ravnokrakog krsta, a za ženskog — okrugao, bez krakova, oba sa otisnutim „slovom" 

(drvenim pečatom). Na grobu svakog pokojnika upali se sveća, prekadi zapaljenim tamnjanom (prekada), prelije vinom i obavezno spomene ime pokojnika. Sada se to čini i u crkvi. Na „zatvorne zadušnice" (jesenje, 20. X), po verovanju, zatvaraju se svi grobovi koji su bili otvoreni na „otvorne zadušnice" 

(zimske). Sv. Petar ih je otvorio, pa ih on i zatvara. Kazuje se da se prilikom zatvaranja grobova u njima može čuti nekakav tresak. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik