Voda u narodnim verovanjima

Ilustracija: Anđela Đermanović

U našem narodu se voda zamišlja kao svako živo biće. Ona se u obredima pozdravlja i poziva:

 „Vodice, pobogu sestrice, odnesi moje groznice." 

Prilikom vađenja mazije (gvožđa) iz vrele vode, sveštenik se obraća vodi: „Vodo, kumim te nebom i preklinjem zemljom, poštedi pravu dušu od živoga ognja" (mazije). Kada voda pred ključanje počne da zuji, onda je treba ukloniti s vatre, da se ne bi „mučila". Pošto se voda unese u kuću, spusti se na zemlju „da se odmori", pa se onda pije. Kada leti rečna voda opada, onda se na brodovima (najplićim mestima za prelaze preko reke) javlja žuborenje, pa se u narodu kazuje da se to voda prozevlje (zeva). 

Neke vode traže žrtve. Po čestim utopljenicima dobile su nazive reke Ljudska poviše Novoga Pazara i Đetinja, leva pritoka Zapadne Morave. Po narodnom verovanju, voda jednim delom odlazi u pakao i tamo gasi silnu vatru. Ako ne bi tamo oticala, onda bi potopila svet. Velike vode skupljaju se negde na kraju sveta, tamo gde se nebo naslanja na zemlju. 

Živa voda se sama nesmetano kreće u prirodi; ona izvire iz zemlje i otiče, a mrtva voda ili mrtvaja se ne kreće, nigde ne otiče. 

Voda zastava se sama zaustavila posle rose ili kiše na lišću, šupljem drveću, kamenju i na

nadgrobnim pločama. Po toj prirodnoj osobini, ona se smatra za tajanstvenu i upotrebljava se za lečenje.  

Voda zaborava je zamrzla, pa je tako dobila okultno dejstvo zaborava. Kada se takva voda pije ili se njome umiva, onda se na sve zaboravi: „Mi odosmo u carevu vojsku, da pijemo vodu  zaboravku, da nas stare zaborave majke i devojke naše jaranice," — ili: „E sam čuo, kazivali su mi da to jeste voda zaboravna: ko s' umije i ko se napije, svoja će mu vjera omrznuti, zaboravit  svoju porodicu."  

Voda nenačeta je ona koja nije zahvatana toga dana na izvoru ili je doneta neupotrebljavana iz posude, pa je tako održala svoju magičnu moć. Na izvorima je do nje teško doći, pa se zato zahvata rano, pre sunca. Ima je skrivene u jamama i pećinama. Nenačetom vodom mesi se česnica i drugi obredni hlebovi. U njoj se boje uskršnja jaja i rastvaraju narodne boje za bojenje. Redovno se upotrebljava za kupanje malog deteta. 

Voda čudotvorna uzima se sa izvora potajnica koje povremeno teku i prekape, zatim koje ne menjaju nivo bilo da voda pritiče ili otiče nevidljivo pukotinama, zatim je to voda koja ističe iz mračnih pećina ili se od izvora račva u tri kraka ili pak teče prema istoku, koja ostavlja crveni talog, pa onda i sa onih izvora što su, po verovanju, potekli pod udarom čarobnog štapa.  

Ko uza se ima čudotvornu vodu, toga ne napadaju vodeni demoni. Po verovanju, sve tekuće vode zastaju i pretvaraju se za časak u vino u ponoć uoči Bogojavljenja. Po predanju, pošto se car  okupa u čudotvornoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je dvadeset godina.  

Nečiste vode nisu samo one koje su mutne ili nečim zagađene, nego i one koje su na neki način oskrnavljene ili su pak u njima staništa demona. U rekama se nerado kupa pre Đurđevdana, jer do tog dana u njima stanuju đavoli i mogu kupača da zgrabe i odnesu u dubinu reke. Neki kosovski junak hteo je da se napije vode sa izvora, pa ga kozar spazio i doviknuo: „Ne pi' vode odgradene, tu su vodu vile odgradile, jedna vila glavu omila, druga dete okupala, treća pelene oprala." Ako neko oskrnavi vodu, onda ona pobegne u dubinu zemlje. 

Veruje se da je voda potrebna pokojnicima na drugom svetu, jer tamo vlada nesnosna žeđ. U jednoj narodnoj kletvi kazuje se: „Ne našla mu se voda na onom svetu." U mnogim selima istočne Srbije stavlja se tikva s vodom u sanduk s mrtvacom, a naročito onim koji je umro pod visokom temperaturom. Tamo se u nekim selima za sedam dana ili za četrdeset nosi voda susedima za pokojnikovu dušu. Ona se nosi i o narodnim saborima i o Belim pokladama. 

Na mestu na kome je izdahnuo mrtvac drži se posuda s vodom za sedam dana, a negde za četrdeset. Ponegde se na  tom mestu ili na grobu razbije posuda s vodom. Prilikom izdavanja podušja, pod sto se prospe malo vode. O podušjima se sada, umesto vode, pije za dušu pokojnika rakija ili vino, pa se tom prilikom piće, namenjeno pokojniku, malo izlije iz čaše. Kad neko umre, onda se sva zatečena voda u kući prospe i donese druga. 

Izlivaju je i susedi. Ako umre domaćin, onda se voda izlije na ognjište i ugasi vatra. Po verovanju, ona se izliva što u nju ulazi pokojnikova duša. U selima istočne Srbije voda se izliva  kada se mrtvac iznese iz kuće, jer je „zamrla". Tamo se voda izliva i u kućama pored kojih se pronese  mrtvac, pa se posude prevrnu i na njih stavi kamenje. 

Po verovanjima, u vodama žive ili se u njima skrivaju demoni. Kada zagrmi, treba pokriti sudove s vodom, da se ne uvuku đavoli, koji beže ispred grmljavine. Rade Neimar nije mogao da podigne most na Drini u Višegradu, ali ga je vila naučila da ponese sablju. Kada je zašao u vodu, nije mogao dalje. Onda Rade razmahne sabljom po vodi, i ona se oboji krvlju. Voda se ne muti uz Belu nedelju zbog  

ala. Ona ne prima ni mrtvog grešnika, nego mu kosti izbacuje. 

Zajam i vraćanje novca priređuje se kod vode koja se uzima za piće i domaće potrebe, nesumnjivo u prisustvu dobrog vodenog demona. Po predanjima, ima voda koje ne gase vatru. Vodu truju mračne sile (vračare, činjarice).  

Vilinska voda, u kojoj su se kupale vile, lekovita je: povraća vid slepima, sluh gluvima, hromi prohoda; ako je pije nerotkinja ili udovica, postaće gravidna.

Vodom se gone demoni. Uoči Đurđevdana kropi se stoka i košnice vodom omahom a voćke protivu gusenica. Stoka se preteruje preko vode (reke) kada nastupe epidemične bolesti. Hrišćani  noću ne piju vodu na izvorima i rekama, da s njom ne popiju i vraga. Voda se ne donosi kući posle zalaska sunca, da se s njom ne unese i demon; ako je preka potreba da se uveče donese, onda se od nje malo poprska vatra na ognjištu. 

Vodom se posipa porodilja i govori: „Voda iz sića, a ti đetića" (rodi)! Voda u kojoj se kupalo malo dete ne prosipa se napolje posle sunčeva zalaska. Kad nevesta prelazi preko reke, onda baci paru u nju i izgovori: „Prođoh vodu, ne ugazih, rodih dete, ne osetih!" Pošto nevesta stupa u mladoženjinu kuću, izlije kotao vode pred kućnim vratima, da bi joj poslovi išli za rukom lako i brzo. 

Kada putnik pođe na put, onda se za njim prospe voda iz posude, da bi se srećno vratio s puta. Ne valja sipati donetu vodu i zatečenu. Ne valja vodu piti prilogom (ležeći). Devojke upotrebljavaju vodu omahu u vračanju, da bi pridobile mladiće. One zahvate vodu ispred  vodenice, kupaju se u njoj i govore: „Kako ova voda na mlin navaljivala, tako momci meni navaljivali" (dolazili, grabili se o nju). 

Na Đurđevdan izjutra sipa se malo vode čobanima za vrat, da bi stoka bila mlečna. Izlivanjem i prskanjem vodom za vreme suše izaziva se kiša. U tu svrhu poliva se dodola pred kućom. U basmi spominje se neka voda „makavejska". Grozničav bolesnik odreže vrhove svih dvadeset nokata, odreske baci u reku, da ih voda odnese zajedno s groznicom; ili ode u reku, zagnjuri se u vodu, a svoju košulju pusti niz vodu da je odnese i  izgovori: „Kao što voda odnese košulju, tako da odnese i moju groznicu." 

Majka okupa prvi put žensko dete u hladnoj vodi, da ne bi bilo „vruće" krvi kada odraste. Po vodi se gata: ako ubačen ugljen pliva po njoj, onda to je dobar znak; ako potone, onda ne sluti dobru. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik