Prokleta Jerina

Ilustracija: Anđela Đermanović

               

Prokleta Jerina, žena despota Đurđa (vladao 1427-1457), Grkinja, od roda Kantakuzina, udata 1414, u vreme kada je srpski narod preživljavao i očekivao teške dane pred navalom Turaka: kulučio na podizanju utvrđenja za odbranu, išao u borbe protiv svojih suseda hrišćana na strani Turaka, itd. 

Njenoj, tobož obesnoj, volji narod pripisuje podizanje novih i opravljanje starih gradina u 

despotovini: Smederevskog grada, Žrnova (Avale) kod Beograda, Slovca kod Valjeva, Ždrela na Mlavi, Županjca u Levču, Brvenika na Ibru i mnogih drugih, pa i nekih u pograničnim krajevima Crne Gore, severne Arbanije i Rumunije. 

Mučno su se podizala ta utvrđenja, sva o narodnom „kruhu i ruhu", kamenje se dodavalo iz ruke u ruku ili se prenosilo na jarčevima. Sve svoje nevolje narod je kasnije pripisao nedužnoj Jerini, koja je s narodom očekivala svirep bič zavojevača i doživela da vidi svoja dva sina koje su Turci oslepili. Svi napori da se narod odupre Turcima bili su uzaludni, a zatim je i njena politička sklonost da se povinuje zavojevaču pojačala mržnju naroda, koji ju je drastično nazvao Prokleta Jerina: 

„Zlo činila Đurđeva Jerina, 

zlo činila, gore dočekala." 

Predanja je prikazuju u najcrnjim bojama. Pod gradom Jelečom, na Rogozni, pokazuju se dva mesta: na jednom je sedela Jerinina sestra Jelica i tu niče bujna trava, a na drugom Jerina, gde je trava stalno spržena. 

Za planinu Tikvu, koja je u sastavu gružansko-levčkih planina, kazuje se da je dobila ime po glavi koju je odsekla Jerina svome zetu. Zbog tobož počinjenih nedaća narodu, Jerina i njen muž Đurađ vezani su „leđa uz leđa" i bačeni u more u kome i sada žive. Tek kad budu oslobođeni počinjenih dela i drugih ispaštanja, okrenuće se jedno drugom.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik