Senka

Ilustracija: Anđela Đermanović

Senka prati čoveka, životinju, drvo, stenu i sve predmete u prirodi, ona je njihov duplikat, alter 

ego. Senka u vodi je duplikat prirode koja opkoljava tu vodu, to je: drugi svet. Senka je vidljiva, a sen to nije.

 U primitivnim društvima senka se smatra kao deo čoveka i što se njoj dogodi, mora se dogoditi i onom čija je senka: „Nikome ni na senku nije stao." Čovek i senka su ekvivalenti. U povorci se krstonoše kreću u susret suncu, da ne bi gazili svoju senku. 

Senka je zamena ljudske žrtve. Za podizanje većih i značajnijih zgrada prinosila se bogovima ljudska žrtva, da bi zgrada bila postojana. Teška ljudska žrtva zamenjena je uziđivanjem ljudske senke. Verovalo se da će ličnost čija se senka uzida uskoro umreti. Zato majke nisu davale deci da posećuju zidare na građevini, da im ne bi uzidali senku. (Iz istog razloga i sada starije ličnosti izbegavaju da se fotografišu, da im se ne bi slika uzidala.)

Ako čovek izgubi svoju senku (pri slaboj svetlosti), onda to nije povoljan znak po njegov život. Da bi proverio hoće li živeti u novoj solarnoj godini, on traži svoju senku pri zapaljenoj božićnoj sveći ili u rastopljenom maslu i medu. I o letnjoj solsticiji (Ivanjdanu) traži se na isti način svoja senka. 

U Crnoj Gori i Hercegovini opšta je težnja da se mrtvac sahrani u senci crkve, jer, tako sahranjen, on je u njenom okrilju. Na seoskom skupu u okolini Trebinja jedan učesnik je rekao: „Ko nije naš brat neka zna da ga nećemo u šjen (senku) crkovni no van ukopati." Samoubice se ne sahranjuju pod crkvenu senku. 

Sen se identifikuje sa senkom, ali u narodnim verovanjima ta dva pojma nisu isto: sen je nevidljiv, a senka se vidi; na sen se ne može stati, a na senku može; sen je muškog roda, a senka je ženskog; sen je u telu čoveka i životinja, u drveću, kamenju, stenama i dr. Sen je dvojnik duše, a senka je dvojnik tela i

predmeta u prirodi. Sen i senka su sinonimi, ali se u verovanjima razlikuju. 

Po Vuku, neka velika drveta su senovita (u Grblju). Ona imaju takvu silu da onaj ko ih poseče odmah umre ili boluje do smrti. Ako neko poseče takvo drvo, onda treba na njegovom panju da odseče

glavu živoj kokoši (prinese žrtvu), pa mu neće biti ništa, ma bilo drvo i senovito.

 Senovit čovek je onaj koji izgubi svoj sen, pa kao lud tumara po svetu bez sena kao i sen bez njega. Ali kao da se i dva sena ne trpe u čoveku. Pomoću čula vida sen se uvuče čoveku u glavu, opseni ga i pomuti mu razum. Po narodnim pesmama, seni su personifikovani.

 U jednoj pesmi se peva kako je mladić molio Boga da mu da zlatne rogove i srebrne paroščiće: „Da probodem boru koru, da ja viđu šta j(e) u boru. "Bog mu ispunio želju: „te probode boru koru; al' u boru mlada moma, pak zasija kao sunce". U narodnoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići govori se da je kralj Vukašin pokušao, posle smrti cara Dušana (1355), da preuzme carstvo od careva sina i naslednika Uroša. Onda se sastala srpska gospoda kod crkve Samodreže, na Kosovu, i na tom sastanku Marko, sin Vukašinov, pogledao je u staru knjigu i objavio: „Knjiga kaže: na Uroša carstvo! Od oca je ostanulo sinu." Vukašin potegne handžar na sina, a Marku se ne pristoji „sa svojim se biti roditeljem", već uđe u crkvu: „za njime se vrata zatvorila; kralj (Vukašin) dopade na crkvena vrata, po direku udari handžarom, iz direka krvca pokapala..." 

U nekoliko narodnih pesama peva se kako iz grobova zaljubljenih, mladića i devojaka, niče cveće (ili drveće) koje se uzajamno spliće.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik