Vodenica

Ilustracija: Anđela Đermanović

             

Vodenica je preka potreba i korisna je ljudima, ali je, kao i voda, opasna po njihov život. Po takvim njenim odlikama, nastala su dvojaka verovanja i predanja o njoj. 

Po legendi, Bog  napravio je prvu vodenicu, ali je ona bila bez čeketala. Pčela otkrije Bogu đavolovo čeketalo, koje odskače od kamena što se okreće i istresa zrna iz koša pod gornji kamen. Zato se u narodu postanak vodenice pripisuje i đavolu i veruje da u svakoj vodenici prebivaju i đavoli. 

Po predanjima, đavoli zaustavljaju vodenice ili ih ruše. Od đavola zavisi da li će neka vodenica da promelje. Mimo đavola, nove vodenice posećuje i nekakvo čudovište, od kojega se plaše pomeljari. Ponekad i vile u njoj igraju. Duga pije vodu pod vodenicom, pa se zato pod njom ne kupa.

 Kada vodeničari koji su krivo ujmili umru, nose u paklu vodenički kamen o vratu. U gradu Jajcu odnosili su bolesnika padavičara na porušeno vodeničište, postavljali ga na mesto na kome se okretalo kolo, pa ga okretali „za suncem", vodeći ga desnom rukom. 

U narodnoj tradiciji živi još i danas verovanje da su vodenice (posebno potočare) mesta oko kojih se rado noću skupljaju demoni. Tu se, po verovanju, mogu sresti: vampir, đavo i slična zla bića. Ovo verovanje je vrlo rašireno i motiv je mnogih priča u kojima se govori kako je vampir ili đavo 

napao nekoga, mučio ga i možda čak ubio, i kako su se ljudi oslobodili ovog zla. 

Ovaj motiv ušao je i u pisanu književnost. Glišićev Sava Savanović iz pripovetke, posle sto godina napadao je i morio ljude u vodenici.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik