Priviđenje

 Ilustracija: Anđela Đermanović

Priviđenje (privid, pričini, utvara) - narod je verovao da se razni demoni priviđaju ili se 

„javljaju" pojedincima, najčešće noću i u bolesnom stanju. Pomisao i priče o priviđenjima izazivali su strah kod ljudi. Zato su se bojali da prođu u gluho doba noći pored groblja, ruševina, starih kula i gradova, vodenica, pored potoka i raskrsnica, kao i svih drugih mesta za koja se verovalo da su 

sastajališta demona.

 Tako se priča: 

- Išao čovek sam u gluvo doba noći. Najedanput čuo da mu u susret idu svatovi s pesmom i svirkom uz gajde. Video je nevestu, devera, vojvodu s čuturom. u ruci i druge svatove. Dohvatili ga svatovi da s njima igra u kolu. Igrao on, pa su ga spopale bele pene. Kad je posustao od igranja, vojvoda mu pruži čuturu da nazdravi. Čovek prihvatio čuturu i, po običaju, prekrstio se, a u taj mah svadbe i svatova nestalo, a on držao u rukama konjsku lubanju mesto čuture. Posle tog događaja bolovao je nekoliko dana. 

- Neka devojka u ponoć otvorila prozor i spazila na mesečini nečiju pratnju. Pozvala majku, ali ona nije videla ništa.

 - Neka crkva bila noću osvetljena. U nju ušao čovek i video blede kaluđere kako drže zapaljene sveće. Kad se razdanilo, a on drži kost mrtvog čoveka. 

- Ne može priviđati, niti se opseniti onaj kome je čarapa ili koji drugi deo odeće prevrnut, a isto tako i onaj koji nosi uza se kakvu amajliju.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik