Gašenje ugljevlja

Ilustracija: Anđela Đermanović

Gašenje ugljevlja primenjuje se u gatanju kada se istražuju bolesti, uroci, ličnosti zlih očiju,

pakosne vračare (činjarice), zatim lupeži, ubice i palikuće. Najčešće se primenjuje u prilikama kada se neko naglo razboli. Po verovanju, nagla bolest nastaje od demona ili su je naturile vračare. 

 Ugljevlje se gasi neposredno pred bolesnikom ili posredno, pomoću donete njegove belege (kape, kose, končića uzetog s njegova odela). Gatara ukršta nožem nenačetu vodu u posudu i sama sebe pita: „Je li  

bolest od uroka?" — pa ubaci raspaljeni ugljen u vodu i gata: ako ugljen u vodi jasno cvrkne i potone, onda je bolest došla od uroka; ako slabo cvrkne i pliva, onda bolest nije došla od uroka; ako ugljen ode u kraj vode u posudi, onda pokazuje da će bolesnik ozdraviti. 

Zatim se ponavljaju potrebna pitanja, gašenje narednog ugljena za određivanje bolesti (dijagnoze) i gata se da li će bolesnik preboleti ili je bolest smrtonosna. Uzima se raspaljeni ugljen od badnjaka ili od žive vatre (zapaljene pomoću kresiva). 

 Određena bolest goni se iz bolesnikova tela bajanjem, zagrejanim žaračem i aromatičnim biljem: da ode u goru, u vodu, gde nigde nikoga nema i basma: „U uroka tri oka, jedno vodeno, drugo vatreno, treće uročeno... (goni se:) u duboke dubine, u visoke visine, u široke širine; ni na moru mosta, ni na psu roga, ni na dlanu dlaka, ni na N. (ime bolesnika) uroka!" Naposletku se bolesnik umije vodom u kojoj je gašeno ugljevlje, on srkne tri gutljaja, pa se ostatak prospe na psa i gata: ako se pas strese, bolesnik će ozdraviti, ako se ne strese, onda bolesniku nema leka ni spasa. 

Bolesnik se nagaravi ugljenom po čelu i obrazima, ošiša mu se malo kose, zarežu nokti i odreže krpica od odela, pa se to sve spali, da bi se i bolest spalila. Gataljem se određuje koju crkvu treba bolesnik da poseti, da bi se u njoj sugestivno lečio pod ikonom sveca kojega je gatara odredila, njemu se zavetuje i moli za ozdravljenje, zatim u koje dane da posti, šta ne sme da jede, itd. 

Gašenju ugljevlja srodno je slivanje rastopljenog olova (izbačenog iz puške) u vodu. U jednom rukopisnom nomokanonu iz XVII veka spominje se slivanje olova i voska u gatanju. Slivanje olova  

obavlja se na isti način kao i gašenje ugljevlja, pa se po izlivenim olovnim figurama u vodi određuju bolesti ili ličnosti koje su „napratile" bolest. Gotovo redovno olovo se sliva deci koja pate od strave (straha). 

Ako olovna figura ima oblik ili konture konja, onda bolesnika svuku, istrljaju ga kostretnom vrećom, pa se ona baci na kućni krov, na kome ostane do sunčeva izlaska. Basma se: „Beži, stravo, goni te materina para, očeva sila i sivo kljuse u raževu slamu, u trulu poljanu!" Ili: „O, sveti Ilija Gromovniče, uzmi brata Panteliju i sestricu Ognjenu Mariju, gromom stravu pogodite, a munjom je opržite!" Zatim se figure bace na raskršće, pa ko ih nagazi, na toga će preći bolest. Da bi devojka doznala za koga će se udati, uzme uoči Sv. Andreje (30. XI) puščano zrno, istopi ga, izlije u sud s vodom i govori: „Kakav je (ko je) moj suđeni, neka se njegov lik pretvori (pokaže) u olovu." 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik