Bog u narodnoj tradiciji

Ilustracija: Anđela Đermanović

 U narodnoj tradiciji sačuvani su tragovi verovanja u vrhovnog nebeskog boga stare religije koji je nekada živeo na zemlji, dok je još svet bio bolji i pošteniji, a sada živi na nebu. 

Po narodnom verovanju, otkad je narod počeo da psuje božanstva, bog se preselio na nebo. U narodnim poslovicama i izrazima, reč bog često znači nebo („.. .ispod boga nema se kud," „ne vidi beloga boga," „što je pod suncem i pod bogom"). 

U narodnim pesmama spominje se bog neba kao car nebesni koji ženi Sunce, svog sina. U pesmi koja govori o Mesečevim svatovima, nevesta, deleći darove, bogu daje nebeske visine, a sv. Iliji munje i gromove. Ovaj vrhovni nebeski bog, kojem pripada gornje, sjajno nebo, razlikuje se od Peruna, personifikacije burnog, atmosferskog neba, čije su funkcije prenesene na sv. Iliju. 

Gasparini je ukazao na veoma značajno mesto u Helmoldovoj Hronici (XII v.), gde se kaže kako Sloveni veruju da na nebu vlada jedan vrhovni bog koji se stara samo o nebeskim stvarima, dok je upravljanje svetom prepustio nižim božanstvima rođenim od njega. U jednoj našoj pripoveci bog saziva skup svih svetaca, da bi izvršio podelu upravljanja, a trag ove podele funkcija sačuvan je i u pesmi Sveci blspo (blago) dijele.

 Slična verovanja nađena su i kod drugih slovenskih naroda, a slovensko verovanje u vrhovnog nebeskog boga sasvim se podudara sa verovanjem ugrofinskih naroda o vrhovnom nebeskom bogu (Nišk'e paz, Num), koji je upravljanje svetom prepustio nižim božanstvima. 

Po verovanju slovenskih naroda, bog u raznim oblicima, kao i ugrofinski Nišk'e paz, posećuje domove ljudi i donosi im sreću i obilje (naš personificirani Božić), što bi, u stvari, predstavljalo ostatak nižih, početnih predstava o bogu kao davaocu bogatstva i obilja. Opšta slovenska reč bog, koja odgovara staroindijskoj reči bhagas, po mišljenju mnogih naučnika, potiče od iranske reči baga-bogatstvo, obilje, gospodar, bog, koju su Sloveni najverovatnije primili od Skita ili Sarmata. š. k.

U narodu se i do danas održalo verovanje o više bogova, od kojih su jedni dobri, a drugi zli. 

Razgovarali se dvojica, pa jedan upitao: „Kakva je letina kod vas?" — a drugi odgovorio: „Ne može biti bolja." Onda prvi rekao: „E, tamo je drugi bog, a kod nas potuče grad, pa što je i ostalo, to je do zla boga rđavo."

 Po drugom razgovoru, kada se devojka uda negde daleko ili u zabačeni planinski kraj, onda se kaže: „Udala se bogu za leđima." 

Oba navedena primera pokazuju da svaki kraj ima svog boga. U narodu se često čuje u razgovoru o dobrom bogu: „Ne dao blagi (ili preblagi, milostivi) bog", „Zaboga miloga"; „Idi s milim bogom." Po narodnom stihu: „Bog će dati koji mu se moli"; „Ne dao jaki bog." Višnji bog je najuzvišeniji, gore na nebu odakle sve vidi na Zemlji. 

Po jednom narodnom stihu: „A sila je u boga višnjega." Bratimstvo se obavljalo uz poziv: „Višnjim Bogom i svetim Jovanom." Očigledno misli se na hrišćanskog Boga, ali se u proklinjanju zna i za prastarog boga: „Za praboga nemoj..." O zlom bogu kazuje se: „Do zla boga rđavo vreme." „Ljut do zla boga." Pitali neku staricu da li se boji boga, a ona odgovorila: „Ko se ne bi zla bojao." 

U Višnjićevoj pesmi o smrti Kraljevića Marka kazuje se: „Nit' ti možeš umrijeti, Marko, od junaka, ni od britke sablje..., već ćeš, bolan, umrijeti, Marko, ja od boga, od starog krvnika."

 U Paštrovićima se redovno, posle nečije smrti, pozivalo na žalost. Na pitanje ko ga ubi, odgovaralo se (ako je umrli umro prirodnom smrću): „Stari krvnik." U ljutini govori se: „Bog tvoj" (ili njegov). „Videće svog boga." „Ne može mu pomoći ni bog bogova." „Sto mu bogova (gromova)." „Boga mu božijeg." „On je bio bog bogova u svom selu." 

U narodu se ponegde, u jugozapadnim našim krajevima, umesto naziva bog upotrebljava bor, koji je postao arhaičan. Ta reč, u značenju boga, poznata je svim Slovenima. U zaklinjanju: „O, bora ti, dragi 

gospodaru." Po stihovima jedne narodne pesme iz Bosne: „Oj, ti, goro, bor te ne ubio što u tebi vode kapi nema." Ili: „Ah, kakva je, da je bor ubije."

 Na desnoj strani reke Raške, neposredno do Novoga Pazara, ima kupasta glavica, sa starim, sada napuštenim, hrišćanskim grobljem na vrhu, koju nazivaju Svojbog ili Svojbor. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik