Sunce i Mesec u narodnim verovanjima

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

U narodnoj književnosti sunce je prikazano kao živo biće koje se rađa i smiruje, ima svoje funkcije i svoje potrebe. Mesec mu je brat ili stric, a zvezde sestre, osobito Venera (Danica, Prehodnica), koja se u jednoj pesmi javlja kao žena sunčeva. Zanimljivo je da po narodnoj poeziji od roditelja sunce ima samo majku i da ponekad ono predstavlja ujaka. 

Kao simboli sunca javljaju se: kolo, jabuka, ptica, petao, konj, izuzetno i vo, ili ga predstavljaju lica sa zlatnim rukama, zlatnom kosoma ili zlatnim jabukama. U narodnim pesmama sačuvano je opšte indoevropsko shvatanje da se sunce vozi na kolima ili jaše na konju. Postoji i verovanje da sunce umre čim zađe i da se svakog jutra rađa novo, kao i shvatanje da ono noću putuje ispod zemlje, od zapada natrag ka istoku. 

Po jednom verovanju, sunce uveče pada u more i ujutro iz mora ponovo izlazi. Na noćno sunce i na njegov boravak u donjem svetu ukazivalo bi i verovanje da sunce koje se rađa iz vode napada aždaja koju tada sv. Ilija opali gromom. Posebno je zanimljivo shvatanje da je sunce „božije oko" — inače veoma rasprostranjeno u religijama nekih indoevropskih, kao i mnogih drugih naroda. 

U nekim narodnim običajima koji imaju kultno značenje obavezno je kretanje ,.za suncem", a o praznicima u vreme kratkodnevice, zatim na proleće i za vreme dugodnevice (Badnje veče, Đurđevdan, Ivanjdan, Petrovdan) vrše se i običaji koji sadrže elemente kulta sunca (badnjak, venci, kres). 

Iako u istorijskim izvorima nema direktnih podataka o kultu sunca kakve nalazimo za neke druge slovenske narode, tragovi poštovanja sunca mogu se nazreti u tradiciji u vezi sa nekim višim božanstvima (Božić). Ostatak kulta letnjeg sunca predstavljalo bi i verovanje da na Ivanjdan sunce tri puta stane, kao što se kod Nemaca verovalo da na Uskrs sunce tri puta radosno poskoči.

Ilustracija: Anđela Đermanović

 U srpskoj narodnoj tradiciji i folkloru mesec je personificiran. U narodnim pesmama i pripovetkama mesec ima majku, on je sunčev brat, ženi se munjom od oblaka ili zvezdom Danicom, ima  dece: „Prosi Mesec za svog Mesečića." U narodnim verovanjima obraća se velika pažnja mesečevim menama, a osobito se poštuje mlad mesec i njemu se obraća kao biću koje daje zdravlje, sreću i veselje. 

 

Mesec pomaže i u bajanju i proricanju, a verovanje u mističnu snagu meseca izraženo je i u zabrani da se mlad mesec ne sme u kući spominjati, ni prstom pokazivati. Postoji niz verovanja u vezi sa mladim ili punim mesecom. O mladom mesecu ne valja prati haljine, beliti platno, pređu bojiti, ni sejati, kositi ili vinograd rezati. Poljske radove treba obavljati dok mesec raste, a ne valja ih obavljati kada mesec počne da opada. Pun mesec dobro je spominjati, jer će i kuća biti puna svega. Dete ne valja odbiti od sise u novom mesecu, već u punom. Bolesno dete iznosi se pri punom mesecu, kojemu se obraća rečima: „Mjeseče, ili ovu tikvu nalij ili razbij". Ovde se javlja poznato indoevropsko verovanje o mesecu kao sudu koji sadrži vodu života ili piće besmrtnosti. 

Po narodnom verovanju, mesec privlači duše pokojnika. Mrlje na mesecu u narodu se objašnjavaju kao glava Šarca Kraljevića Marka ili psa. Na teriomorfna shvatanja meseca upućuju i neke zagonetke u kojima je mesec zamišljen kao konj ili krava. Mrlje na mesecu narod objašnjava i kao čovečju sliku ili se veruje da se na mesecu nalazi kovač ili anđeo kome je đavo napravio udubljenje na tabanu. 

Mesecu se obraća kao ocu („Mlad mjeseče, moj po bogu oče"...), a u nekim krajevima zovu ga „dedo". U Risnu za malo dete ne valja reći da ima tri ili četiri meseca, „nego mjesto mjeseca reku đeda". Gasparini u ovome nalazi trag verovanja o mesecu kao mitskom praocu.  

Polazeći od Milićevićevog podatka o metanisanju suncu i mesecu prilikom slave, Nodilo je zaključio da je mesec kod Južnih Slovena poštovan kao božanstvo. Iako se ovaj podatak ne odnosi na Srbe, nego na vlaško stanovništvo istočne Srbije, zabrana klanjanja suncu ili mesecu, koju sadrži jedan glagolski ispovednik iz 1452. godine, potvrđivala bi Nodilovu pretpostavku. Kako primećuje Gasparini, naučnici nisu našli tragove lunarnih božanstava kod Slovena, ali nisu vodili ni računa o tome da je mesec u slovenskim jezicima muškog roda, da mogu biti lunarni policefalni idoli baltičkih Slovena i da su sigurno lunarna sva osakaćena bića tipa baba-Jage. Po njegovom mišljenju, kružno kolo slovensko simbolički prikazuje mesečeve faze, a bugarski naziv za mesec „dedo Gospod, dedo Bože" ukazuje na božansku prirodu meseca kao praoca (rodonačelnika) čovečanstva. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik