Šta je to vrzino kolo?

Ilustracija: Anđela Đermanović

Često se i danas može čuti izraz vrzino kolo za nešto što je teško razrešiti ili za nešto što je vrlo zapetljano. U prošlosti vrzinim kolom se nazivala stvarna igra u kolu, ali takva koju su igrali demoni, npr. vile ili ale. Ako se, pak, ljudi uhvate da igraju vrzino kolo, tu se  pada od iznemoglosti ili u trans, ali se zato dolazi u vezu sa demonima donjeg sveta ili sa pokojnicima. 

S druge strane, vrzino kolo uvek je u vezi sa atmosferskim prilikama i u njemu se obično pojavljuje dvanaest igrača, što neki dovode u vezu sa dvanaestožbičnim sunčanim krugom kod Indoevropljana. Nekoliko primera najbolje će ilustrovati narodno verovanje o vrzinom kolu. 

U nekim krajevima se verovalo da ale, koje predvode olujne oblake sa gradom, kad zaigraju vrzino kolo, unište letinu na onom mestu gde su igrale. Zapravo, veruje se da su oluja i grad rezultat igranja ala. 

Vuk Karadžić, opet, veli da dvanaest đaka kad izuči dvanaest škola ode na vrzino kolo da dovrši sasvim učenje i da se zakune. Za vreme čitanja nekakve osobite knjige na vrzinom kolu, jednog od dvanaest đaka nestane, „odnesu ga đavoli ili vile". Oni koji ostanu ne mogu saznati koji je od njih nestao. Posle ovoga ti đaci se nazivaju grabancijaši, „i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave, oluje i tuče".

 Najinteresantniji je primer iz istočne Srbije, iz Velikog Izvora u Crnoj Reci. Godine 1908. bila je strašna suša. Seljaci su verovali da oblaci ne mogu da se sastave i kiša da padne zato što u njihovo selo dolazi zmaj na ljubavne sastanke sa nekim udovicama i udatim ženama. Zato jedna grupa od oko 50 ljudi odluči da istera zmaja iz sela. Noću između 21. i 22. jula sastali su se na groblju i naložili veliku vatru. Potom su jednoga između sebe izabrali za „cara"; on je odmah svukao sa sebe  odelo i ostao go. To su učinili i ostali, a onda su zaigrali vrzino kolo.

 Igra je trajala sve dok igrači nisu iznemogli, a upravo toliko da se poplaše zli duhovi. Za vreme igre niko nije govorio, već su se sporazumevali mumlanjem i mimikom. Kad je završeno igranje vrzinog kola, „car" je snažno zamumlao.  To je bila zapovest da svi igrači, sem trojice koji su ostali sa carem, krenu u selo da isteraju zmaja  dižući pri tome strašnu buku. Sa sobom su nosili zvonca, medenice, klepetuše, stare kante, testije, vatralje, tojage, budže i druge razne stvari kojima se mogla podići velika buka. Kad su stigli do određenog mesta, razišli su se po celom selu i otpočeli gonjenje zmaja u pravcu groblja. Sve vreme su dizali buku i strašno mumlali te im je pena išla na usta. 

Ovaj metež bio je propraćen lajanjem mnogih seoskih pasa. Na kraju su se opet svi sakupili na groblju oko vatre i svoga „cara". Tu se ponovo odigralo vrzino kolo i tako je završeno gonjenje zmaja. Ovi primeri pokazuju da se igranjem vrzinog kola stupa u vezu sa demonima za postizanje određenog cilja, odnosno da demoni u paklenom ritmu igre i orgijanja nanose štetu ljudima. Vrzino kolo ili guvno je mesto na koje noću dolaze demoni (vile, veštice, stuhači, đavoli i  dr.), tu se dogovaraju i igraju. Ako neko nastupi na njihovo kolo, onda ga nestane, odnesu ga demoni. 

Po jednom predanju iz istočne Srbije, neki čovek imao je livadu, kojom se nije nikada koristio, jer je u njoj bilo vrzino kolo. Naziv vrzino kolo ili vrzino guvno nastalo je po imenu srednjovekovnog mađioničara Vergilija Vrzila, a u vezi sa motivom o trinaestoj školi. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik