Zduhać

Ilustracija: Anđela Đermanović

ZDUHAČ, ili kako se još čuje: zduha, zduhat, zduva, zduvač, stuhać, stuha, stuva, stuvać (Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Sandžak), vjedogonja i jedogonja (Boka Kotorska), je, po nekadašnjem verovanju, čovek koji ima izvanredna natprirodna svojstva, ali samo dok spava. 

Upravo, dok spava iz njega izlazi duh i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i tuče se sa drugim zduhačima. Po drugom tumačenju, zduhač je neko čudno mitsko biće koje živi po planinama, bez naročito izraženih osobina ali najviše podseća na vampira. 

Verovanje u zduhače bilo je rašireno u centralnim predelima naše zemlje, uglavnom u Bosni, Hercegovini i osobito u Crnoj Gori, ali i tamo gde ima u većoj masi ovih doseljenika. Smatralo se da svaki kraj, pleme i rod ima svoje zduhače. Oni vole svoju okolinu, tuku se pa i ginu za njezino dobro u borbi sa susednim zduhačima. Verovalo se da mogu proricati budućnost. 

Za mnoge istorijske ličnosti verovalo se da su bili zduhači, između ostalih za Marka Miljanova, Petra I Petrovića i druge. Iz ovoga jasno proizilazi da je zduhač dobar duh koji čini samo dobro svom kraju, štiti ga i bori se za njega, ali istovremeno nanosi zlo drugom kraju, zemlji. 

Zduhači su mogli biti dete i žena, ali su to obično odrasli muškarci. I za neke životinje verovalo se da mogu biti zduhači, npr. ovčarski pas, vo, krava, ovan, konj, jarac i dr. Za dete koje se rodi u košuljici (placenti) smatralo se da je predodređeno da bude zduhač. Negde se verovalo da se zduhači rađaju u crvenoj, a negde opet u beloj košuljici. Mislilo se da je vrlo važno sačuvati košuljicu u kojoj je rođeno dete, kako bi, kad postane zduhač, uvek bila uz njega, a osobito kad je u akciji, ali je morala stalno biti skrivena od pogleda. 

U Kučima se nekad verovalo da zduhač svoju košuljicu „krije pod poklopnicom od grobova srodničkijeh, odakle se prilikom zduhačkog ratovanja uzima". Ima pomena da se i mađijskim radnjama može postati zduhač, kao i suprotnih verovanja — da zduhač može biti samo onaj ko je rođenjem za to predodređen. 

Po spoljašnjem izgledu, zduhači se ne razlikuju mnogo od običnih ljudi. Samo oni vrlo tvrdo spavaju i teško ih je probuditi, a za to vreme duh im je odsutan. Obično su uvek sanjivi, lomni, imaju dugačke nokte, a pored toga često su zamišljeni i ozbiljni. Oni su „srećne ruke" za svoj dom i svoju okolinu; odolevaju svakakvim teškoćama, znaju da se snađu u nevolji i prebrode razne nedaće i neprilike. Oni su snažniji nego drugi ljudi. Često imaju svojstvo da predvide sopstvenu smrt. 

Osnovna osobina zduhača je herojska. Zduhači jedne oblasti bore se sa zduhačima druge zemlje, kako bi  oterali oblake s gradom i oluje koje ovi dovode, i tako sačuvali svoj narod, zemlju, useve i druga dobra svoga kraja. Tako npr „prekomorski zduhači (iz Italije) vojuju združeno protiv zduhača brdskijeh, crnogorskijeh i arbanaškijeh". I zduhači životinje se bore međusobno, od ishoda ovih borbi zavisi samo napredak u stoci. Zduhači životinje često stupaju u borbu, ali obično samo u odbranu svoga stada. 

 Borbe među zduhačima vode se u određeno doba godine i u određeno vreme dana, a na ustaljeni  način. Oni se tuku kad duvaju jaki vetrovi s proleća, ili u duge jesenje noći. Predvode ih starešine i imaju ustrojstvo u borbi kao vojska. U borbu polaze s oružjem koje je vrlo različito a isto tako i osobeno. Oružje im je komad luča zašiljen na krajevima, vreteno i slično. Drugi se opet tuku velikim drvećem: bukvama, jelama, brestovima, hrastovima, koje iščupaju jednom rukom zajedno sa korenjem. Ako nema drveća u blizini, biju se ogromnim kamenjem koje ni veliki broj ljudi ne bi bio u stanju da  podigne. Ali kao najsnažnije zduhačko oružje smatra se ugarak luča nagoreo na oba kraja ili bilo kakav opaljen iver od nekog drveta. Osim oružja, u borbu nose redovno još i kablove za mleko, lopatu i metlu sa žitnog gumna. Ovi predmeti su obično glavni cilj do kojeg u borbi treba doći, odnosno oteti od neprijatelja, jer sa njime se, tobože, odnosi plodnost i blagostanje sve dok se ne osvoje ponovo. 

Mesta na kojima se zduhači biju poznata su. To su visovi, planine, morska obala. Njihove borbe su strašne i zato se tad nadimaju snažni vetrovi i kovitlaju vihori s prašinom. Oni uništavaju letinu, ruše kuće, a mogu čak ubiti i čoveka ako bi se našao u njihovom središtu. Kao i u svakoj bici, tako i u ovoj ima ranjenika i mrtvih. Otuda postoji verovanje da je čovek koji umre naprečac bio zduhač. Isto tako, verovalo se da zduhač koji bude „ranjen" ili „pogine" u borbi zduhača, neće dugo živeti posle povratka duha u telo što ga je napustio za vreme spavanja. Uopšte, posle naporne borbe oni su veoma slabi i iscrpeni, pa mnogi od umora boluju i duže dok se sasvim ne oporave.

Iz izloženog vidi se da zduhač voli svoju okolinu, brine o njoj i bori se za nju. On se smatra za blagodat i sreću svog kraja i doma. Zduhač ne spada u „zle duše" kao drugi demoni, ali ako svoju snagu i znanje stavi u službu đavola, može se povampiriti posle smrti. 

Verovanje u zduhače je staro i potiče još iz vremena zajednica sa rodovskim uređenjem. To potvrđuju i neke analogije sa Kavkazom i rodovski karakter zduhača, odnosno njegova vezanost za određeni uži zavičaj. On se u verovanjima upravo javlja kao zaštitnik svoje kuće, roda, plemena, sela ili čitavog kraja. Zduhač, pored toga, ima izvesne srodnosti sa drugim mitskim bićima koja se javljaju u vezi sa vremenskim nepogodama, a osobito olujom i gradom.

 Višestruka podudarnost sa zmajem u istočnoj Srbiji nesumnjiva je, kako u karakteru bića, tako i u ponašanju. Ali nekih srodnosti ima i sa alom, odnosno mitskim bićima koja predvode gradobitne oblake, kao i sa demonskim dušama utopljenika i samoubica, koje su pozivali verujući da mogu otkloniti nepogodu od sela. Poreklo imena i izvesnih osobina zduhača može se dovesti u vezu sa verovanjem u stuhije, boginje bure i oluje u severnoj Albaniji, koje je tamo došlo iz Grčke. 

Izvor: Š. kulišić, P. ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik