Tavan u narodnim verovanjima

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Stare srpske kuće u narodu nisu imale tavana. Kad se počeo izgrađivati i upotrebljavati, verovanja o kućnjem krovu prenela su se na njega. Krov i tavan su mesta na kojima rado borave duše predaka i demoni. 

Suđaje, koje određuju deci sudbinu, obitavaju na tavanu ili na krovu, tamo se dogovaraju, a u kuću ulaze kroz badžu ili dimnjak. Na tavanu je i čuma. Kad se ona pojavi u selu, onda se na tavan stavljaju jela, voda, sapun i češalj za nju. 

O danu sv. Andreje stavlja se na krov skuvani kukuruz za medveda, u kome je, pretpostavlja se, duša pretka. Prebacivanje ugarka preko kućnjeg krova o Božiću je utuk na zle demone. Toga dana penje se domaćin na krov kuće, pa kod dimnjaka gata u orah (plod) o domaćem napretku.

 Kada se porodilja u kući teško porađa, onda se puca preko kuće, da bi se oterao demon. Na Đurđevdan pre zore popne se devojka s hlebom na glavi na kućni krov, pa na pitanje kakvo je vreme, odgovara: „Po svom nebu vedrina, na našoj kući oblačina." Hleb je žrtva demonu, koji ulazi u kuću s krova kroz dimnjak, a nebeskom oblačinom se dočarava kišna godina za useve.

 O svadbi nevesta baca žito i sito na kućni krov, a ponegde se baca i kolač kao žrtva demonu. U bosanskoj Krajini ona baca na krov mašice ili ožeg, jer demoni beže od gvožđa. Svuda u Srbiji svatovski vojvoda penje se na kućni krov, puca, a za dimnjak vezuje beli luk i papriku da bi sprečio ulaz demona u kuću.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik