Nebo

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Nebo se zamišlja kao tvrda materija u vidu sača. Po narodnim pesmama nebeski svod je od kamena: Vedro bi se nebo prolomilo, a panulo studeno kamenje. 

I bog na nebu ima presto od kamena („Na kamenu prestolu božijem"). Shvatanje da je nebo od kamena poznato je indijskim i iranskim narodima, na šta ukazuju i reči istog korena kojima se označavaju nebo i kamen (sanskrt. asman, st. pers. asman — stena, kamen, nebo). Slovenski naziv nebo odgovara latinskom nubes, letonskom debes — oblak. Prema tome, reč nebo primarno je označavala oblačno nebo, spojeno sa zemljom, na šta bi ukazivala i sanskritska reč nabhas — spajati. 

U narodnoj književnosti našoj često se zamišlja kako je nebo pričvršćeno za planine na kraju sveta, a spominju se i nebeska vrata, poznata u starom indoevropskom verovanju. Iz svega toga može se zaključiti da je u starini zamišljano dvostruko nebo, gornje vedro i sjajno, na kojem se nalazio vrhovni bog, i donje nebo oblaka i drugih atmosferskih pojava, sa gromovnikom i ostalim božanstvima.

Ilustracija: Anđela Đermanović

 U narodnim pripovetkama govori se i o sedam nebesa, a u jednoj našoj narodnoj pesmi spominje se i deveto nebo. Verovanje u sedam, ponekad i devet nebesa opšte je rašireno kod uralo-altajskih i starosibirskih naroda. U nauci se pretpostavlja prvobitno vavilonsko poreklo ovog verovanja, koje je na evro-azijski kontinent doprlo posredstvom indijskih i iranskih naroda. Kod nas se ne isključuje ni grčko poreklo ovih verovanja. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik