Bajanje, šta je to?

Ilustracija: Anđela Đermanović

BAJANjE je arhaični ostatak narodne mađijske medicine. To je neka vrsta tajanstvene radnje protiv zlih demona, duhova i bolesti, uz upotrebu mađijskih predmeta i basama. I Homer je znao za bajanje pomoću koga se zaustavljalo krvoliptanje.

 U našoj narodnoj prošlosti tu ulogu imali su čarobnici i vrači (lekari), pa su je imali dug niz vekova i sveštenici, a donedavno starije žene iz naroda, ređe i muškarci. Po ulozi žene u bajanju pretpostavlja se da je u našem mnogobožačkom vremenu ulogu bajanja imala žena. Ona je konzervativnija od muškarca u negovanju prastarih verskih ostataka, pa ga je i održala u svim srpskim krajevima. Ona je obdarena vidovitošću, mnoga od njih apostrofirana nekim telesnim nedostatkom (slepilom, razrokošću, promuklošću i dr.), manirom i nervnim napadima.  

Crkve su progonile i proklinjale bajalice, pa zato one nisu odlazile u crkvu, nisu se pričešćivale, niti ispovedale. Bajalo se i basmalo bolesnom da ozdravi, zdravom da se sačuva od uroka, demona i vetrova koji nanose bolesti: nesanicu, stravu (strah, trzavicu), padavicu (epilepsiju), vrtoglavicu (sklerozu  

moždane opne, kod dece „bubu u glavi"), oduzetost (paralizu) nanetu od vila, crveni vetar (erizipelas), sekavinu (išijas), žuticu, dalak (krvni pritisak), boginje velike i ovčije, smašen vrat (krajnici u zapaljenju, difterija), kilu, strunu (spušteni želudac), razne vrste krasta, pljuzga, čireva i druge bolesti.

 Bajalo se kod ognjišta, na pragu, bunjištu, drvljaniku: „Kako se drva skidala s kola, tako i bolest da se skine"; na mestu na koje sleću kokoške sa sedala: „Kako se kokoške skidale, tako da  se skine i bolest"; pored reke: „Kako voda odlazi, tako da ode i bolest."

 Najradije se bajalo u skonč se dane dane, kada opada mesec, da bi i bolest opadala, uveče pred zalazak sunca, da s njim zađu (odu) i bolesti:  „Sunce zalazi da bolest odlazi." Najviše se bajalo u utorak, pa onda i drugih dana, a u petak, nedelju i o većim praznicima nije se bajalo, jer se tih dana pomoć tražila od svetaca. Redovno se bajalo levom rukom: „Leva ruka krsta nema; bajalica će rukom ma(h)nuti, dušom (dahom) da(h)nuti, pa će obajati i N.-u će laknuti".

 Trunu u oku baje se basmom: „Padni rusak (trun) na putak (put), pozvala te majka na ručak" — zatim se pljune preko levog ramena da se otera đavo koji je natrunio oko. Bajalice su nosile uza se lekovito bilje, koje su, pre ili posle bajanja, davale bolesnicima u vidu melema ili napitka. Ponekad je lekovito bilje delovalo na bolesti, ali se u naivnom narodu više verovalo bajanju nego lečenju biljem: „Oj travice, pobogu sestrice, odvedi me na devet zbegova... do Pavla razbojdžije, da mi kaže koja je trava lek N.-u." (ime bolesnika). Izjutra pre sunca iskopa se biljka, pa se na njeno mesto ostavi bolesnikova belega od odela. Tom prilikom se gata: ako se biljka ne ošteti, onda će bolesniku biti bolje, a u protivnom njemu nema pomoći (v. gatanje).

 Bajalica poziva činjarke (mlade, stare, muške, ženske), koje su napratile (podmetnule) čini i prouzrokovale bolest, pa ih moli da raščine (oteraju) bolest. Svaka bajalica je tobož specijalista za jednu vrstu bolesti, ređe za više bolesti: skida je kao da je rukom odnese. Za svaku bolest postoji poseban lek, način bajanja i upotreba basama. Atraktivnom snagom bajanja demoni su se pridobijali, a apotropejskom gonili. Redovno se bajalo uz šaputanje basama (tajanstvenih reči), molitve i preklinjanje da se bolest, koja se zamišlja  kao demon, umilostivi i izmami iz tela, i to pomoću aromatičnog bilja: „Stadoh na sve trave i pogledah na sve strane, od istoka do zapada, od istoka oganj gori (sunce), i u ognju čovek stoji..."; pomoću sečiva: „Što zateko, ja poseko"; pomoću stare metle: „Braća da poseku (bolest), sestre da pometu"; posle upotrebe metla se spaljivala, da se s njom spali i bolest; pomoću kamena: „Urok na kamen stade, pa ga nestade"; pomoću voska, kojim se dotakne obolelo mesto na telu i baje: „Imala Mica devica devet devojaka, od devet osam, itd., do jedne i naposletku nijedne"; vosak se baci u vatru da sagori zajedno sa bolešću. 

Uz bajanje upotrebljavaju se još i ova sredstva: vatra, voda, češalj, trn, pero crno i drugo. Bajalica u bajanju često ponavlja neku vrstu pripeva: „U ruci mi koplje ubojito, gde te stigne, da te žigne (probode), gde počine, da pogine (bolest)." U narodu se kazuje, ukoliko je bolesnik više verovao u moć bajanja, utoliko se lakše oporavljao. Bajanje se održalo u tajnosti zbog boljeg uspeha lečenja. Ono se predavalo u nasleđe zajedno sa basmama. 

Basma je arhejska narodna poezija, ređe i proza, koja prati mistično bajanje. Ona ima svojstvenu  stilizaciju i sadržinu iz verskog života naših dalekih predaka: „N. (ime bolesnika) cvili i pišti glasom do neba, suzom do zemlje. Ustu biče, moje biče jače. Petao peva da svane, da tvoj (bolesnikov) dalak usa(h)ne." Bolesti se gone: „U nebeske visine, u morske dubine, gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde vatra ne gori, gde nigde ništa nema." Basmama se pozivaju sveci u pomoć: „Susrete ga mili Bože, pa mu pomože." — „Zaklinjem te (demona bolesti) hlebom i solju, nebom i zemljom i svim svecima da tu tebi mesta nema dok ne izbrojimo po nebu zvezdice, po zemlji travice, po gori lišće, po moru pesak, ustupi, tu ti mesto nije." — „Sveti Vrač iđaše gorom Jeleonskom na sivu (ili: crvenu) konju, u zlatnom sedlu, krvavo koplje nosaše; ide da izagna prokletu poganicu (bolest) iz raba božjeg N-a. Beži, prokleta poganice, kao (što beži) rosa pred suncem."

Svaka bolest ima svoju basmu. Od vetrova se basma (bahori) šaputanjem: „Pođe vetar da se ženi, sve vetrove u svatove zove: crne, bele, crvene, sure, riđe, modre, gorske, morske, nagažene, namerene, nabačene, poležake, kopiljake, pokosnike. On hoće N-a, a mi ga ne damo. Vetrovi otišli i više se ne vratili. Idi, vetre, u crnu goru, pod crnu koru." 

Da se bolest rasturi, baje se: „Kao prah u putine, kao magla u planine, kao oblak na nebu, kao rosa po polju, kao pena na vodi". Da se bolesnik očisti: „kao srebro, da mu lakne kao pero, da ozdravi kao zdravac". Bolesnom govečetu baje se: „Param, param  paučinu, da isteram bolekčinu." 

Ima basama grubih, nepristojnih i naivnih: „U vuka četiri noge, jedan rep, moja ti ruka bila lek." 

Po narodnim shvatanjima, život i napredak ljudi zavisan je od viših sila, dobrih i zlih, koje su jednobožačke religije ujedinile u verovanje u jednog Boga i njegove pomagače (svece i anđele). Zato su se ljudi molili i basmali dobrim silama da bi održali njihovu milost, a zlim prinosili žrtve da bi ih pridobili, ili su im pretili i silom progonili. Basme, po verovanju, deluju na stvari, radnje i stanja koja se žele. 

Izvor: Š. kulišić, P. ž. Petrović i N. Pantelić (1970). srpski mitološki rečnik