"Dug je i težak put koji nas iz Pakla vodi ka Svetlosti"(John Milton, Izgubljeni Raj)

Ilustracija: Anđela Đermanović

Jednu od najvažnijih uloga, ako ne i najznačajniju u kultu mrtvih kod Vlaha ima svetlost. Zato se pazi da kada je neko na samrti ne bude sam i da mu se u tom poslednjem trenutku doda u ruke upaljena sveća kako mu na „onom svetu“ ne bi bilo teško bez svetla i da bi mu svetlost sveće osvetlila put na „onom svetu“. Ukoliko se desi da neko strada u saobraćajnoj nesreći ili umre bez sveće onda se za pokojnog pravi „rajska sveća“. 

Po rečima etnologa Pauna Es Durlića „...Upokojeni koji je izdahnuo bez ikakvog svetlila, na „onom svetu“, mračnom hladnom i bezvodnom izdvojen je od ostalih, on je sam, luta izgubljen po mraku, po gustoj magli, po neprozirnoj tami, smrzava se i zlopati po ledenom mrazu, neprestano mučen velikom glađu i bez kapi vode kojom bi gasio nesnosnu žeđ! Ovakav užasan položaj traje sve dok pokojnik ne dobije naknadno svetlo, najčešće u obliku posebne sveće, koja zbog svoje naročite izrade i opreme, ima snagu da pređe granice između dva sveta i da ga „izvede na svetlo“, odnosno da mu prekine muke paklene i  „prevede ga u raj“, gde će on potom večno da boravi. Takva sveća ima različite nazive ali su najčešći „lumanarja mare“ (velika sveća) i „lumanarja rajuluj“ (rajska sveća)...“

                                

 Rajska sveća izrađuje se ručno i izrađuju je žene koje svojim talentom i umećem čine da se pčelinji vosak u njihovim rukama pretvori u tanane niti koje one utkaju u sveću, te sveće tada postaju unikatna umetnička dela. Mali broj žena zna kako da izradi rajsku sveću, svega nekoliko koje žive na prostoru opštine Majdanpek (Durlić 2002).

Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA