Beljani petak
 |
| Ilustracija: Anđela Đermanović |
Apstrakt
Ovaj rad nastao je kao rezultat terenskih istraživanja
na široj teritoriji Homolјa. Stanovništvo Homolјa je oivičeno rekama Pekom
i Mlavom i koga okružuju sa svih strana planinski venci. Zbog velike odvojenosti
i nepristupačnosti, Homolјe je u stara vremena služilo kao „zbeg“. Za razliku od
nesigurnih starih vremena kada je u Homolјu vladala hajdučija i kada se moralo daleko
zaobilaziti, centralno mesto u regionalnom kompleksu Istočne Srbije, predodredilo
joj je, u sadašnjem vremenu, veoma povolјan geografski položaj. Upravo zbog ovakvog
položaja i nepristupačnosti, stanovništvo ovog kraja stvaralo je mitove, legende,
rituale, ali i negovalo običaje koji su i danas živo prisutni. Ekonomija kojom se
stanovništvo ovog kraja bavilo i bavi i danas je prevashodno stočarstvo, to je razlog
zašto su ovde opstali običaji koji su vezani za bilјni svet, ali i verovanja u magična
svojstva bilјaka. Pored toga što se bilјke koriste pre svega u životinskoj i lјudskoj
ishrani, njima je pripisivana magijska moć. U ovom radu osvrnućemo se na Belјani
petak, ali i na magična svojstva bilјaka u Homolјu, kao i na verovanja u bilјke
kojima se pripisuju magične moći.
Klјučne reči: Homolјe, Istočna Srbija, Belјani petak, bilјke, verovanja, običaji, tradicija, nematerijalno kulturno nasleđe
Uvod:
Malo koji kraj u Srbiji ima tako žive običaje poput
Homlјa koji se i danas poštuju i praznuju. Homolјe koje je u prošlosti pre svega
zbog svog dobrog geografskog polažaja učinilo to da bude mesto gde će se na jednom
mestu naći svi oni koji zbog lošeg položaja što pod Turcima, što pod lošim položajem
pod Bojarima, svoje utočište pronalaze u Homolјu. Ovakva mešavina kultura, naroda,
običaja, jezika, i tradicija čini jedno jedinstveno nematerijalno kulturno blago
Srbije. Nigde u Srbiji, kao što je to slučaj u Homolјu ne postoji tako živa tradicija
koja i u vremenu interneta, drušvenih mreža, globalizacije, opstaje i poštuje se
i danas.
U radu osvrnuću se na Belјani petak koji se u ovom kraju i dan danas praznuje i koji nije izgubio ni jedan element niti je modifikovan od pra početaka.
Sve bilјke imaju magijska svojstva, počevši od drveta koje daje ogrev, a poznato nam je da i sama vatra ima magijska svojstva. Od najranijih dana i postanka lјudske vrste, naša ishrana i život zavisio je od bilјaka, to je glavni razlog zašto su se bilјkama pripisivala magijska svojstva, kao i veliki broj praznika namenjeni isklјučivo bilјkama. Takođe, čovek je i primetio lekovito i psihoaktivno dejstvo bilјaka, tako da je ovo još jedan od uslova zbog kojih je bilјkama pripisivana magijska moć. Na taj način bilјke menjaju lјudsku percepciju i dovode do izmene u opažanju ali i promene same svesti kod čoveka, s toga se veliki broj bilјaka koristio u magijskoj praksi, a neke od fragmenata magijske prakse možemo videti u običajima lјudi koji žive na prostoru Homolјa. Upravo takave fragmete vidimo i u samom običaju Belјani petak.
U svom radu „Mitološki rečnik bilјnog sveta“ Mirjana
Popović Radović objašnjava koliko dugo seže upotreba bilјaka i koliko je ona prisutna
u svim kulturama širom sveta, citiram
„...Upotreba magijskih bilјaka seže u daleku lјudsku prošlost i može se uočiti
u svim kulturama. Jer, radnje sa kojima su pomenute bilјke dovođene u vezu (vračanje
i magija) predstavlјaju izraz najlјudskije težnje - potrebe da se pronikne u skrivene
slojeve bića, da se sazna nešto o moćima koje u normalnim uslovima nisu pristupačne
lјudima i da se razumeju ispravni načini rukovanja ovim silama...“ [1]
Upravo ova rečenica govori o potrebi lјudi da razamuje svet oko sebe, ali takođe
da bilјkama pripisuju određene moći.
Belјani petak
Belјani petak nekada se slavio i poštovao ne samo
u Homolјu nego na široj teritoriji Srbije. Slavio se u Vojvodini, među Vlasima,
Ponišavlјu, Šumadiji ... Belјani petak je pokretni praznik i to je prvi petak pred
Đurđevdan. Petak izjutro i mlado i staro ide u planinu po bilјke od kojih se pletu
venčići ali i koje se usitni i kasnije mešaju i daju stoci. Obično se ponese
i malo nešto hrane sa sobom. Uoči petka momci i devojke se dogovaraju gde će ići
i kada će krenuti, bitno je pomenuti da se kreće ranom zorom odnosno dok ne padne
rosa, kako bi se sakupile i rosne kapi, koje takođe pored bilјaka imaju magijsku
moć.
„...Osim toga ponese svaki još u torbi i jedan poveći
komad soli, kojim će krmiti stoku na Đurđev-dan. Još svaki ponese šta će tamo jesti.
Obično se ponese koje jaje, hleba, sira, malo rakije i drugo, ko šta hoće i kako
koji ima. Svaki još ponese trnokop kojim će kopati trave...“ piše o tome Savatije
Grbić u svom delu „SRPSKI NARODNI OBIČAJI IZ SREZA BOLjEVAČKOG“ koji pored toga
što u svom radu iznosi etnografski opis ovog praznika on beleži i pesme koje su
momci i devojke pevali tokom Belјanog petka. U svom dalјem radu citiraću delove
iz ovog etnografskog dela koje se odnosi na pesme koje su se ranije pevale ranom
zorom tokom ovog praznika. U ovoj sjajnoj građi koja je neophodana za dalјu analizu Savatije se osvrće i na muške i ženske pesme.
„ Kad zapevaju
prvi petli, odmah ustaju oni, koji će ići u trave. Devojke, koje prve ustanu i budu
gotove za polazak, pesmom objave da je vreme da se polazi. Tada pevaju ovu pesmu:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Poručuje zdravac iz planine,
Po ovčare i po govedare,
Neka dođu mome, da me beru,
Kučka Jelka nek mi ne dolazi;
Nije bolјi čubar od bosilјka.
2.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Oganj gori među dve planine.
Momče spava među dve devojke,
Jednu lјubi a drugu ne lјubi.
Govori mu ova nelјublјena,
Nelјublјena i nemilovana:
Ljubi mene, mlado neženjeno!
Govori joj mlado neženjeno:
Ljubio bi te, karaće me majka.
Govori mu mlada nelјublјena:
Ako t' kara, ti beži kod mene,
Kod mene ti dvori otvoreni
Usred noći, kao u sred dana.
3.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Ludo mlado, jesi l' večeralo?
Zbog devojke nisam ni ručao,
A kamo li da sam večerao.
4.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Navali se inje na kovilјe,
Te pritise stado u livade.
I kod stada tri mlada ovčara,
Prvog žali i otac i majka,
Drugog žali bratac i sestrica,
Trećeg žali ubava devojka.
5.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Ovčar viče od jelu zelenu,
Odziva se iz sela devojka:
Što me vičeš, od jelu zelenu,
Je l' me vičeš, nešto da mi kažeš?
Ja te vičem, nešto da ti kažem,
Da ti kažem, da ti se požalim.
Momci celim putem pevaju obično ove pesme:
1.
Koja gora razgovora nema?
Romanija razgovora nema.
Prođe Pavle, te ju razgovara,
I proveda konja malenoga,
I na konja brata rođenoga,
Rođenoga ali ranjenoga:
Jedna rana od tu tanku pušku,
Druga rana od tu ostru sablјu,
Treća rana od zub devojački.
Pituje ga gora Romanija:
Oj, junače teško ranjeniče,
Možeš li mi rane preboleti?
Odgovara ranjeni junače:
Druge rane mogu i ne mogu,
Devojačke nikad ni do veka.
2.
Pod bregom se jela razgranala.
Ispod jele zelena livada,
U livadi dva bistra kladenca,
Kod kladenca prostrto sidžade,
Na sidžade zaspala devojka,
Pod glavom joj snopak deteline,
Na grudi joj sjajno ogledalo.
Dođe mladi pastir od ovaca,
Te razbudi devojku od sana;
Dođe pastir od bistra kladenca,
Te razbudi zetvarku devojku,
Te je prsnu vodom od kladenca.
Pa govori mlađano pastirče:
O, devojko, majčina žetvarko,
A što si se teškom sanu dala?
Kako legla na zelenu travu,
Tako Bogu svoju dušu dala.
3.
Zavatila prolećna rosica,
Svi vojnici barjake uviše,
Viden junak barjak ne uvija.
Govori mu Miloš starešina:
Uvi barjak, Videne vojniče,
Uvi barjak, da nam ne pokisne.
Progovara Videne vojniče:
Nek mi kisne, pust mi ostanuo,
Imao sam devet milih brata,
Svi su devet pod njim poginuli,
I men' piše da ću poginuti.
Taman Viden lepo izgovori,
Puče puška, iz zelena luga,
Loše pukla, dobro pogodila,
Te pogodi Videna junaka.
Mrtva glava, jezik progovara:
Ukraj druma mene saranite,
Sa sablјama groba iskopajte,
Više glave jelu posadite,
Za jelu mi konja privežite,
Na srce mi ružu posadite.
Ko je junak, neka konja jaše,
Ko je kicoš, ružom nek se kiti,
Ko je žedan, vode neka pije!
4.
Sabrala se sva družina
Na vr Staru Planinu.
Stojan hoće u hajduke da ide,
Stojanu majka ne dava.
Stojan si majku ne sluša,
Trže pušku šarenu,
Pa ode u goru zelenu.
Stojana majka proklinje:
Stojane, sine, Stojane,
Prva kad puška puknula,
Tebe mi, sine, pogodila!
5.
Padaj, padaj, Šar-Planino,
Te mi ubi tri čobana!
Prvi čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Imam majku, žaliće me,
Majka žali dan do veka.
Drugi čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Seju imam, žaliće me,
Seja žali za godinu.
Treći čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Ljubu imam, žaliće me,
Ljuba žali dan do ručak,
I dok rosa opadne sa cveća.
„U zoru obično stignu u planinu, gde će kopati trave.
Prvo gledaju da nađu travu mleč, pa čim je nađu, ispod nje zakopaju malo od onog
pšeničnog kravaja, što su poneli i metnu jedan grumičak soli govoreći: "Ja
tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Za tim traže travu kajmačicu,
pa kad je nađu i ispod nje metnu malo soli i hleba, opet govoreći: "Ja tebi
dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Ono hleba i soli, što pretekne, vraća se kući, da se time
na Đurđev-dan nakrmi stoka. Momci i devojke gledaju da nađu travu caričicu, pa kad
je nađu, oni je kidaju zubima. Dok je kidaju, ništa ne govore, šta više staraju
se da kradom nađu ovu travu. Kad je nađu, onda momci meću poneki cvet za pojas,
da ih vole devojke, a devojke opet, da ih vole momci. Za tim se beru trave za zdravlјe
lјudi i stoke: zdravac, košutica, raskovnik, kopriva, bobovnik, đurđevak, debelјača,
goveđe oči, goveđa rebra, petrov krstić, goreći jezik, mečja šapa, musuvelј, mlekulјa,
povrat, beli slez, divlјi selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave metnu u cedilo,
a cedilo opet metne u torbu.
Kad se svrši branje trava, svi posedaju te zajednički
ručaju, pa se po tom vraćaju kući. Kad dođu kući izvade iz torbe one nabrane trave,
što su uvijene u cedilo, pa cedilo sa travama ostave da stoji na kakvoj šlјivi
sve do Đurđev-dana. Te se trave ne unose u kuću zato, da bi jaganjci bili napredni
i zdravi. Neke od ovih trava čuvaju se radi leka kod lјudi i kod stoke, a nekima
se krme ovce na Đurđev-dan.
Oni, koji
su išli po trave, toga dana ništa ne rade.“ [2]
Odabir bilјaka za Belјani petak
Kao što sam na početku naveo, narod je znao lekovitu
moć bilјaka, tako da se tokom ovog praznika obraćala pažnja koje će se tačno bilјke
odabrati. Pažlјivim odabirom bilјaka vodilo se računa da one imaju ne samo magijski
karakter nego se obraćala pažnja i na njihovo lekovito dejstvo. Takođe u nazivima
bilјaka narodni lekar ih je pažlјivo imenovao, kao što su osim što je znao njihovo
lekovito dejstvo imenovao ih po životinjama za koje su namenjene npr
(goveđe oči, goveđa rebra) , takođe u imenima
bilјaka nalazimo i asocijacije za plodnost i mlečnost stoke (mlekulјa, mleč..). U dalјem radu baviću se lekovitim svojstvima bilјaka
koje se beru za Belјani petak.
Zdravac
Zelјasta, višegodišnja bilјka uspravnog stabla visokog
do 40 cm. Listovi su na dugačkim drškama i sa liskama izdelјenim na krupne režnjeve.
Cvetovi jasno uočlјivi sa crvenim do tamnocrvenim kruničnim i šilјatim, jajastog
oblika čašičnim listićima. Rizom je dobro razvijen, krupan (macros= krupan) dužine
10-15 cm, sa lјuspastim zaliscima i koso postavlјen. Zdravac se pre svega koristi
u narodnoj medicinii za smirivanje upale kože i sluzokože upravo zahvalјujući
prisustvu visokog sadržaja tanina. Pomaže kod nesanice tako što usporava aktivnosti
i produžava sam san. Kao blago umirujuće sredstvo deluje na nervni sistem i smiruje
nervozu srca.
Košutica
Ove bilјke pripadaju porodici Ljilјana. Ime roda dolazi
od grčke reči fritillus što znači „čaša za bacanje kocke" na osnovu šara na
cvetu. U Srbiji raste 5 vrsta ovog roda. Ime kockavica su dobile po šarama nalik
šahovskoj tabli koje se nalaze na cvetu. Iz ovog roda, cveće se često uzgaja za
hortikulturne potrebe pa se vidja po baštama.
Raskovnik
Raskovnik je zajednički naziv tri vrste višegodišnjih,
zelјastih, lekovitih bilјaka iz porodice štitarki (Apiaceae). Tri vrste raskovnika: slatinski (lat. Peucedanum officinale L.), muški (lat. Laser trilobum) i obični
(lat. Laserpitium siler) raskovnik poznate su magijske bilјke koje se koriste u
istočnoj Srbiji.
Narod istočne Srbije mu pridaje magijska svojstva.
Po Jovanu Tucakovu prema obliku raskovnika prepoznaju antropomorfne elemente - glavu,
vrat, noge, polne organe po čemu određuju da li je muški ili ženski, a po izgledu
korena da li je miran ili je u pokretu.
U narodnoj medicini se koristi protiv zmijskog otrova,
da pomogne varenje, u lečenju bolesti krvotoka, bolova u zglobovima, gihta, išijasa,
muške impotencije, tetanusa, astme, vodene bolesti, epilepsije, žutice, lečenje
čira. Korišćen je u ginekologiji da podstakne menstruacije i za kontracepciju. Takođe
se koristi sok od raskovnika kao kapi za oči, odnosno za lečenje katarakte. Pripremlјen
tonik se koristi za oporavak u slučajevima psihosomatskih iscrplјenosti.
Kopriva
Kopriva ili velika kopriva, žara, pasja kupina, kopriva
obična (lat. Urtica dioica), je višegodišnja, zelјasta, jednodoma ili dvodoma bilјka
iz familije koprive (Urticaceae).
Mladi izdanci i listovi su bogati mineralima, gvožđem,
kalcijumom, fosforom, vitaminom C i pigmentima, pa se koriste u ishrani kao salata
ili kao dodatak različitim jelima. Čaj od listova ili cvetova koprive se koristi
kao diuetik ili kod reumatskih tegoba. Koren se može upotrebiti kod problema sa
upalom prostate ili kao dodatak šamponu za jačanje kose. Tinktura od ustajale koprive
se često koristi kao insekticid u vrtovima i baštama.
Bobovnik
Bobovnik, u narodu poznat i kao veliki žednjak, lekoviti
žednjak (Sedum telephium L. iz fam. Crassulaceae) višegodišnja je bilјka, visine
15-18 santimetara, piše prof. dr Petar M. Marin u knjizi „Ukrasne samonikle bilјke”
(izdavač: nnk internacional, 2006). Raste po krševitim i stenovitim staništima,
po šumama, na krečnjaku i silikatu. Pomaže kod dijareje, a navodi se da ima i citostatički
efekat. Listovi sadrže brojne alkaloide, flavonoide i sluzi. Koristi se u narodnoj
medicini za pospešivanje izlučivanja vode (stimuliše rad bubrega), a stavlјa se
i kao obloga na rane. Obloge od usitnjenih listova se koriste za tretman čireva.[3]
Đurđevak
Đurđevak (lat. Convallaria majalis, takođe poznat
i kao đurđica, šmarnica ili đurđevac), ima zvonaste bele mirisne cvetove, viseće
i rasporećene u grozdovima. Svaki cvet sastoji se iz šest listova perijanta. Cveta
u maju. Tamnozeleni koplјasti listovi, obično po dva-tri, obavijaju cvetnu dršku
cele sezone, sve do jeseni. Ova bilјka je izuzetno dobar pokrivač tla i može se
koristiti za sadnju na senovitim mestima i na umereno plodnim zemlјištima. Pogodna
je za ivičnjake, kamenjare. Đurđevak se brzo širi i pokriva tlo zahvalјujući rizomu,
kojim se razmnožava. Lekoviti deo bilјke: Koristi se cela bilјka, cvetovi
lišće i koren.
U Nemačkoj se upotreblјava voda Hartman za paralizu
– (Aquaapcplectica Hartmani – za tu vodu Hartman sakuplјaju se cvetovi posle zalaska
sunca, suše se i kuva se čaj. U Engleskoj se cvetna voda đurđevka zove «Zlatna voda»
- (Aquaaurea), i dugo se vremena upotreblјavala za lečenje živaca, protiv glavobolјe
i kao sredstvo preventivno kod zaraznih bolesti i epidemija. Cvet se upotreblјava
kod vodene bolesti, bolesti srca, epilepsije, apoplektičkog udara (moždani udar
– kap), a u narodnoj medicini se upotreblјava u obliku tinkture u rastvoru alkohola
ili votke i to cvet, kao umirujuće sredstvo i za smanjivanje bolova i kod upalnih
procesa. Takođe Đurđevak može biti jako toksičan.
Debelјača
Debelјače ili tustice (lat. Pinguicula) su rod bilјaka
mesožderki koje koriste leplјive listove da namame, zarobe, i zatim svare insekte
da bi nadoknali nedostatak hranlјivih materija na staništima koja naselјavaju..
Petrov krstić
Petrov krst (Paris quadrifolia) Drugi nazivi: četvorolisni
Petrov krst, vranino oko, krstac. U narodnoj medicini je upotreba Petrovog krsta vrlo
raširena. To je prirodni afrodizijak, antidot, antispazmatik i hemolitik. Sokom
iz sveže bilјke leče se: gnojne rane koje teško zacelјuju, grčevi i čirevi, moždani
udari, jake glavobolјe i neuralgije. Sokom iz ploda leče se upalјene oči. Semenke
imaju opojno dejstvo, pa se koriste kao afrodizijak. Mast od semenki i soka iz listova
u spolјašnioj upotrebi koristi se za lečenje gnojnih rana, tumora, izraslina i kožnih
infekcija. Tinktura se koristi kod trovanja živom i arsenom. U zapadnoj narodnoj
medicini koristi se za lečenje: bolesti žlezda, nervnih bolova, rana, konjuktivitisa
i drugih bolesti očiju, bronhitisa, kašlјa, reumatizma i za narkotički efekat. U
lečenju se uzimaju veoma male doze. Bilјka je otrovna! Nјeni otrovni delovi su plod i
rizom. Simptomi trovanja: mučnina, povraćanje, pečenje u želucu, proliv, glavobolјa,
omamlјenost, suženje zenica, klonulost, grčevi, slabost mišića, slab rad srca, nesvestica.
Mečja šapa
Heracleum sphondylium, u narodu poznata kao „medveđa
šapa”, zelјasta je višegodišnja ili dvogodišnja bilјka, iz porodice Apiaceae u koju
još spadaju: komorač (Foeniculum vulgare), livadska krbulјica (Anthriscus
sylvestris), sedmolist (Aegopodium podagraria) i divovski svinjski korov
(Heracleum mantegazzianum). Raste na teritoriji Evrope i Azije. Bilјke iz porodice
Apiaceae nazivaju se štitare, jer poseduju karakteristične cvasti u obliku štita.
Severnoamerička vrsta Heracleum maximum ponekad se navodi kao podvrsta H.
sphondylium. Ove bilјke imaju evroazijsku distributaciju, i uspevaju svuda, od cele Evrope do severne Afrike.
Istočnoevropske države, a posebno Rumunija, koriste
ovu bilјku u svrhu pospešivanja potencije, kao i lečenja ginekoloških i plodnih
problema i impotencije. Takođe se nekada preporučuje kod lečenja epilepsije. Međutim,
ne postoje nikakvi klinički dokazi koji bi dokazali uspešno lečenje ovih problema.
Beli slez
Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja
zelјasta bilјka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom
iz zemalјa oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemnog mora. Odatle se raširio
čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemlјama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog
korena, lista i cveta, koji se upotreblјavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima
po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku,
duboku, vlažnu zemlјu, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavlјen. Beli
slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zelјasta bilјka iz familije slezova
(Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalјa oko Kaspijskog, Crnog
i istočnih obala Sredozemnog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku.
U mnogim zemlјama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji
se upotreblјavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima
pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlјu, a najviše
rečni nanos, koji je povremeno poplavlјen.
Podbel
Podbel (konjski lopuh, kozja brada, repuh, marta,
belo kopitnjakovo lišće, konjsko kopito) ili lat. Tussilago farfara je bilјka iz
porodice glavočika (Asteraceae).
Višegodišnja zelјasta bilјka sa većim brojem stabala
koji su pokriveni lјuspastim, zelenim ili ružičastim listićima. Na vrhu stabaoceta
je zlatnožuta cvast glavica. Krupni, zeleni listovi na dugačkim drškama obrazuju
se posle cvetanja.
Upotreblјava se cvet, koji se sakuplјa na početku
cvetanja i listovi kada su potpuno razvijeni. Koristi se za lečenje bronhitisa,
laringitisa, astme. Lekovitost podbela na disajne organe zasniva se u njegovom sadržaju
sluzi, koja oblaže upalјenu sluzokožu čime sprečava njeno nadraživanje i smiruje
kašalј. Koristi se i za pojačano znojenje i izbacivanje mokraće, a spolјa kod kožnih
bolesti (rane, uboji, čirevi).
Kod upotrebe podbela se savetuje izuzetna opreznost
zato što neki njegovi sastojci (pirolizinalkaloidi) deluju hepatotoksično, genotoksično
i kancerogeno. Ovi alkaloidi se slabo rastvaraju u vodi, pa se čaj može koristiti
bez velike bojazni, ali u strogo određenim dozama i vremenskom intervalu (dnevno
3-4 šolјe čaja ne duže od 4 nedelјe).
Tragovi kulta
vegetacije
Homlјe zbog svog strateškog položaja bio je sastavni
deo Moesie Inferior, ne smemo da zaboravimo činjenicu da dosta kultova i običaja
koji se i danas praznuju svoje korene vuku iz antičkog perioda. Veliki broj kultova
sa istoka ali dobar deo kultova koji su se praznovali na Balkanu, opstaju tokom
vladavine Rimskog carstva na ovim prostorima a kasnije su hristijanizovani. Sloveni,
ali i stari narodi koji su naselјavali ove prostore praznovali su kult vegetacije
i početak jednog novog perioda. Takav slučaj je bio i sa kultom Adonisa, koji sa
istoka dolazi na Balkan poput kulta Boginje Mitre. U dalјem delu teksta osvrnuću
se na kultove vegetacije koji su se ranije praznovali na široj teritoriji Balkana
a u prilog tome govore arheološka istraživanja i materijalni ostaci.
Jedan od najstarijih nalaza koji govori o slavlјenju kulta plodnosti i vegetacije, svakako je nalaz Votivnih kolica u Duplјaji, lokalitet Grad, Bela Crkva, koji datira iz bronzanog doba (1800-1200. godine p.n.e.) Ova kolica sa antropomorfnom figurom, predstavlјa remek delo praistorijske umetnosti, izuzetno značajno za proučavanje društvenog i religioznog života tadašnjih lјudi. Votivna kolica su vezana za kult plodnosti i vegetacije u kome se pojavlјuje muško božanstvo kao pandan Velike Majke.
Takođe ne smemo da zanemarimo italski kult Boginje
Maje po kojoj je i sam mesec maj dobio ime Maja (lat. Maia), staroitalska boginja prirode, prvenstveno
plodne zemlјe i bilјaka.
Verovalo se
da je ona kći Fauna ili žena Vulkana, a često je poistovećivana sa drugim rimskim
boginjama (Telus, Bona dea, Fauna, Opa). Antički pisci je ponekad nazivaju Maiesta
(uzvišena). Vulkanov sveštenik (flamen Vulcanalis) joj je žrtvovao suprasnu krmaču
na majske Kalende (1. maj), na dan kojim otpočinje mesec koji je po njoj i dobio
ime. [4]
Ukoliko se malo osvrnemo videćemo da je celokupna narodna religija Srba
usko povezana sa kultovima bilјaka. Veselin Čajkanović u svojoj knjizi „Miti i Religija
u Srba“ upravo na prvim stranama svog dela piše o kultu bilјaka i koliko je on rasprostranjen
i važan za proučavanje narodne religije, citiram „Kult drveta i bilјaka jedini je
od starih kultova sa kojim se crkva, naročito naša pravoslavna, brzo i bezuslovno
izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i svoju simboliku. Kao
što se u starim religijama nijedna kultna radnja, ni molitva, ni žrtva, nisu mogle
ni zamisliti bez manipulacija sa grančicama kakvog svetog drveta, tako se u nas
ne može izvršiti vodoosvećenje bez bosilјka; i kada naše stare žene, idući u crkvu,
nose u ruci bosilјak ili, u Primorju, grančicu masline, one čine isto što i savremenici
Sofoklovi, koji su, idući u hram, obavezno nosili svete grančice u ruci. Koliko
je naša crkva pokazala malo interesovanje da ratuje protiv starinskog kulta drveta,
najbolјe se vidi iz činjenice da u kultu svetoga drveta, zapisa u adoriranju njegovom
i prinošenju žrtava njemu, uzimaju učešća i sveštenici.
Sve to učinilo je da je kult drveta i bilјaka u našem narodu i danas
još neobično svež i jak. Drveta sa demonskom ili čak božanskom snagom ima mnogo.
Obično se obožava ili cela specija, na primer: lipa, hrast, leska, ili pojedini
istaknuti primerci: bor kralјa Milutina u Nerodimlјu, kruška kod Đevđelije, brest
u Petrovgradu, o kome je nedavno bilo govora i u našoj štampi, orah kod Molovina
u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji („najstarija jugoslovenska lipa"
— Šulek) i toliki drugi. Svetih šuma i gajeva kojih je u doba cvetanja paganizma
bilo vrlo mnogo, danas ima samo po retkom izuzetku; ali da su ranije postojali u
većem broju, smemo zaklјučiti iz imena manastira kao što su Grabovac, Krušedol,
Orahovica: manastiri su, po svoj prilici, zamenili starinska prethrišćanska svetilišta,
čiji su centri bili u odgovarajućim svetim gajevima.
Ako bismo hteli da govorimo o svakom drvetu ponaosob, prvo što bi trebalo da učinimo to je da ih podelimo na dve kategorije: na dobra i zla ili — kako su ih delili još stari narodi, Grci i Rimlјani, takođe i Germanci — na drveta srećna i nesrećna. Jedno od najvažnijih drveta iz prve kategorije bila bi, svakako, leska. Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta. Leskina šiblјika ima izvanrednu magičnu snagu; takva magična šiblјika može ispuniti svaku našu želјu; i njome se može ubiti đavo, čovek pretvoriti u životinju, i ponekad čak i mrtvac oživeti. U lesku ne udara grom, i zbog toga se čobani, kad zagrmi, kite njenim lišćem, ili ga meću pod pojas ili beže pod nju. Leska je i drvo znanja. Ko bi metnuo u usta meso od zmije koja pod leskom živi, razumeo bi govor životinja; a ko bi pojeo srce te zmije, tome bi svaka travka rekla od čega je lek.
Među sveta drveta mogu se još ubrajati lipa,
hrast, tisovina i mnoga druga. Lipa je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i
pojedini primerci bili su nekada centar kulta: oko starih crkava i džamija nalaze
se i danas lipe, ili ih je, prema lokalnoj tradiciji, bilo ranije; crkve su, možda,
u pojedinim slučajevima zamenile svete lipe. Od lipovog drveta pravili su se starinski
idoli; „krst lipovi" u poznatoj turskoj psovci upućivanoj Srbima u stvari je
aluzija na starinski idol od lipovine; oko lipe vršena su nekada venčanja. Inače
je kult lipe od davnih vremena u dekadenciji; verovatno je da je ta dekadencija
otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipe nema u našim krajevima mnogo; međutim,
veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po ostalim drvetima, dokazuje
da je lipe pre bilo mnogo više, svakako u vezi s tim što je i poštovanje prema njoj
bilo jače. Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika.
Kod nas se hrast po pravilu uzima za badnjake i za zapise. Gde se pored crkve nalazi hrast ili hrastov gaj, to su verovatno sveta drveta preostala još iz vremena paganizma. I običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i vrše suđenja starinski je i u vezi sa religijskim uvaženjem toga drveta.
Od ostalih svetih drveta možemo samo spomenuti još tisovinu, koja je „vilinsko drvo" i raste samo na čistom mestu. Nijedno drvo, osim možda glogovine, nije tako snažan utuk protiv zlih demona. Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njivi orali, zaustavila je svojim basmama četrdeset devet, a pedeseti nije mogla, jer je u rogovima volova bilo pomalo tisovine: „Takav plug" — rekla je Ciganka — „ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbaizi što ih ima na svetu." Spisak božanskih i demonskih drveta, ako bismo hteli da spomenemo sva drvega koja dolaze u obzir, ispao bi vrlo veliki.
U tome katalogu jedno od uglednih mesta pripadalo bi i javoru, koji ima veze sa mrtvačkim kultom, i kultom predaka, i nije slučajno što su se mrtvaci nekada često sahranjivali u izdubenim javorovim deblima; što se mrtvački kovčeg često pravi od javorovih dasaka („Sine mili, je l' ti zemlјa teška, Il' su teške daske javorove"); i što su gusle, koje su instrumenat epske poezije, a epska poezija je u vezi sa kultom predaka i jedan deo toga kulta od javorovine.
Od bilјaka koje su imale značaj u staroj srpskoj religiji ne možemo a da ne spomenemo bosilјak, za koji je Pančić rekao da Srbina prati kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba. On je božji cvet; najpre u bašti treba posaditi bosilјak, pa onda ostalo cveće. Prema srpskim legendama, ponikao je on na grobu cara Uroša; ili čak na grobu Spasitelјevom; ili je postao od suza svetoga Save. Jedna legenda kaže da Bogorodica najradije miriše taj cvet; i kada je jednom „ovca Razbludnica" bila kod Boga na večeri, Bog joj je dao jabuku, a Bogorodica kitu bosilјka. Kao što grčki Hermes vadi duše čarobnim štapom, tako sveti Arhanđeo vadi duše pravednika bosilјkom.“
Takođe ne smemo da zanemarimo i ostale praznike koji se praznuju kao
što su Cveti, Uskrs, Đurđevdan, Ivanjdan, ili vlaški pandani Fulrij, Sîmḑîĭană
i mnogi drugi koji se danas praznuju a gde se upotreblјavaju u religijsko magijske svrhe
bilјke, koje po pravilo moraju da se uberu dok je još rosa na njima. U selima na
Staroj planini, praznuje se Sv. Jovan Bilјober, Bilјni petak, i mnogi drugi gde
se bilјke ranom zorom moraju ubrati, bilјek imaju zaštitnu funkciju i brane, čuvaju,
stoku, porodici. Takođe bilјke poput raskovnika, imaju magijsku moć da otklјučaju
i da pomognu ukoliko je nešto izgublјeno. Bilјke mogu štitit od demonskih bića kao
što je Mora npr. Takođe bilјke se koriste i stavlјaju u postelјu (pelin) za Duhove
odnosno praznik. Sv. Trojicu. U našem narodu postoji i veliki broj zabrana šta se
sme i šta se ne sme jesti a usko su povezani sa bilјkama, npr. Ko ima mrtvu decu
ne sme jesti divlјe jagode do zadušnica pred sv. Trojicu, jabuke do Petrovdana,
grožđe do male Gospojine itd.
Zaklјučak
Oivičeno Homolјe rekama i planinama i sada u XXI veku sa svojim jedinstvenim običajima čuvar je drevnih vremena i običaja koji su i danas živo prisutni na terenu. Ovaj rad prikazuje široku lepezu običaja koji su usko vezani za bilјke i upotrebu bilјaka u narodnoj religiji Srba i Vlaha koji žive na ovim prostorima. Potrebno je uraditi detalјnija terenska istraživanja ali sagledati kako danas nove generacije doživlјavaju običaje, šta znaju o njima, od koga su ih nasledili i da li će ih i u budućnosti praktikovati. Sprska etnografija bogata je radovima koji se bave upotrebom bilјaka u tradicionalnom životu stanovnika Srbije.
Običaji poput Belјanog petka trebalo bi se nađi na listi nematerijalne
kulturne baštine Srbije, pre svega zato što su i dalјe živo prisutni na terenu,
a to bi bila jedan od mnogobrojnih šara utkana u ćilim nematerijalnog bogatstva
Homolјa. Lepota ovog običaja leži u starim kultovima vegetacije koji su opstali
hilјadama godina i skoro u nepromenjenom obliku praznuju se i danas. Ovaj rad može biti polazna osnava za buduća terenska
istraživanja, ali trebalo bi ih upotpuniti i metodama istraživanja srodnih društvenih
i prirodnjačkih nauka. Na taj način bolјe bi smo razumeli drevno društo, šta su
bilјke njima nekada predstavlјale, koja su magijska svosjtva bilјaka, hemijski sastav
i upotrebu danas u faramaciji i nekada u narodnoj medicini. Na taj način dobili
bi smo jasnu sliku šta nama predstavlјa bilјni svet.
[1]
Mitološki rečnik biljnog sveta “Mitske priče o bilju” Mirjana Popović-Radović ,
2010
[2] http://www.kodkicosa.com/srpski_narodni_obicaji_iz_sreza_boljevackog.htm
[3] http://www.politika.rs/scc/clanak/34346/Sarena-strana/Lekoviti-bobovnik
[4] Bujuklić
2010, стр. 500., Bujuklić, Žika; (2010). Forum Romanum - Rimska država, pravo,
religija i mitovi, Beograd.
Коментари
Постави коментар