Magijska svojstva razboja u narodnoj religiji

Ilustracija: Anđela Đermanović

Postoji mali broj radova u srpskoj etnologiji koji se bave analizom razboja ili delovima razboja u magijske svrhe. Proučavajući literaturu sa početka XX veka, naišao sam na polovične opise i zabrane koje uključuju razboj i delove razboja, ali nisam naišao na konkretne zključke tadašnjih istraživača, tako da ću u svom radu navesti i citirati primere iz literature u kojima se pominje razboj ili delovi razboja, a koji služe isključivo u magijske svrhe. U daljem tekstu navešću neke primere upotrebe čunka u magijske svrhe i ostalih delova razboja kao i samog razboja, koji su opisani od strane više autora: Dr. Tihomir Đorđević – Vampir i druga mitska bića u našem narodnom verovanju i predanju (Beograd 1953), Savatije M. Grbić – Srpski narodni običaji iz sreza Boljevačkog (Srpska kraljevska akademija 1909), Dr. Slobodan Zečević - Rusalke i Todorci u narodnom verovanju severoistočne Srbije

(Glasnik etnografskog muzeja, 37, Beograd 1949)

„...U Bosni se ne dopušta da mačka pređe ni preko razboja na kome je namešteno tkanje, jer se veruje da se onaj ko obuče košulju sašivenu od platna od tog tkanja mora povampiriti...“

„...U Đevđeliji i okolini, da ne bi ko postao vampirin u stara vremena ovako su postupali: Usija se gvozdeno vreteno koje je na jednom kraju šiljasto, pa se njime probode mrtvac u pupak...“

„...Zduhači idu u borbu sa oružijem. Oružje im je vrlo različito. U Birču stuhama služi kao oružje komad luča na oba kraja zašiljen, vreteno i pupci sa bukava...“

„...Nekršteni dani. - Vreme od Božića do Bogojavljenja zove se Nekršteni dani. Narod veli da je tih dana Isus Hristos bio nekršten, pa se zato ti dani tako zovu. Narod veruje da u te dane, od kako se smrkne, pa dok petli ne zapevaju, vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod tvrdo veruje da onaj ko bi u to vreme putovao rđavo bi prošao. Priča se kako je neki čovek u to vreme putovao, pa su ga celu noć, dokle petli nisu zapevali, jašile ale i đavoli. S toga svaki čovek, koji se u te dane zatekao na putu, hita da za videla dođe kući.

Dete koje se rodi u ove dane smatraju za nesrećno i biće večito bolešljivo. Da bi bilo srećno i dugovečno, mora svake godine u te dane nositi sa sobom košulju, koja je na kaminu izatkana. Ta se košulja gradi ovako. Popnu se na kamin dve žene, osnovu nekoliko konaca pa to nameste na kaminu i jedna protne kroz njih nekoliko puta soveljku (čunak), pa je gotovo. Posle se to skine i da detetu da u te dane nosi sa sobom. 

U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Mratinci - vreme od Sv. Aranđela Mihaila (14. novembra) pa do Božićnih poklada zove se Mratinci. Ovih dana ništa se iz kuće ne daje. Čutura (stupa) u kojoj se tuca so poklopi se pa se tako ostavi i za to vreme nikako se ne dira. Žene ne rade ništa belo, već samo farbano. Zato se vreme ništa ne kroji, vuna se ne vlači, ne prede se, niti se tka. Grebeni i nožice se zatvore i tih dana ne valja da se diraju. To se čini zato, da bi se kurjacima stegla usta kad pođu u tor. Ko ima pojatu tih dana zaveže i verige, da bi se zavezala i usta kurjacima, kad bi pošli da dave stoku. Tih dana stoka se ne odvaja iz tora radi prodaje, a i ne kolje se. Naročito se ništa ne radi oko stoke, sem što se hrani: đubre se ne izbacuje iz tora; ne krmi se stoka; tor se ne menja. Ništa se ne dira ni u toru niti oko zgrade u kojoj boravi stoka, pa makar sve probalo. Sve se to radi, da ne bi kurjaci i ostala divljač davili stoku. Narod tvrdo veruje da kada bi ko drukčije radio, da bi mu vuci podavili stoku. Suđeniku, devojka koja hoće da je dragi što pre zaprosi, mora ovako da uradi:

Uzme se ćeramida pa se pre spavanje ugreje na vatri u odžaku, pa se obaje i hukne i pomokri po tri puta. Zatim se ćušne natrag iza vrata; hvata se za zemlju i za streju. Govori se: “Keremi, ćereti, bilo fali i vlasati, ćeramida cvrčci N.N. (reći ime) k meni da trči ko tica leteća, ko voda tekuća, pre konja vrana, Pre meni doksano, nego što se pojasom opaso, pre meni bano, no dušom dano; pre meni trkno, neg kašikom srkno!” posle ovoga devojka treba da uhvati za vrata i zemlju i da kaže: Sve što se poseje, da nikne i da se primi!” Zatim treba da dohvati streju i da kaže “Streja strči N.N. (reći ime) ka meni da trči!” It.d.  Da bi devojke sanjale ko će im biti suđenik, one na Đurđevdan i vračaju. Neke vračaju sa cvećem; neke sa prvim i poslednjim zalogajem hleba od večere a neke sa raznim stvarima: ogledalcetom, iverkom itd. Verujući da će u snu videti suđenika i udati se do idućeg Đrđev-dana.

      Etnografska građa Jugoslvije sa početka i sredine XX veka, materijalna građa muzeja Ponišavlja u Pirotu, kao i zbirka ćilma ukazuje da su se na širem prostoru koristili razboj i delovi razboja u magijske svrhe. Mada se mali broj autora bavio analizom etnografske građe i same upotrebe razboja kao i delova razboja u magijske svrhe, značenjem šara ostavlja mnogo prostora za nova etnološko antropološka istraživanja u samim muzejima. Rad je pokušao da odgovori na istraživačka pitanja, na koji način se koriste delovi razboja i koja je njihova funkcija, šta šare predstavljaju, da bi se odgovorilo na ova pitanja potrebno je uraditi detaljnija terenska istraživanja, uključiti veći broj istraživača. Razboj i njegovi delovi predstavljaju „kovačnicu“ znanja i verovanja koja su utkana u ćilim narodne tradicije. 

Prilikom analize građe o razboju potrebno je koristiti građu o kovačima i kovačnici (tkanje – žena vs kovač – muškarac) i uporedo uradit analizu građe. Ovaj rad treba biti samo polazna osnova za dalja istraživanja materijalne kulture, narodne religije ali i feminističke teologije. Neosporna je činjenica da su upravo žene vekovima bile nosioci tradicijske kulture, kao što je slučaj i danas. 

U poslednjih nekoliko decenija svedoci smo raspada Jugoslavije, ratova tranzicije, bili smo svedoci i povećanja broja vernika tokom 90 – tih godina, ali tako i pratećih verovanja, obreda, mitova, raznih proroka. Tokom poslednje dve decenije, Srbija je iznedrila veliki broj proroka, vračara, gatara, vidovnjaka i iscelitelja, a među njima svoje mesto zauzele su i vlaške vračare koje su u štampi popularizovane nakon objavljivanja nekih petparačkih izdanja, i nakon ubistva u Jabukovcu 2007.godine kada je stradalo sedam osoba a kao krivac za nesrećan slučaj, upotrebljena je „vlaška magija“.

Činjenica je da se magija praktikuje u delovima severoistočne Srbije, na ovaj ili onaj način i pritom se koriste raznorazni artefakti a jedan od njih je čunak, koji i danas nalazi svoje mesto, i ako skoro zaboravljen predmet materijalne kulture, tkačke umetnosti i zanatstva. Predmete poput razboja, čunka, ćilima i šare na ćilimu pored muzealija koje predstavljaju trebamo posmatrati i kao deo nematerijalne kulturne baštine, koja u sebi sadrže magijsko religiski karakter. Predmetu treba pristupiti sa većom pažnjom i novom metodologijom. 

Značaj ove vrste antroploškog istraživanja je između ostalog, usmeren ka utvrđivanju stvarnih, reprezentativnih običaja žena na prostorima Srbije, Ponišavlja, gornjeg Peka i Poreča, ali i kulture i tradicije ostalih naroda nekadašnje Jugoslavije koji su koristili razboj i delove razboja u magijske svrhe.

Rad: Upotreba razboja i delova razboja u magijske svrhe

Autor: Aleksandar Repedžić