Predstava žene u mitologiji Slovena

Ilustracija: Anđela Đermanović

U Slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji že­ne če­sto pre­sta­vlja­ju de­mon­ska božan­sta­va ko­ja na­no­se zlo lju­di­ma, za­vo­de­ći ih pe­smom, igrom i le­potom. Mu­škar­ci če­sto op­či­nje­ni le­po­tom i opi­je­ni pe­smom, pa­da­ju pod uti­caj ovih de­mon­skih bi­ća i u ve­ći­ni slu­ča­je­va gu­be ži­vot. U na­stav­ku ovog tek­sta osvr­nuo sam se na ra­do­ve Dra­go­sla­va Sre­jo­vi­ća i Lu­ja Le­žea ko­ji nam da­ju ja­san opis ovih drev­ni bo­žan­sta­va i de­mo­na u žen­skom ob­li­ku.

Pan­te­on Ju­žnih Slo­ve­na naj­te­že je re­kon­stru­i­sa­ti, po­što su oni ja­ko ra­no pot­pa­li pod ne­po­sre­dan uti­caj vi­zan­tij­ske ci­vi­li­zaci­je i hri­šćan­ske re­li­gi­je. Slo­ve­ni su i vre­me na­se­lja­va­nja Bal­kanskog po­lu­o­str­va ve­ro­va­li, pre­ma Pro­ko­pi­je­vom sve­do­če­nju, u jed­nog vr­hov­nog bo­ga, i to bo­ga mu­nje, ko­me su bi­la pod­re­đe­na bo­žan­sta­va ni­žeg re­da. U to­po­ni­mi­ma ima tra­go­va i o Ve­le­su, o či­jem se li­ku i fun­ci­ji kod Ju­žnih Slo­ve­na mo­že in­di­rekt­no su­di­ti po opi­si­ma Sve­tog Sa­ve, ko­ji je po srp­skom na­rod­nom pre­da­nju po­kro­vi­telj i zaštit­nik sto­ke. Nje­mu je bio bli­zak Da­bog, cr­no i hro­mo bo­žan­stvo do­njeg sve­ta, go­spo­dar mr­tvih ali i vu­ko­va. On je če­sto na­zi­van Daba ili Hro­mi Da­ba, a bio je isto­vre­me­no i bog ple­me­ni­tih me­ta­la, zla­ta i sre­bra, pro­na­la­zač i za­štit­nik ko­vač­ke ve­šti­ne. Ka­ko se u jed­noj slo­ve­nač­koj baj­ci po­mi­nje ča­rob­ni­ca Mo­ko­ši, mo­gu­će je da je bo­gi­nja Mo­koš ne­ka­da bi­la po­zna­ta Ju­žnim Slo­ve­ni­ma. Iz­ve­sno je, me­đu­tim, da su svi Slo­ve­ni po­što­va­li mno­ga ni­ža bo­žan­stva, kao i raz­li­či­te de­mo­ne ko­je po­tvr­đu­ju pi­sa­ni iz­vo­ri i fol­klor­na gra­đa.

Slo­ve­ni su za šu­mu ve­zi­va­li raz­li­či­te šum­ske du­ho­ve, od ko­jih je kod Is­toč­nih Slo­ve­na naj­po­zna­ti bio lešj, a kod Ju­žnih – le­snik. Za po­lja su če­šće ve­zi­va­ni žen­ski de­mo­ni, po­lud­ni­ce (kod Ru­sa), ko­je su za­mi­šlje­ne kao de­voj­ke du­gih ko­sa, za­o­gr­nu­te be­lim plat­nom, a naj­češće su se po­ja­vlji­va­le u ra­ži u pod­ne ka­da je sun­ce naj­ja­če.

Ilustracija: Anđela Đermanović

U slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji Baba Jaga je ba­ba ko­ja ži­vi u šu­mi, u izbi ko­ja je po­sta­vlje­na na ko­ko­ši­je no­ge. Oko nje­nog sta­ni­šta je ogra­da od ljud­skih ko­sti­ju i lo­ba­nja. Ume­sto bra­ve, po­sta­vlje­ne su va­ra­li­ce oštrih zu­ba; ume­sto re­ze, ko­ri­sti se ljud­skom no­gom; kao ključ slu­ži joj ljud­ska ru­ka. Ba­ba Ja­ga gra­bi ju­na­ke i pro­ždi­re lju­de, a u pe­ći pe­če ukra­de­nu de­cu. Naj­če­šće je za­mi­šlje­na kao ru­žna sta­ri­ca ogrom­nih gru­di, sle­pa ili bo­le­snih oči­ju. 

Kikamora je zao kuć­ni duh za­mi­šljan u li­ku ma­le­ne že­ne. Stara se o do­ma­ćim ži­vo­ti­nja­ma, pr­ven­stve­no o ži­vi­ni. Ve­ro­va­lo se da vred­nim do­ma­ći­ca­ma po­ma­že u po­slu dok le­njim za­gor­ča­va ži­vot.

Marena je bo­gi­nja zi­me i smr­ti.

Mara je zli duh ko­ji lu­ta no­ću, se­di na gru­di­ma za­spa­lih i si­še im krv. To mo­že bi­ti sen umr­log ili du­ša ži­vog, ko­ja u vi­du lep­ti­ra ili ne­ke dru­ge ži­vo­ti­nje na­pu­šta te­lo da bi mu­či­la lju­de. Ve­ro­va­lo se da po­sta­je od žen­skog de­te­ta ro­đe­nog u kr­va­voj ko­šu­lji­ci ili od de­voj­ke ko­ja se po­ve­za­la sa đa­vo­lom. Po­ja­vlju­je se u vi­du raz­li­či­tih pred­me­ta, na pri­mer, dla­ke ili slam­ke, a mo­že se pro­vu­ći i kroz klju­ča­o­ni­cu.

U slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji polj­ski duh za­mi­šljen kao le­pa de­voj­ka ob­u­če­na u be­le ha­lji­ne ko­ji se na­zi­va Poludnica. Po­ja­vlju­je se redov­no le­ti u vre­me že­tve. Ta­da ho­da po po­lji­ma i ka­da u pod­ne na­i­đe na čo­ve­ka ili že­nu u po­slu, bez mi­lo­sti ih hva­ta za ko­su i oba­ra na ze­mlju.

Rusalke kod Is­toč­nih Slo­ve­na su de­mon­ska bi­ća ko­ja su za­mišlje­na u ob­li­ku du­go­ko­sih le­pih mla­dih de­vo­ja­ka, ko­je u no­ći­ma mladog Me­se­ca igra­ju na pro­plan­ci­ma, oven­ča­ne ze­le­nim ven­ci­ma. Nepri­ja­telj­ski su ras­po­lo­že­ne pre­ma lju­di­ma. Če­sto ma­me pro­la­zni­ke, za­da­ju im raz­li­či­te za­go­net­ke ili ih ubi­ja­ju gla­snim sme­hom. One su u stva­ri du­še umr­lih de­vo­ja­ka, pr­ven­stve­no uto­plje­ni­ca ili onih ko­je su umr­le na­sil­nom smr­ću. U ne­de­lju po­sle Du­ho­va one iz­la­ze iz vo­de, ho­da­ju po po­lju ili se pe­nju na dr­ve­će. Opa­sno je da se te ne­de­lje bi­lo ko ku­pa u re­ci ili je­ze­ru, jer ga ru­sal­ke mo­gu od­vu­ći u du­bi­nu. Mno­gi obi­ča­ji po­ka­zu­ju da su ru­sal­ke te­sno po­ve­za­ne sa vo­dom i rasti­njem, kao i sa sve­tom mr­tvih.

Ilustracija: Anđela Đermanović

Vile u ju­žno­slo­ven­skoj mi­to­lo­gi­ji pred­sta­vlja­ju nat­pri­rod­na bi­ća ko­ja su na­klo­nje­na lju­di­ma, za­mi­šlje­na su kao le­pe de­voj­ke, zlatne ko­se i sa kri­li­ma, ode­ve­ne su u du­ge pro­zrač­ne ha­lji­ne i na­o­ru­žane stre­la­ma. One ži­ve da­le­ko od lju­di, po pla­ni­na­ma (pla­nin­ki­nje, za­gor­ki­nje), po­kraj vo­da (vo­dar­ki­nje, bro­dar­ki­nje) ili u obla­ci­ma (ob­la­ki­nje). Ve­ro­va­lo se da se ra­đa­ju iz ro­se, cve­ća, ka­da pa­da ki­ša i gre­je sun­ce i ka­da se na ne­bu po­ja­vlju­je du­ga. Svo­je dvor­ce ko­ji su iz­u­zet­ne le­po­te i ras­ko­ši gra­de na obla­ci­ma. Mo­gu se pre­o­bra­ža­vati u raz­li­či­te ži­vo­ti­nje, la­bu­da, so­ko­la, ko­nja ili vu­ka. Če­sto ja­šu na ko­nju ili je­le­nu, od­la­ze u lov, igra­ju u ko­lu. Za­lju­blju­ju se u ju­na­ke ko­je po­ma­žu sa­ve­ti­ma i de­li­ma, a po­ne­kad su i nji­ho­ve po­se­stri­me. 

Na­klo­nje­ne su i de­voj­ka­ma, ko­je od njih mo­gu iz­mo­li­ti le­po­ti ili za­šti­tu. Vi­le oso­bi­to ve­što vi­da­ju ra­ne za­do­bi­je­ne u bo­je­vi­ma razli­či­tim bi­ljem. Ras­po­la­žu i spo­sob­no­šću pro­ri­ca­nja. Vi­le te­ško pra­šta­ju uvre­de i svo­jim stre­la­ma ili po­gle­dom usmr­ću­ju one ko­ji ih po­vre­de. Pot­či­nja­va­ju se sa­mo oni­ma ko­ji­ma po­đe za ru­kom da im ot­mu ode­ću, a ako im ne­ko odu­zme kri­la, pre­o­bra­ža­va­ju se u obič­ne že­ne. Vi­le su čest mo­tiv u srp­skim ep­skim pe­sma­ma (Kra­lje­vić Mar­ko i vi­ la Ra­vi­joj­la, Zi­da­nje Ska­dra...)....

Odlomak iz knjige

Muma paduri - Šumska majka 

Aleksandar Repedžić