Predstave Somođive (demon smrti) i Đavola u vlaškoj narodnoj tradiciji

Ilustracija: Anđela Đermanović

Somođiva u Vlaškoj kulturi predstavljena kao demon smrti — U  vlaškom online rečniku kod etnologa Pauna Durlića nalazimo tri opisa Somođive. Samodiva je smrt, ona dolazi kod samrtnika da mu uzme dušu Samodiva je nešto najružnije na svetu što čovek ne vidi svojim očima, dok mu ne dođe smrtni čas kod samrtnika.  Aranđel (sv. Arhangel Mihajlo) sa noževima stoji kod nogu, a Samodiva kod glave, i kad on prevrne oči i ugleda je, prestravi se i umre. U Području Mlave rasprostranjeno je verovanje u Somođivu dok je u drugim krajevima kao što su Zvižd, Homolje i Poreč Somođiva nepoznata i njenu ulogu je u celosti preuzeo sv. Arhangle Mihajlo, koji uzima dušu čoveku. 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Takođe i predstave Đavola su drugačije u odnosu na ostatak Srbije. U vlaškoj kulturi đavo je predstavljen poput malog čoveka sa velikom glavom, crn. Đavo kakav se susreće i zatiče u srpskim narodnim verovanjima i umotvorinama, izgrađen je nakon pokrštavanja Slovena, pod snažnim uticajem crkve. Uzroke ovoj pojavi treba tražiti u staroj slovenskoj mnogobožačkoj veri. Na Đavola su prenesene funkcije i mitovi koji su se ranije vezivali za neke od slovenskih vrhovnih bogova, a isto se dogodilo i sa germanskim Vodanom i slovenskim Crnobogom. Ličnost je jako složena. Nijedan drugi demon nije imao tako raznoliku istoriju; ni jedan drugi nije preopterećen tolikim nasledstvom iz stare vere. 

I dan-danas se naziva imenom nekadašnjeg slovenskog vrhovnog boga (V. Čajkanović): to je ime Daba, koje je hipokoristika od imena Dabog. Zajedničko slovensko ime za đavola (ruski „čort“, češki „čert“, poljski „čart“, lužičko-srpski „cart“) prvobitno je bila epiklaza ne za Đavola, nego baš za Daboga, koji je bog čaranja (par exellence). Po ovim svojim najvažnijim oznakama, đavo je zamenik paganskog vrhovnog boga, pa otuda i potiče njegov udeo u kultu, naročito ako je reč o nekoj nedozvoljenoj radnji, uvek se apeluje na Đavolovu pomoć ili se (žrtvama, zaklinjanjima, molitvama) utiče na njega da barem ne smeta. Otuda verovatno i poslovica „Uždi svecu jednu svijeću, a đavolu dvije“. 

Đavo ima neke osobine i telesne karakteristike koje su na njega prenešene sa drugih demona. Na primer, kada se kaže da su „đavoli u noći jahali i zanosili putnike“, može se reći da je to posao i vukodlaka i drugih noćnih demona, a kada Đavo čini ljudima sitne prolazne pakosti, dosađuje im i „pravi komendiju“, to u osnovi znači da se radi o običnom šumskom demonu (a ne Đavolu), kome zadovoljstvo čine nestašluci. Takvi demoni su bili grčki Sileni i Satiri i rimski Fauni (ili kod Srba Silvani), pa su čak neka spoljašnja obeležja identična: kozje noge, jarčeva brada, uši „kao u vola“.

Ilustracija: Anđela Đermanović

Tokom terenskih istraživanja u Ranovcu i u Porečkoj reci, zabeležio sam slične priče u kojima se đavoli pojavljuju iz reke. Prema rečima Đorđa Šalarevića kada je bio momak dok je čuvao ovce, žena koja je bila vračara i koja ga je odvela da vidi kako baje, radila je sa đavolima. “Skinula se gola i stala u reku, uze jedan vrč i stavi ga među noge, uze leskov štap i poče da udara po reci ponavljajući reči - “Martine ne tražim tebe, nego velikog đavola”, u tom trenutku iz vode počeše da iskaču đavoli. Jedan po jedan kako izađe iz vode uskoči u taj vrč”

Drugu priču zabležio sam od baba Eve inače jako poznate vračare, kojoj su pre nego što je pala u trans i postala vračara to veče ispod kreveta izašli đavoli “ i izađoše oni, neki mali sa velikom glavom, izlaze od otud i ulaze od ovud to sve mali đavoli, to sam videla nisam šuntava”. Navodno su oni preneli znanje baba Evi koja je bila u dobokom transu i od tada se bavi magijom. 

Sličan opis Đavola može se naći u vlaškom online rečniku Pauna Durlića “— Moja baba je bila jaka vračara, radila je sa đavolima na bari, i ona mi je pričala da je đavo mali čovek, sa velikom glavom nalik na glavicu kupusa; ona je radila sa trojicom đavola, koji su se zvali Šojtan, Marko i Jordan” Zanimljivo je to što kod Pauna Durlića nailazimo na imena samih đavola.

Na interesantne predstave Đavola ali demona nalazio sam u Manastiru Sukovo koji se nalazi nedaleko od Pirota, freske u manastiru Sukovo su rad sukovskih freskopisaca, gde su prikazane scene iz Strašnog suda i predstave đavola i demona. O samom manastiru Sukovo i njegovom freskoslikarstvu posvetiću posebno mesto na svom blogu.

Autor: Aleksandar Repedžić