Srebrni car

Ilustracija: Anđela Đermanović 

Deo severoistočne Srbije ograničen Dunavom, Velikom Moravom i Homoljskim planinama, predstavlja pravu vetrometinu naroda gde je svoje tragove u materijalnoj i duhovnoj kulturi ostavljao svako na svoj način, smatra arheolog Dragan Jacanović. Po njemu, brojni običaji, verovanja i legende sačuvane i danas kod srpskog i vlaškog stanovništva Homolja, Stiga, Zvižda i Braničeva, sadrže elemente čije korene treba tražiti u veoma davnoj prošlosti.

Na samo nekoliko desetina kilometara od priobalja Dunava i čuvenog Lepenskog Vira, pre oko šest hiljada godina započela je revolucija u proizvodnji metala. Na arheološkom lokalitetu Rudna Glava na nekih 2,5 km od centra današnjeg sela mogu se uočiti tragovi praistorijskog rudarenja, a tokom višegodišnjih istraživanja dr Borivoja Jovanovića pronađeni su materijalni ostaci drevnih vinčanskih rudara. Praistorisjke rudare su na ovim prostorima nasledili Kelti, Rimljani, južni Sloveni, Sasi u vreme cara Dušana i Turci sve do XIX veka kada je krenula obnova rudnika u Majdanpeku.

Budući da su u blizini bili rudnici: Rudna Glava, Majdanpek, Blagojev kamen i Kučajna, ne čudi ni veliki broj legendi o Srebrnom caru, koje ćemo preneti u izvornom obliku. Među najstarijim zabeleženim legendama o Srebrnom caru je ona koju je pribeležio O. Pirh 1829. godine.

 „Već u doba kneza Lazara, ko zna koliko još i ranije kopale su se ovde rude. Posle kosovske bitke Turci su neko vreme produžili rad na manastirima peti deo, kao što je to ranije bio običaj. Srbi su morali kopati rudu. Zatim, Turci prestadoše davati manastirima njihov deo i htedoše da povade sve srebro, pa i čoveka od srebra, koji na dnu sedi kao što ljudi pričaju. Kad su već došli do njega onda ovaj povika: “Dunave, Savo i sve ostale reke, pomozite mi!”. Tada jurnu voda sa sviju strana, poplavi celu dolinu, noseći sa sobom kuće i zasu rudokope, koji tako ostadoše do nemačkog doba. Nemci su kopali, kopali ali čoveka od srebra ne beše već tu.“

                              

Dvadesetak godina kasnije, 1849. godine, legendom o Srebrnom caru u rudniku u Kučajni, bavio se i J. Abel. „Prilikom rada u Kučajni stari rudari naišli su na moćan srebrn sklad, ali se baš tada pojavio i rudnički duh koji im je zapretio da ako dotaknu ovog kralja srebra, on će pustiti u rudnik Dunav, Savu i sve druge reke i rečice i potopiti ih. Neposlušni rudari nisu se povinovali ovom naređenju i pri prvom udaru rudarskog čekića doživeli su svoju strahovitu sudbinu.“ 

Legendu beleži i Milićević 1876. godine. U Kučajni se, veli on, od pamtiveka kopa ruda: ko nije vladao ovom zemljom, taj nije tražio blaga u tom rudniku. Jednom u staro vreme kopalo je rudu u oknima kučajskim oko 60 oknara. Kopajući tako naiđu u zemlji na neku stvar koja je izgledala mrtva, a sijala se kao jarko sunce; glava je u te stvari bila od samog srebra. Oknari navale da tu stvar izvuku napolje, ali im ona progovori: „More ljudi! Manite me se; dosta sam vam dao i srebra i zlata; šta hoćete više od mene?“ Ovo je bio Srebrni car čiji i jest majdan, ali ljudi nisu to znali. Oknari, videći tako skupocenu stvar, a ne znajući ko je ona i šta je navale opet da je iznesu napolje. Opet im car odgovori „More ljudi! Manite me se; dosta sam vam dao srebra i zlata, šta hoćete više od mene?“ Oknarima nedadne dobrina da se manu, nego navale i po treći put. Srebrni car, videći se u nevolji, pozove okolne reke Mlavu, Pek i Moravu, sve omanje potoke da ga izbave od ovih napasti. Nijedna mu voda ne dođe u pomoć osim rečice Dagudin koji izvire u hataru sela Bratinca, a sliva se u Dolove, a Dolovi idu u Mlavu. Dagudin brzo projuri kroza zemlju i dođe mu u pomoć: sva okna zalije i oknare sve podavi; potom izađe na polje i sve oknarske kuće potopi i odnese. Blizu toga Srebrnog cara, priča se dalje ima još jedna kućica olovom pokrivena, a blizu te kućice vučija jazbina puna novaca, pola zlatnih, a pola srebrnih. Te novce ne može niko da nađe. U onoj kućici je voda lekovita, i Turci, kad su zavladali ovom zemljom i počeli kopati rudu u Kučajni dođu takođe do te kućice i počnu se u njoj kupati. Srebrni car njih potopi te rudnik opusti. Dagudin i danas verno čuva Srebrnog cara. 

Čiča Janko to tvrdi tim što se voda već javlja svuda u oknima, a to je znak da su blizu došli do Srebrnog cara. Pre nekog vremena pao je, veli, jedan naš radnik iz sela Kučajne u okno blizu Srebrnog cara i ostao na mestu mrtav, a to je znak da je on tu. 

                               

Gde je god više vode, tu je ruda bogatija. Englezi su doneli neke sudove da izvlače vodu, ali čim priđu Srebrnom caru biće krvi ili kakve druge nesreće za njih, jer će ih Dagudin sve podaviti čim na Cara naiđu.”– pribeležio je Milićević. 

O Srebrnom caru govori i legenda zabeležena 1848. godine. „Damjan Hutman sa svojim oknarima, kad je rude vadio naiđe jedared na Srebrnog cara, gdi ostalim svojim oknarima zapovedi da ga napolje izvuku želeći istog videti. Na to mu odmah odgovori stojeći Srebni car da se njega mane i neka vadi ostalu srebrnu rudu oko njega koje dosta ima. No ne hoteći Damjan Hutman slušati reči Srebrnog cara odgovori da se on njega nikako maniti ne može. Videći car da se Hutman ne šali, vikne:

„Manule, daj vodu po imenu Pek!“

Odgovori Manul: „Nema žicu.“

„Daj Mlavu!“

„Opet nema žice.“

„Daj Moravu, Manul!“

I tu mu dade odgovor da žice nema.

Daj Dagudine!“

Dagudin udari i podavi Damjana Hutmana sa njegovim oknarima. I tako od tog vremena prestane raditi rudokop u Kučajni.” 

                             

Petu legendu zabeležio je T. Đorđević 1910. godine. U Staroj Kučajni, u brdu koje se zove Dajbog, živeo je nekada Srebrni car. Neka devojka čuvajući goveda nađe u jednoj leski srebrni štap gde viri iz zemlje. Ona to kaže ljudima i oni stanu kopati na tom mestu. Kopajući naiđu na Srebrnog čoveka. Hteli su da ga iskopaju, ali im on rekne da ga ne diraju, jer će ih potopiti Dagudin. Kopači se ne poplaše, već ga stanu vaditi iz zemlje. Najedanput pukne Dajbog, pojavi se velika voda i svi se podave sem jednog mladića koji je bio protivan da se Srebrni car izvadi iz zemlje!”

I poslednju u nizu legendi o „Srebrnom caru“ zabeležio je T. Đorđević 1910. godine. „Jednom je u Staroj Kučajni radilo 200 robova. Kopajući naiđu oni na Srebrnog kralja. On ih zamoli da ga ne diraju jer imaju dosta rude i bez njega. Robovi jave svom kapetanu. On im naredi da ga iskopaju. Srebrni kralj im stane pretiti da će ih potopiti, ako ga stanu vaditi. Oni i to jave kapetanu, ali on ostane pri prvoj zapovesti. Srebrni kralj im rekne da će pozvati Mlavu i Pek da ih podave ako ga dirnu. Robovi i to jave kapetanu, ali on i po treći put naredi da se iskopa. Robovi sad stanu vaditi Srebrnog kralja iz zemlje, ali on pozva Mlavu, Pek, Dunav i Savu te ih sve podavi. Iz Dajboga izvire vrelo Banja koje kažu da je onda nastalo.“ 

                                

Osim Srebrnog cara bilo je i drugih mitskih čuvara zlata. Tako je rudu zlata u Kučajni čuvala vila, koja je živela u svom dvorcu pod zemljom. Legenda kaže da su joj se jednog dana rudari približili, te je ona sa zlatnim plugom i zlatnim volovima pobegla leteći nebom za Majdanpek, gde još uvek živi. Dok je letela, preko Tilva Uroš, Markove krčme, Krakula Jordan, Blagojev kamena, Rudne Glave, Železnika do Majdanpeka, vila je plugom dodirivala i parala vrhove nekih brda ostavljajući tako sa sobom trag. Veruje se da se i danas na mestima gde je zlatan plug zakačio zemlju mogu isprati zlatna zrnca koja potiču od njega.

                                

Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA