Zapisi sa terena: Muma paduri

Ilustracija: Anđela Đermanović

U svim tra­di­ci­o­nal­nim kul­tu­ra­ma mit­ska bi­ća po­sto­je kao deo„ re­al­nog” sve­ta. U vla­škoj na­rod­noj tra­di­ci­ji mo­žda je naj­bo­lje izra­že­no kroz ve­ro­va­nje u Mu­ma Pa­du­ri ko­ja mo­že bi­ti i do­bra i lo­ša. Ona is­pu­nja­va svet van na­se­lja i ob­ra­đe­nih po­lja. Sa ovim mit­skim bi­ćem čo­vek je de­lio svo­ju sva­ko­dne­vi­cu, ona je delova­la na nje­go­vo po­na­ša­nje i raz­mi­šlja­nje, nje­nim po­sto­ja­njem či­ni­la je svet pot­puni­jim i ra­zu­mlji­vi­jim. Ovaj seg­ment ču­de­sne sva­ko­dne­vi­ce naj­bo­lji je odraz sfe­re fan­ta­stič­nog za čo­ve­ka iz bal­kan­skih, ali i dru­gih pred­mo­der­nih kul­tu­ra.

U na­stav­ku tek­sta osvr­nu­ću se na de­lo­ve tran­skrip­ta i te­ren­ska is­tra­ži­va­nja o Mu­ma Pa­du­ri. Koristeći metod kva­li­ta­tiv­nog inter­vjua, do­šao sam do bi­o­graf­skih pri­ča o to­me ka­ko su i gde i pod ko­jim okol­no­sti­ma ka­zi­va­či su­sre­ta­li Mu­ma Pa­du­ri. Je­dan deo kazi­va­ča ni­je ni­ka­da vi­deo Mu­ma Pa­du­ri, već su je sa­mo ču­li, dok su dru­gi ima­li su­sret sa njom. Obe gru­pe ka­zi­va­nja su pod­jed­na­ko bit­ne za da­lju analizu. 

Pe­tar Gru­jić iz Bu­kov­ske u svom ka­zi­va­nju o su­sre­tu sa njom da­je de­ta­ljan opis Mu­ma Pa­du­ri, kao i Zlat­ko Stoj­ko­vić iz Bo­silj­kov­ca. 

„Ra­dio sam sa ko­nji­ma u šu­mi, pro­le­će je bi­lo, krenula je ki­ša da pa­da i mi smo pre­sta­li da ra­di­mo, ve­za­li smo ko­nje i za­pa­li­li smo va­tru. Je­dan od mo­jih ko­le­ga se pro­bu­dio i ću­ti, ali me gra­na po­ba­da da pogle­dam u onom prav­cu, ka­da sam vi­deo o če­mu se ra­di, pri­me­tili smo že­nu ka­ko se­di, pro­bu­dili smo mi i tre­ćeg ko­le­gu ko­ji je bio sa na­ma, uka­za­la nam se žena ko­ja je ima­la cr­nu du­gu ko­su po­put ga­vrana… Znaš šta je ga­vran… Gle­da ona nas, gle­da­mo mi nju, i u jed­nom tre­nut­ku, ona je po­di­gla svo­ja kri­la i po­le­te­la ka ne­bu, ta­da su se spu­sti­le gra­ne sve do ze­mlje. Ja sam čuo i od sta­rih ka­ko su oni priča­li da ni­je dobro uko­li­ko je sret­neš da pri­čaš jer ćeš osta­ti nem za či­tav ži­vot, bi­lo je to­ga do­sta, pri­ča­li su me­ni stari… Ka­žu da uko­li­ko se ona ču­je bli­zu ku­će, da će svi po­mre­ti iz te ku­će i da će do­ma­ćin­stvo osta­ti pu­sto. Pre­ma Bro­di­ci je osta­lo do­ma­ćin­stvo pusto, ali ču­la se i pti­ca ću­vi­ka, ona ka­da se ču­je, kraj ku­će ne­ko mo­ra da umre, to ti je 100% ga­ran­to­va­na stvar. Ona iz­gle­da po­put so­ve, ona do­đe pred ku­ću i pe­va ću­vik, ču­vik… I ne pro­đe mno­go i ne­ko iz poro­di­ce oba­ve­zno umre.” Pe­tar Gru­jić (1953) iz Bu­kov­ske.

Ilustracija: Anđela Đermanović

I Zlat­ko Stoj­ko­vić se su­sreo sa njom na kra­ku Stan­ki: 

„Mo­že da se sme­je kao de­te, da pe­va kao že­na, da ku­ka, po­sto­ji kod Ru­ski­ća na nji­ho­vom ima­nju jed­na Mu­mam Pa­du­ri… Bi­lo je to i u le­sko­vu, jed­nom se izdra­la na uvo ua­a­a­a­a­a­a­aa, on je pao na ze­mlju od stra­ha... Ja sam je vi­deo sa de­te­tom, od­jed­nom se po­ja­vi­la olu­ja i u tom tre­nut­ku smo čuli, vri­sku, plač, smeh za­mi­sli to ka­da ču­ješ u šu­mi i sin me pi­ta, ta­ta šta je ovo, i ja ka­žem to je, si­ne, Mu­ma Pa­du­ri, a ne­vre­me je tu sa­mo oko nas, a sa svih stra­na ve­dro, rekao sam si­nu sa­mo se pre­kr­sti i gle­daj na­pred ne osvr­ći se... Dru­gi put sam je vi­deo na isto me­sto, odav­de ka­da gle­daš kao ka onom br­du to je kao že­ne ob­u­če­na u spa­vaći­cu cr­ne du­ge ko­se i sta­ja­la je u to­po­li vi­so­ko na gra­ni. To mi svi me­šta­ni zna­mo gde je i ona se ta­mo ču­je na kra­ku Stan­ki.”

U za­se­o­ku Krš kod Rud­ne Gla­ve če­sto se ču­je Mu­ma Pa­du­ri pre­ma re­či­ma Zo­ri­ce Pe­tro­vić (1959). Mu­ma Pa­du­ri se na Kr­šu ni­je ču­la go­di­na­ma, a ka­da se oglasi­la, ubr­zo je ne­sta­la jed­na po­ro­di­ca sa Kr­ša.

Slič­ne pri­če za­be­le­žio sam od svo­je ba­be Pe­tri­je Re­pe­džić (1938), ko­ja je vi­še pu­ta i sa­ma ču­la Mu­ma Pa­du­ri. Naj­ra­ni­ji su­sret od­i­grao se to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta:

„U jed­nom tre­nut­ku na­i­šla je ve­li­ka olu­ja, kao ne­ki ve­tar, otac nas je sve po­ku­pio i od­veo u ku­ću i re­kao da ću­ti­mo, ti­ho nam je rekao da je čuo da ne­ko ka­že ej bre, za­tim je taj glas po­čeo sve br­že da mu se približa­va i drao se za njim, ej bre, ej bre bre.... Na­ši ke­ro­vi su za­la­ja­li i se­ćam se ta­ko je br­zo ne­što pro­šlo kraj ku­će i ču­lo se ka­ko se de­re ej bre ej bre ej bre, dok ni­je pro­šlo ta­mo go­re kod Ša­lare­vi­ća. Mo­ja majka Ru­ža Ša­la­re­vić je jed­nom vi­de­la, ne znam šta je to bi­lo, ali sta­ja­lo je kraj pu­ta kao lop­ta ona­ko veliko i si­ja, ona je po­gle­da­la u to i br­zo otr­ča­la ku­ći po oca, ka­da su se vra­ti­li, ta usija­na lop­ta ni­je vi­še bila kraj pu­ta. E, po­sle sam je ču­la ka­sni­je ka­da su deca bi­la ve­li­ka mi­slim da se i tvoj otac se­ća to­ga. Mo­ja se­stra je sku­plja­la se­no i mi­sli­la sam da me do­zi­va i ja sam od­go­vo­ri­la, i odjed­nom taj zvuk se pre­neo sve bli­že i bli­že dok ni­je oti­šao ta­mo gde Ste­pan pr­vu ima ku­ću, ta­mo smo ga po­sle je­dva ču­li, ni­je dugo pro­šlo i Ste­pan je po­sle to­ga umro. Ona mo­že da le­po pe­va, da pla­če kao malo de­te, da se sme­je, mo­že da se pre­tvo­ri u plast se­na, tvoj de­da mi je pri­čao da je vi­deo jed­nom ka­ko br­zo ide ka nje­mu plast se­na ka­da je bio sa ov­ca­ma u šu­mi, ali on se ni­je pla­šio, on je čuo nju mno­go pu­ta, i ka­da bi je čuo ni­je mi go­vo­rio da se ne bih upla­ši­la. Ne va­lja da joj od­go­va­raš po­što će te ta­da ga­đa­ti ka­me­njem, uko­li­ko je ču­ješ u šu­mi ti gle­daj svo­ja po­sla, ne imi­ti­raj je i ne smej joj se, ču­la sam i to sam vi­de­la ka­da sam bi­la ma­la da se pla­ši ke­ro­va. Mno­gi su je ču­li i neva­lja ka­da se ona ču­je, uvek ne­ko po­sle to­ga umre.”

Od ka­zi­va­ča Mi­ke Voj­vo­da­no­vi­ća iz se­la Bli­za­na jedino od njega sam čuo da je imao sek­su­al­ni kon­takt sa Mu­ma Pa­du­ri. Po­što je Mi­ka odav­no umro, ovu pri­ču sam čuo od nje­ga ka­da sam bio u sred­njoj ško­li, ta­ko da ću nje­go­ve re­či ko­jih se se­ćam pra­fra­zi­ra­ti u da­ljem tek­stu.

 „Bio sam ta­da još mo­mak i nisam bio ože­njen, kre­nuo sam ja ta­ko u lov tu gde ima ku­ću Ili­ja Go­lu­bo­vić, onaj što je bio ma­ni­pu­lant u ŠIK-u, i bre kre­nu ne­ko ne­vre­me od­jed­nom kad is­pred me­ne po­ja­vi­la se le­pa že­na sva u be­lom ob­u­če­na, ću­ti ona ću­tim ja kad od­jed­nom ne­što mi se po­mu­ti u gla­vi i mi jed­no pre­ko dru­gog i bre tra­ja­lo je to mno­go pra­vo da ti ka­žem, bre ni­je me pu­šta­la. Okre­nuo sam se ja na jednu stra­nu kad ona ođed­nom ne­sta­de, e po­sle to­ga ni­ka­da mi se ne­što slič­no ni­je de­si­lo”.

Ilustracija: Anđela Đermanović

Ma­ri­ja Mla­de­no­vić (1939) iz Luč­kog Po­lja, ko­ja zna mno­štvo baja­li­ca, is­pri­ča­la mi je da je na­u­či­la ba­ja­li­cu od nje­ne ba­be ka­ko da se ote­ra Mu­ma Pa­du­ri. Pre­ma nje­nim re­či­ma, Mu­ma Pa­du­ri na­pa­da ma­lu decu, i če­sto ma­la de­ca ne mo­gu da za­spe ili su ja­ko plač­ljiva. Ta­da ona iz­go­vo­ri ba­ja­li­cu i plač ne­sta­ne. Na­ža­lost, zbog ja­kog ve­tra to­kom te­ren­skog ra­da sa Ma­ri­jom ne­mo­gu­će je iz­vr­ši­ti transkript ba­sme.

To­kom te­ren­skog ra­da za­be­le­žio sam mno­go sni­ma­ka u ko­ji­ma kazi­va­či ka­žu da se ni­je ču­la ja­ko du­go, a raz­log je taj što su se lju­di od­se­li­li sa svo­jih ima­nja. Mo­žda su je ra­ni­je vi­še lju­di ču­li jer je na­go­ve­šta­va­la je da će za­se­o­ci osta­ti pu­sti i bez lju­di. Ova konstataci­ja me je po­pri­lič­no iz­ne­na­di­la objašnjenjem za­što su za­se­o­ci opu­ste­li u pre­de­lu Zvi­žda, Gor­njeg Pe­ka i Po­re­ča.

Mit o Mu­ma Pa­du­ri i nje­nu po­ja­vu mo­že­mo da svr­sta­mo u ka­te­gori­ju pri­vi­đe­nja ko­ja su ka­rak­te­ri­stič­na u ve­ro­va­nji­ma na­šeg na­roda. Pri­vi­đe­nja se če­sto po­mi­nju u vi­še ra­do­va, a pre­ma dr Da­ni­je­lu Si­na­ni­ju, is­tra­ži­va­nja ko­ja se ti­ču fe­no­me­na ko­ji se mo­gu svr­sta­ti pod ovu ka­te­go­ri­ju spa­da i Mu­ma Pa­du­ri. Ta­ka­vi ra­do­vi do­ve­li su do la­žnog uti­ska o do­broj pro­u­če­no­sti sa­me po­ja­ve pri­vi­đe­nja. Is­posta­vi­lo se da je op­šti po­jam za­po­sta­vljen za­rad pro­u­ča­va­nja nje­go­vih po­je­di­nih seg­me­na­ta, od­no­sno de­lo­va kom­plek­sa ve­ro­va­nja ve­za­nog za kon­takt sa ono­stra­nim ko­ji se ostva­ru­je pu­tem pri­vi­đe­nja. Zbog to­ga ću se pri­li­kom ana­li­ze te­ren­skih is­tra­ži­va­nja osla­nja­ti na rad dr Da­ni­je­la Si­na­ni­ja o pri­vi­đe­nji­ma.

Slič­no pri­vi­đe­nji­ma u za­pad­noj Sr­bi­ji ko­ja is­tra­žu­je Si­na­ni, i Mu­ma Pa­du­ri se po­ja­vlju­je uglav­nom no­ću, tač­ni­je od su­mra­ka do jutra. Me­đu­tim, iz pret­hod­nog tran­skrip­ta vi­di­mo da pri­vi­đe­nja mo­gu da se po­ja­ve i usred „be­log da­na” što pre­ma Si­na­ni­ju da­je po­tvr­du da je ono­stra­no uvek pri­sut­no. Ta­ko­đe se ve­ru­je da ni­su sve oso­be spo­sobne da vi­de i da ose­te pri­su­stvo ono­stra­nog. Ve­li­ki broj ka­zi­va­ča mi je re­kao da je ni­ka­da ni­su ču­li, ali da su, me­đu­tim, ču­li da je ne­ko čuo i vi­deo, ili da je ne­ko iz bli­že ili da­lje po­ro­di­ce čuo ili su­sreo sa Mu­ma Pa­du­ri. 

Si­na­ni­jev rad o pri­vi­đe­nji­ma mo­že da se upo­tre­bi u et­no­lo­škoj ana­li­zi Mu­ma Pa­du­ri. Kao i kod pri­vi­đe­nja, i ov­de su va­žne pre­venci­je pri­li­kom su­sre­ta sa Mu­ma Pa­du­ri, ko­je au­tor u svom ra­du de­li u dve eta­pe: iz­be­ga­va­nje pri­vi­đe­nja i po­stup­ke iz­be­ga­va­nja ne­ga­tivnih po­sle­di­ca su­sre­ta (pr­vo i osnov­no šta tre­ba da se ura­di je­ste da se ću­ti, da se ne imi­ti­ra­ju zvu­ko­vi ko­je ona pro­iz­vo­di, da se pre­krsti). Pri­li­kom su­sre­ta sa Mu­ma Pa­du­ri, de­ša­va se di­rekt­ni kon­takt sa ono­stra­nim, i ov­de se kao i sa pri­vi­đe­nji­ma u Si­na­ni­je­vom ra­du, ostva­ru­je di­rekt­na ve­za iz­me­đu ovo­stra­nog i ono­stra­nog sve­ta. Uglavnom su ti su­sre­ti krat­ko­roč­na pred­ska­za­nja, ko­ja uka­zu­ju na ne­či­ju iz­ne­nad­nu smrt. Za raz­li­ku od pri­vi­đe­nja u za­pad­noj Sr­bi­ji, kontak sa Mu­ma Pa­du­ri ne osta­vlja di­rekt­ne posledice po ono­ga ko se sa njom su­sret­ne. Štet­no dej­stvo se ne­u­tra­li­še je­di­no kod de­ce pu­tem ba­smi, ko­je umi­ru­ju plač i ne­sa­ni­cu. 

Pro­stor oi­vi­čen Du­na­vom na se­ve­ru, Mo­ra­vom na za­pa­du i Timo­kom na is­to­ku, kao što smo vi­de­li u ovom ra­du, bio je dom mno­gim kul­tu­ra­ma, ali i me­sto su­sre­ta i nji­ho­vog pre­pli­ta­nja, me­sto na kojem su raz­me­nji­va­le ve­ro­va­nja, mi­to­ve, obi­ča­je i ri­tu­a­le. Mu­ma Padu­ri je sa­mo je­dan od mno­štva de­mo­na i mit­skih bi­ća ko­ja i da­lje obi­ta­va­ju na ovom ča­rob­nom pro­sto­ru.

Više o Muma paduri možete pogledati u dokumentarnom filmu "Magični svet Vlaha" na YT kanalu Počudište

 Ovaj tekst ni­je na­uč­ni rad i kao ta­kvog ne tre­ba ga uzi­ma­ti u raz­ma­tra­nje. Tekst po­ku­ša­va da ob­jasni ra­zno­li­kost ve­ro­va­nja u Bo­gi­nju Maj­ku i ka­ko je ona op­sta­la kroz raz­ne kul­tu­re i du­gi niz ve­ko­va sve do Mu­ma Pa­du­ri. Mu­ma Pa­du­ri, sta­nov­nik na­ših šu­ma, sve re­đe se ču­je, a još ma­nje vi­đa, ta­ko da smo sve­do­ci ali i hro­ni­ča­ri mo­di­fi­ka­ci­je Mu­ma Pa­du­ri u ne­ka dru­ga pri­vi­đe­nja. Kao ta­kva, ona će i da­lje osta­ti ono ne­po­zna­to što će­mo ču­ti i ne­ki od nas ima­ti pri­li­ke da vi­de još mno­go pu­ta. On­a će još du­go ži­ve­ti u se­ća­nji­ma na­šeg na­ro­da kroz no­va mit­ska bi­ća ko­ja još da­nas mo­že­mo vi­de­ti u ra­znim fil­mo­vi­ma i se­ri­ja­ma ep­ske fan­tasti­ke.

Za­klju­čak ovog ra­da za­vr­ši­ću ci­ta­tom mog ve­li­kog pri­ja­te­lja, ar­he­o­lo­ga Dra­ga­na Ja­ca­no­vi­ća: „Le­gen­de i mi­to­vi sta­nov­ni­štva ovog pod­ne­blja ni­su plod buj­ne ma­šte nje­go­vih sta­nov­ni­ka. One pred­sta­vlja­ju ko­di­ra­no zna­nje o sve­tu i ži­vo­tu, pre­no­še­no usme­nim pu­tem ve­ko­vi­ma sa ge­ne­ra­ci­je na ge­nera­ci­ju. Te le­gen­de i mi­to­vi ne­ras­ki­di­vo su ve­za­ni i stro­go od­re­đe­na ime­no­va­na me­sta kao ne­po­me­ri­ve ori­jen­ti­re i be­le­ge u pro­sto­ru i vre­me­nu.” Upra­vo ta­kva je i Mu­ma Pa­du­ri.

Odlomak iz knjige

Muma paduri - Šumska majka 

Aleksandar Repedžić