Boljševička ideologija i liberalizacija - Moda u FNR Jugoslaviji 1945 - 1959.

Ilustracija: Anđela Đermanović

Opšte odlike zapadne mode

 

- Pojava New Look-a

 

- Moda koja je prethodila pojavi New Look-a: strogost, jednostavnost, militantnost.

 

- Prepoznajući psihološku potrebu za promenom dizajneri su nakon završetka II svetskog rata ponudili duže i mekše linije odeće. No, najrevolucionarnija je bila pojava kolekcije Kristijan Diora nazvana kasnije New Look (lansirana 1947). Diorova kolekcija nije pokazivala nikakvu težnju za kompromisom – potpuno odbacivanje stila iz ratnog vremena: ramena su bila uska, okrugla, struk tanak, stegnut donjim odevnim predmetom pod nazivom osa ili guepiere, suknje su bile veoma široke i dosezale su do sredine listova. Rukavice, šeširi i cipele sa visokim potpeticama dopunjavale su »New Look«. Međutim, ovaj look je bio daleko od novog: struk i forma suknje predstavljali su reinterpretaciju istorijske haljine, pre svega one iz sredine XIX veka. Osim toga, novi stil podsećao je na baletski kostim.

 

- Štampa je debatovala pro at contra ove kolekcije; u nedostatku materijala ova kolekcija bila je svetogrđe (za žene, koje su tokom okupacije bile prinuđene da se oblače jednostavno i oskudno, luksuzna upotreba materijala značila je potvrdu činjenice da je rat završen). U napadima na »New Look« isticao se tadašnji predsednik britanske trgovačke komore Ser Staford Krips, koji ga je okarakterisao kao pokušaj ograničenja ženske slobode. Otpori »New Look-u« bili su jaki i u SAD-u, gde su anti-New Look klubovi »Malo ispod kolena« okupljali na hiljada pristalica.

  

- Tako je New Look u početku oduševljeno prihvatila samo modna avangarda. Međutim, komercijalne mogućnosti ovog stila ubrzo su prepoznate u Americi (stil je podupirao ne samo razvoj tekstilne industrije već i proizvodnju brojnog akcesoara koji je išao uz njega), te je 1947. Dior dobio prestižnu nagradu u Dalasu.

 

- Druga modna silueta moderna tokom 1950-tih razlikovala se jedino u tome što je suknja bila uzana, sa dugim šlicem ili faltom kako bi se omogućilo kretanje.

 

- Pantalone sve više postaju ležerni odevni predmet za žene nošen u javnom prostoru. Veoma su moderne uske pantalone sa prorezima sa strane (kapri pantalone).

 

- Pojava rokenrola i tinejdžerske kulture:

 

o Omiljena odeća mladih postaje džins: od praktične ruralne i radne odeće »plavih okovratnika« postao simbol pobunjene omladine (revolt prema stegama respektabilnosti i otpor konformizmu).

 

o Pojava potkulturnih grupa u okviru kulture mladih sa specifičnom ideologijom i specifičnim izgledom, koji je značio otpor konformizmu:

 

1) američki bitnici - kultura bitnika promovisala je izjednačavanje sa crncima. Bitnik je namerno odeven u iznošene farmerke i sandale. Na taj način on izražava magijsku vezu sa siromaštvom, koja za njega predstavlja božansku suštinu i svetilište (vodeći romansijer bitnik generacije bio je Džek Keruak).

2) u pariskim podrumskim barovima mladi inspirisani egzistencijalizmom iskazivali su svoju ozbiljnost odevajući se u crno;

3) u Britaniji neoedvardijanski stil, nekada ograničen na elitnu grupu, pojavio se u londonskom East End-u, gde je doživeo reinterpretaciju od strane mladih Teddy Boys-a ili tedijevaca početkom 1950-tih. Tedijevac je krao stil »gornje klase« (briljantin, cipele od antilopa, uske kravate, odela i sl). Na ovaj način se tedijevac, osuđen da celog života obavlja nekvalifikovane poslove, prepuštao mašti i eskapizmu.

4) bajkeri se formiraju nakon filma The Wild One sa Marlonom Brandom u glavnoj ulozi (1954), a glavno obeležje im je crna kožna jakna (poznati pod nazivom Ton-up Boys-i).

 

Manjinske subkulturne grupe, iako su opozivale glavni modni pravac, ostale su marginalne i nikad nisu bile dovoljno moćne da ga ugroze.

 

 

Moda u SSSR-u

 

- Od samog početka 1917. socijalizam je imao neprijateljski odnos sa modom. U boljševičkoj Rusiji zapadni stil odeće bio je napadan kao proizvod buržoaske prakse. Konstruktivistički umetnici predlagali su radikalne promene odeće i dizajna tekstila želeći da učine raskid sa prethodnim odevnim kodovima. Oni su pokušali da uvedu totalno novu formu socijalističke odeće: funkcionalnu, jednostavnu (bez dekoracija) i higijensku. Međutim, u uslovima industrijski nerazvijene i siromašne Rusije njihove ideje o celovitoj promeni čoveka, svakodnevnog života i artefakata bile su prilično utopijske.

 

- Sredinom 1930-ih u vreme staljinizma, režim je modifikovao pristup modi. Tokom 1935. moda je zvanično potvrđena kao deo Staljinove masovne kulture otvaranjem Doma mode u Moskvi. Dakle, staljinizam je dodelio modi visoko reprezentativnu ulogu. No, putem mode režim je ponovo uveo konzervativnu estetiku i tradicionalnu ženstvenost.

 

- Domovi mode bili su osnovani i u drugim prestonicama sovjetskih republika utemeljujući kontrolisanu centralizaciju unutar oblasti proizvodnje odeće. U ovom centralno planiranom sistemu, koji nije poznavao tržište, glavna privilegija je postala pristup robi. Naime, pristup robi bio je hijerarhijski strukturisan (za mase odeća dobrog kvaliteta i modni detalji bili su preskupi ili nedostižni). U stvari, staljinistička reprezentativna odeća postojala je samo na stranicama 2 nove luksuzne modne publikacije: mesečnog Modnog žurnala i dvogodišnjeg Modeli sezona i u specijalističkim prodavnicama u kojima se snabdevala socijalistička elita. Za većinu sovjektskih građana moda je bila paralelna mitska realnost.

 

- Istočnoevropski socijalistički režimi uspostavljeni nakon II svetskog rata prigrlili su ranu boljševičku ideologiju i zvanično odbili zapadnu modu. Proklamovano je da je funkcionalna, jednostavna i besklasna socijalistička odeća treba da proizađe iz ozbiljnih naučnih i tehničkih istraživanja, te da takva odeća treba da ispunjava krojačke zahteve radne žene.

 

 

Moda u Srbiji/Jugoslaviji

 

- Jugoslavija i moda do 1948. U skladu sa ranom boljševičkom ideologijom prvi broj Ukusa (izdanje Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije), čija je jedna od urednica bila Lula Vučo, predratna vlasnica modnog salona odbio je zapadnu modu i lucidnost njenih promena:

 

»Jer šta znači reč moda i zašto da podležemo njenim čudima? Zašto je potrebno da menjamo dužinu suknje, ako je jedna izvesna dužina praktična i pristojna. I, kao što jedna preduga suknja može da bude neukusna, tako i preterano kratka može da bude i više nego neukusna. Zašto bismo utrpavali haljinu nepotrebnim i suvišnim naborima, samo zato što je to moderno? Čemu služe preterano široka ramena ili nepraktični kimono rukavi u kojima ramena izgledaju kao da padaju? Sve preteranosti u ime jedne apstrakcije koja se zove »moda« dokaz su otsustva ukusa i pretvaraju ženu u karikaturu«.

 

Odbijanje modnih preteranosti i rapidnih stilskih promena značilo je proklamaciju nove forme socijalističke odeće. Nova socijalistička odeća trebalo je da bude besklasna, udobna, praktična i lepa, pri čemu lepo Ukus određuje kao »nenametljivo«, »skromno« i »solidno«. Odeća je isto tako trebalo da bude higijenska, te časopis donosi niz uputstava o održavanju odeće. Ovakvim i sličnim proklamacijama definisane su estetske odrednice dobrog ukusa u socijalizmu.

 

- Jugoslovenski ženski časopisi prenose sezonske tendencije centralnog moskovskog Doma mode. Konzervativna estetika, koju je negovala ova institucija bila je predlagana kao društveno važeći standard ukusa, koji je trebalo da deli i čitava jugoslovenska zajednica.

 

- Iako je u propagiranoj ideologiji označeno kao osnovna potreba, odevanje je u prvim posleratnim godinama strogo racionalizovano. Štednja kao važan oslonac posleratnog sistema visoko je politizovala potrošnju odevnih artikala. Ona je bila minimalna o čemu svedoče brojni posredni izvori:

 

o kako je roba na slobodnom tržištu bila preskupa, masa građanstva je gotovo isključivo nabavljala odeću posredstvom »tačkica«. No, potrošnja na osnovu tačkica bila je vrlo oskudna. Časopis Žena danas iz 1949. obaveštava čitalačku publiku da je za tu godinu predviđen veći broj tačkica (210 za celu godinu) i daje predlog kako iskoristiti 70 letnjih tačkica → za 70 tačkica može se nabaviti: 1 platnena haljina, kombinezon i gaćice, čaršav, 2 para čarapa i dva para sokni;

 

o posebno sporno pitanje predstavljala je proizvodnja i distribucija obuće: čak su i rudari koji su deklarativno bili favorizovani imali problema sa obućom (u Ježu izlazi karikatura kako da se raspadaju cipele napravljene u Borovu). Lokalna partijska rukovodstva ukazuju na problem devojaka koje ne mogu da se udaju, jer ne mogu da odlaze na seoske vašare i slave. Koliko su cipele bile na ceni pokazuje primer jednog oglasa s kraja 1948: student koji je izgubio levu cipelu u tramvaju, nudi nagradu nalazaču.

 

- Međutim, tragovi bede teško se mogu naći u dnevnim listovima. Agitprop CK KPJ 1949. kritikuje male oglase, jer ima oglasa koji potpomažu trampu (npr.  »menjam naliv pero za najlon čarape«). Ovakvi oglasi, po mišljenju Agitpropa stvaraju utisak da se u Jugoslaviji živi kao za vreme rata, u bedi i nemaštini, a ne u socijalizmu. Zaključak te sednice Agitpropa je da oglase uopšte ne treba objavljivati:

 

o zbog ovakve izdavačke politike nema dovoljno informacija o odeći, obući i sličnim predmetima, te se moraju izvoditi posredni zaključci. U tom smislu su posebno zanimljivi članci o štednji: u jednom Politikinom članku objavljenom s proleća 1949. ukazuje se na »razbacivanje« tekstilnim otpacima. Kaže se da ako prosečan građanin kupuje par gaća godišnje i šije odelo u 2 godine, iza tako »obilnog« materijala ostaje masa restlova i konca, koje bi trebalo organizovano sakupljati.

 

- U posleratnoj socijalističkog svakodnevici, pored zvaničnih kanala nabavke odevnih predmeta, postojali su i  alternativni. Zapadni odevni predmeti mogli su se pribaviti na različite načine:

 

o za novoustrojeni režim potencijalno opasni bili su paketi primani od rodbine u emigraciji (u analizi standarda koju je izvršila brtitanska ambasada kaže se da čak 5% stanovništva prima pakete iz inostranstva). Paketi su uglavnom bili puni deficitarnih artikala. Predstavljali su pravi politički problem: neposredan kontakt sa inostranstvom, koji se sastoji u pismima i molbama da se šalju određeni artikli, delovao je za vlasti sasvim neprilično. S druge strane, povratna informacija o standardu na Zapadu, koja je stizala uz pakete, smatrana je neprijateljskom propagandom. No, iako je u prvim posleratnim godinama posedovanje zapadnih odevnih predmeta uznemiravalo novi poredak, od početka 1950-ih ono je sve više postajalo cenjeno sredstvo socijalne distinkcije;

 

o drugi vid neformalnih mreža za nabavku zapadnih modnih predmeta bilo je crno tržište. Akteri švercerske trgovine bili su brojni: strani turisti, politički i ekonomski predstavnici u inostranstvu, mornari (jedan mornar je čak švercovao opijum i u tome uhvaćen) ili domaće stanovništvo povezano s emigrantima (emigranti slali pakete kao »poklone«, koji su zapravo bili predmet švercerske trgovine). Jedan deo švercovane robe završavao je u beogradskim komisionima (u Beogradu bilo 25 komisiona). Prema brojnim savremenicima komisioni su odigrali veliku ulogu u stvaranju slike o svetu.

 

- Dok je građanstvo trpelo posledice ideološkog imperativa o harmonizaciji individualnih i socijalnih potreba, partijski funkcioneri su bili privilegovani na različite načine. Bez obzira na obnarodovane principe egalitarnog društva kodovi društvene diferencijacije pokazivali su svoju trajnost. Partijska elita kao društvena drugost nije pokazivala uzdržanost, nenametljivost i skromnost. Oni postaju kupci proizvoda modnih salona, koji su preživeli nacionalizaciju  (bili su dozvoljeni ukoliko su zapošljavali do 5 osoba). Tako je prestižna potrošnja proizvoda čuvenog ženskog modnog salona Dare Spasojević ili muškog Kadrije otvarala nove razlike u odevanju. Osim toga, hijerahizovan pristup diplomatskim magacinima produbljivao je nastali jaz i vidljive oznake društvene distinkcije.

 

- Jugoslavija i moda nakon 1948. Od početka 1950-ih dolazi do postepenog otvaranja zemlje prema Zapadu uzrokovanog sukobom sa sovjetskim blokom (ranija vesternizacija društva u odnosu na zemlje Istočnog bloka).  Već nakon 1948. došlo je do promene uređivačkog koncepta ženskih časopisa. Sa modnih stranica nestali su tekstualni i foto prilozi, koji su pratili izložbu modela centralnog moskovskog Doma mode. Zbunjenost novonastalom političkom situacijom osobito je bila vidna na stranicama Ukusa. Polako i stidljivo u brojevima ovog lista iz sudbonosne 1948. pomaljao se Diorov New Look lansiran u Parizu prethodne godine. Dok je te godine tek nagoveštavao svoje konture, sledeće 1949. njegove linije bile su eksplicitne. Međutim, ekstravagancija Diorovog modnog diktata bila je protivna novoustanovljenim socijalističkim vrednostima. Stoga je raskošni New Look na modni stranicama Ukusa  redukovan u skladu sa odredbama praktičnosti, koje je proklamovala socijalistička ideologija. Tako je legendarna linija New Look-a u jugoslovenskoj socijalističkoj verziji najčešće bila upotpunjena sportskim cipelama ravnih peta (koegzistencija ukusa primerenih socijalističkoj zajednici i modnih diktata zapadne Evrope).

 

- Novoiznađeni stilski uzori u zapadnoj modi, obavezno reinterpretirani shodno društveno važećim ukusima socijalističke zajednice, vratili su modu na jugoslovenski prostor. Iako su u prvom broju Ukusa bili napadani kao modne ludosti i preteranosti, nabori ili kimono rukavi na odeći sada se preporučuju kao modne norme, koje je nalagao trenutak i logika prolaznog:

 

»Nepeglane falte, duboke falte, nabori, plise, plise u faltama, koso krojene falte, širi ili uži reveri, kragne uz vrat, široke šal-kragne sa riševima, veoma nabrani preklopi, kimono rukavi ili rukavi koso krojeni, sve su to mogućnosti, koje možete koristiti prilikom šivenja letnjih haljina«.

 

- Centralno organizovan modni sistem, kakav je postojao u svim istočnoevropskim zemljama, nikada nije bio uveden u Jugoslaviji. »Samoupravni socijalizam« kao alternativna socijalistička praksa ustanovljen 1950. god. odbacio je »staljinističko centralističko upravljanje« i umesto administrativnog upravljanja privredom ponudio decentralizovani oblik. Postojanje matičnih institucija, poput sovjetskog Doma mode ili češkog Instituta za enterijer i modni dizajn, koji su fabrikama tekstila i odeće nametali stilske standarde i tako kontrolisali svakodnevno odevno ponašanje, bilo je protivno ideji samoupravnog socijalizma kao decentralizovane forme upravljanja. Kada je 1966. na stručnom savetovanju »inženjera i tehničara tekstila« Pavle Vasić istakao potrebu da se uobliči institut, koji bi se na naučnoj osnovi bavio problematikom odevanja »mase radnih ljudi« i rezultate istraživanja dostavljao društvenim preduzećima, naišao je na zid ćutanja. Nametanje centralnih institucija, koje bi imale ingerencije nad privrednim subjektima posle 15-godišnje prakse samoupravljanja bilo je retrogradna ideja.

 

- Izvesnog poboljšanja u snabdevanju stanovništva odevnim predmetima bilo je već od početka 1950-ih. Od 1951. postepeno je ukidan sistem »tačkica«, a roba puštana u slobodnu prodaju. Najveće interesovanje je bilo za tekstil i obuću, jer je sledovanje tih artikala bilo dotle oskudno, a cene na slobodnom tržištu previsoke.

 

- Istovremeno, kako se period teške industrijalizacije privodio kraju, Jugoslavija je od sredine 1950-ih intenzivirala razvoj tekstilne industrije, osobito konfekcijske proizvodnje. Prvi modni hit nakon puštanja odevnih predmeta u slobodnu prodaju bili su kišni mantili od plastične mase.

 

- No, na početku svog razvoja domaća konfekcija bila je suočena s brojnim problemima (inertnost rukovodećih kadrova, loši krojevi i dizajn, neumešnost tekstilnih radnika, neusaglašenost konfekcijskih brojeva, odnosno neutvrđeni JUS). Drastičan primer lošeg dizajna bila je »istraživačka inovacija« zemunskog preduzeća Ivan Milutinović, koje je tržištu ponudilo muška odela od cica.

 

- Iako je privredno i političko otvaranje Jugoslavije prema zapadnim zemljama, kako bi se izbegle posledice blokade koju je nametnuo komunistički blok, pokazivano i otvorenošću zemlje prema zapadnim kulturnim kodovima, zbog  neefikasnosti socijalističke privrede i neobučenosti kadrova jugoslovenska moda nije mogla da ide u korak sa zapadnim takmacima (kašnjenje za svetskim modnim trendovima čak i do dve godine).

 

- S obzirom na navedene nedostatke domaće industrije najveći broj Jugoslovena šio je odevne predmete kod krojača ili u domaćoj radinosti (1959. samo je jedna četvrtina Jugoslovena kupovala konfekcijsku robu). No, od sredine 1950-ih uvoz robe uraznoličio je ponudu odevnih artikala. Naime, početkom 1956. u skladu sa odlukama donetim prethodne jeseni o povećanju standarda, skoro je utrostručen uvoz robe široke potrošnje, među kojom je tekstil zauzimao značajno mesto.

 

- Posredstvom crnog tržišta i komisiona u Jugoslaviji se pojavljuju »farmerke«. U Beogradu su postale simbol »frajera, avanturiste i džeka«. 1956. u Ježu izlazi i pesmica o farmerkama:

 

»De, frajeri sad nek’ prestane larma

Treba da se reše stvari vrlo hitne,

Naše pantalone, plave , tipa ‘farma’,

Sa sedam džepova i tri’est dve nitne

Već se svuda nose. To je prosto beda!

Ko ih sve ne nosi - više nema reda.

Frajeri na okup! Menjaj pravac broda

‘Farma’ pantalone za nas nisu moda«.

Prisustvo farmerki na domaćem tržištu i njihova cenjenost izazvalo je različite prigovore, od onih tradicionalne prirode do primedbi ideološkog sadržaja. Otpori odevnom predmetu koji je unosio spontanost i opuštenost u društvenu komunikaciju bili su veoma jaki u okvirima porodice i obrazovnih institucija (osnovnih i srednjih škola). Tako je nošenje farmerki i u našoj sredini postalo oblik otpora usmerenog protiv konzervativnih i dogmatskih stavova. Međutim, visoke cene u komisionim radnjama i na crnom tržištu podarile su džinsu oznaku društvene izvrsnosti suprotno demokratskoj dinamici opšte ekspanzije.

Izvor:  Mendes, V. and de la Haye, A. 20th Century Fashion, s. 126-157, Velimirović, D. Aleksandar Joksimović. Moda i identitet, s. 36-41, Marković, P. Beograd između Istoka i Zapada: 1948-1965, s. 309-314,  Verderi, K. Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega, s. 42-43; člancima Bartlett, Dj. Let Them Wear Beige: The Petit-bourgeois World of Official Socialist Dress, Fashion Theory, Vol. 8, Issue 2, 2004, pp. 127-164 i Velimirović, D. Moda i ideologija: ka novoj politici stila, u Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, priredio Milan Ristović, s. 342-362)