Grandiozni egzotizam i moda u "nacionalnom stilu" - moda u SFR Jugoslaviji 1960 - 1970.

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Opšte odlike zapadne mode

 

- Od kraja 1950-ih Evropa je izašla iz nestašica i oskudice posleratnih godina. Na obe strane Atlantika zabeležen je rast proizvodnje, pa i rast modne proizvodnje (osobito je bilo vidno rastuće tržište namenjeno tinejdžerskoj populaciji). Rast modne proizvodnje doveo je do buma potrošačke kulture. U skladu sa tim promenama modne promene postale su norma: odeća je odbacivana i pre nego što je iznošena. Kolektivne težnje prema novini najbolje su opisivale papirne haljine, koje su, s obzirom na cenu nešto veću od jednog dolara, bile predmet halapljive kupovine.  

 

- Moda mladalačke konotacije. U toku 1960-ih mladalački izgled postao je poželjan. Naime, uzlet kulture mladih 1950-ih i 1960-ih doveo je do toga da je »junior« postao prauzor mode.

 

»Moda je poprimila mladalačku konotaciju, ona sad mora da izražava stil emancipovanog života, života oslobođenog stega, nemarnog prema zvaničnim kanonima«.  

 

(Lipovecki, Ž. Carstvo prolaznog. Moda i njena sudbina u modernim društvima, Sremski Karlovci, 1992, s. 117).

 

Izgledati mlađi nego što jesi postalo je važnije nego izražavati društveni rang. Ovo je predstavljalo ogroman preokret u uzorima ponašanja (»Nekada je kćerka želela da liči na majku. Danas je obrnuto«, govorio je Iv Sen Loran).

 

U skladu sa ovim kulturnim promenama  ženski lepotni ideal 1960-ih predstavljao je izgled devojčice, koja nosi geometrijske frizure.  

 

- Telesna svesnost. Mladi su našli da je pokazivanje tela najefektivnije sredstvo u njihovom izdvajanju od sveta odraslih: oblikuje se nov koncept tela - »telesna svesnost«. U skladu sa ovim promenama 1964. Rudi Gernrajh uvodi toples, tzv. monokini, a  1965. britanska dizajnerka Meri Kvant dizajnira mini suknju (porast uticaja Londona na modna dešavanja).

- Čvrsta veza između umetnosti i mode. Moda se inspiriše različitim umetničkim pravcima: op-artom, pop-artom, Iv Sen Loran 1965. stvara kolekciju inspirisanu Mondrijanovim platnima.

 

- Egzotizam i eksperimentalnost. Narastajući interes zapadnog građanstva za alternativne filozofije i etno-kulture imao je uticaja i na modu: egzotični motivi u modi ponovo postaju aktuelni (Iv Sen Loran se 1967. inspirisao Afrikom). Eksperimenti sa neobičnim materijalima takođe su predstavljali obeležje epohe (npr. Pako Raban pravi haljine od metala i plastike).

 

- Futuristički dizajn. Istraživanje kosmosa imalo je odraza na modu. Pjer Karden 1965. plasira Kosmos kolekciju. Ova kolekcija jednostavnih geometrijskih oblika izrađena od neorganskih materijala predstavljala je praktičnu, uniseks modu koja se sastojala od haljine sa tregerima, koja se nosila preko pripijenog rebrastog džempera, neprozirnih hulahopki i obilja metalnih ukrasa. Kosmonautski izgled dopunjavale su specifične kacige.

 

- Povratak muškaraca u svet mode. Muškarci su sve više okupirani izgledom. Za mušku odeću ovog vremenskog perioda karakterističan je razvoj ležernijih stilova (Mao look; Pjer Karden za muškarce predlaže Nehru look, sakoe bez revera sa jednim redom kopčanja, prsluke koji se zakopčavaju rajsferšlusom, rolke (koje zamenjuju košulje i kravate), avangardan Kosmos stil i sl.

 

- Narastajuće tržište modnih artikala uslovilo je transformaciju velikih modnih kuća. Naime, kuće visoke mode počele su da uvode ready to wear kolekcije. Uspon ready to wear industrije od početka 1960-ih zanavek je izmenio diktatorsku poziciju haute couture na polju mode. Tokom sedme decenije XX veka u eri masovne potrošnje estetski kreativna gotova odeća odnela je konačnu prevagu nad visokom modom svodeći je na »ovekovečenje velike tradicije raskoši« (Ž. Lipovecki). Nakon sto godina neprikosnovene vladavine haute couture iznenada je prestao da diriguje poslednje modne krikove. Iako je u eri demokratizovane mode izgubio atribut modnog diktatora i smanjio broj klijenata na dve do tri hiljade žena širom sveta, od kojih su redovna klijentela njih šesto do sedamsto, on je ipak opstao modifikujući svoju ulogu. Umesto da upravlja logikom prolaznosti, visoka moda izrodila se u svoju suprotnost. Kao okamenjena slika sopstvene »večne« marke (Ž. Lipovecki) raspolažući simboličkim potencijalom estetske uzvišenosti, iako sama neprofitabilna,  postala je pogodno reklamno sredstvo za propagiranje manje skupih linija odeće i isplative licencne robe, kao što su parfemi.

 

- Pojava butika. Popunjavajući prazninu između konzervativnog haute couture i masovno reprodukovane robe prisutne u robnim kućama butik serije pristupačnih cena udovoljavale su narastajućem tržištu mladih potrošača. Londonski butici poput »Lord Džona«, »Lejdi Džejn« ili »Bibe« neformalnim pristupom dizajnu odevnih predmeta, nestandardnim uređenjem enterijera ili neuobičajenim načinom izlaganja robe privlačili su pažnju ne samo mladih Britanaca, već i turista širom sveta. Ove stilske meke bile su tih godina jednake turističke atrakcije kao Bakingemska palata.

 

(u butiku »Lord Džon« mogla se nabaviti muška odeća živih boja; u izlogu butika »Lejdi Džejn« stajale su dve devojke koje su se svlačile i oblačile; legendarna »Biba« imala je enterijer uređen u retro dizajnu, zajedničke garderobe, na čiviluke su se kačili ofingeri sa odećom ili aksesoar).

 

Istovrsna promena polja maloprodaje zahvatila je odmah zatim Francusku i Ameriku, a potom i ostale zapadne zemlje.

 

 

Opšte odlike mode u Istočnom bloku

 

- Ideološki preokret desio se po Staljinovoj smrti i dolasku Hruščova na vlast 1958. Raskidanje sa ranijom praksom izolacionizma značilo je i ublažavanje ideoloških primedbi na zapadnu modu i otvorenost prema njenim ukusima. Međutim, za socijalističku modnu produkciju, obzirom na radikalno drugačije kulturne i privredne kontekste u socijalizmu i kapitalizmu, susret sa zapadnom modom bio je zbunjujući proces. U jednom od brojeva časopisa Fashion Theory, na osnovu istraživanja sprovedenih u Rusiji, Mađarskoj, Češkoj i Hrvatskoj Đurđa Bartlet ponudila je interpretaciju ovog susreta, koji je rezultirao krojačkim fenomenom zvanim »oficijelna socijalistička odeća«. Neobičan modni fenomen nastao između 1958. i 1968. predstavljao je ideološkog posrednika posredstvom kojeg je moda ponovno uvedena kao legitimna kulturna praksa.

 

- Šta je navelo socijalističke režime da promene odnos prema modi? Đurđa Bartet na to pitanje daje jednostavan odgovor: želja za opstankom sistema. Naime, istovremeno sa prekidom dotadašnje izolacionističke prakse vlast je legitimisala različite institucije svakodnevne kulture (među kojima je moda zauzimala centralno mesto) kako bi depolitizovala populaciju. Revitalizacija institucija svakodnevne kulture u uskoj vezi sa kreacijom socijalističke srednje klase odražavala je promenu odnosa između države i društva u vremenima kada socijalističkoj nomenklaturi više nije bila potrebna podrška za tekovine revolucije, već potpora za opstanak sistema. Ken Džovit ovu promenu tumači kao zamenu dotadašnje dominacije terorom novim odnosom moći: dominacijom simboličkom manipulacijom.

 

- U skladu sa promenama zvaničnog diskursa u odnosu na modu mediji su otpočeli prenošenje sezonskih modnih revija privatnih modnih salona, koji su preživeli nacionalizaciju. Međutim, istočnoevropski režimi uskoro su konstituisali sopstvene modne kongrese na kojima se predlagalo i odlučivalo o novim modnim trendovima. Kako socijalizam u izolacionističkom periodu nije uspeo da proizvede osobenu socijalističku odeću, kreatori zvaničnog odevnog stila prezentovanog na modnim kongresima bili su prinuđeni da pozajmljuju krojačke elemente iz trezora buržoaske kulture. Pozajmljeni elementi pripadali su malograđanskom stilu, koji je najviše odgovarao konzervativnoj prirodi socijalističkih režima. Jedinstvena mešavina proleterskog stila i buržoaske estetike malograđanske provenijencije predstavljala je »oficijelnu socijalističku odeću«. Iako je posredstvom novog koncepta socijalističke odeće olakšano uvođenje zapadne mode u socijalističke zemlje, zauzdan je razvoj originalne socijalističke mode u decenijama koje su sledile.

 

- »Oficijelna socijalistička odeća« ispoljavala se u dve svoje stilističke forme, koje Đurđa Bartlet naziva »grandiozni pseudo-klasicizam« i »socijalistički dobar ukus«.

 

- Grandiozni pseudo-klasicizam je socijalistički koncept luksuza, koji je svoje stilske uzore imao u buržoaskim odevnim kodovima klasičnog sadržaja (balske haljine sa dugim širokim suknjama, večernji ogrtači od tafta sa ogromnim kragnama, koktel haljine). »Ontološki, bezvremenost pseudo-klasicizma potpuno je odgovarala socijalističkom konceptu sporog vremena«. Odeća izrađena prema navedenim estetskim ukusima bila je reprezentativna i reklamna. Luksuzne prezentacije pseudo-klasičnog kiča na socijalističkim modnim kongresima, domaćim i međunarodnim sajmovima i izložbama imale su isključivo propagandnu ulogu promovišući u najboljem svetlu samu državu. Ova raskošna verzija socijalističke mode, koja je postojala samo na modnim pistama i u modnim žurnalima bila je ideološki konstrukt iznađen da demonstrira stabilnost, kontinuitet i nepromenljivost priželjkivanu od strane režima.

 

- Socijalistički dobar ukus, kao drugi stilski izraz oficijelne socijalističke odeće, služio je svrsi svakodnevnog života. Da bi razvio ovaj stilski izraz, oficijelni diskurs pozajmljivao je estetske kategorije iz malograđanskog »dobrog ukusa«. Uz kategorije kao što su lepota i elegancija pozajmljene iz malograđanskog dobrog ukusa i pridodate socijalističkoj verziji, predstavljao je hibridizaciju njihovih zajedničkih osobina, kao što su skromnost/čednost, umerenost, prikladnost i udobnost. Uvođenje socijalističkog dobrog ukusa značilo je novu standardizaciju odevnih praksi. Standardizacija modnih formi omogućavala je strogu kontrolu novotarija, što je odgovaralo totalitarnim pretenzijama režima.

 

- Od kako je socijalizam usvojio koncept »socijalističkog dobrog ukusa« obrazovni kontekst postao je neizostavni sadržaj štampe i modnih priručnika kako bi se nepredviljive modne želje disciplinovale i rafinisale i postigao društveni konsenzus o odgovarajućoj odeći, pravoj boji i prikladnim modnim detaljima. Dakle, ništa nije bilo prepušteno slučaju. Npr. pravila prikladnosti podrazumevala su precizno definisanu odeću za svaku priliku. Zelmanovićev priručnik objavljen u Zagrebu 1963. ustanovljava jasnu podele odeće na odeću za rad, kuću i izlazak. Odeća za izlazak je podrazumevala dalju podelu na odeću za jutarnji, poslepodnevni i večernji izlazak.

 

- Slavoj Žižek smatra da je krojačka praksa oficijelne socijalističke odeće potvrđivala kapacitet oficijelnog diskursa da zamrzne i zaustavi modni trenutak - formalnost zapadne mode sredinom 1950-ih - te da izoluje taj detalj iz svog istorijskog totaliteta. Tako je oficijelna socijalistička odeća zadržala krutost formalnih odevnih kodova i tokom 1960-ih, kada je zapadna moda bila okrenuta mnogo opuštenijim i mladalačkijim stilovima. Ovi krojački kodovi i prakse vukli su koren iz ontološke anksioznosti socijalizma u odnosu na fluidnost vremena.

 

 

Opšte odlike mode u Jugoslaviji/Srbiji

 

- Iako Đurđa Bartlet navodi da su postojale značajne razlike među socijalističkim zemljama u njihovim svakodnevnim modnim praksama, ona na kraju ipak zaključuje da se one »poništavaju u mitskom svetu oficijelne socijalističke odeće«. Estetske odrednice socijalističkog dobrog ukusa (čednost, prikladnost, umerenost i udobnost uz lepotu i eleganciju) ni u Jugoslaviji nisu bile dovođene u pitanje. Kada je časopis Svet 1964. preneo nekoliko modela Mire Čohadžić i Aleksandra Joksimovića, koji su, po oceni novinara, potpuno odgovarali ukusu »praktično odevene žene«, autor teksta je dodao:

 

»...kreatori Mira Čohadžić i Aca Joksimović svojim kreacijama samo potvrđuju da žena na radu može (i treba) da bude nenametljivo elegantno odevena, i da praktična funkcija odela ne trpi pomodnost«.

 

Međutim, s obzirom na izolacionistički položaj nekadašnje socijalističke Jugoslavije u Istočnom bloku nakon sukoba sa Informbiroom 1948. i njeno privredno, političko i kulturno otvaranje prema Zapadu od ranih 1950-ih, odevna produkcija FNRJ/SFRJ imala je izvesne osobenosti i pored generalnih oznaka oficijelne socijalističke odeće (nepostojanje centralno organizovanog polja proizvodnje odeće, nepostojanje onog obima kulturne autarhije, raniji povratak mode).

 

- Modernija ekspresija. Iako štampani mediji svesrdno propagiraju socijalistički dobar ukus oni isto tako predlažu i mladalačke buntovne stilove zapadne mode 1960-ih. Dok je mini suknju Sovjetski Savez upoznao tek 1967. na Međunarodnom modnom festivalu održanom  u Moskvi povodom obeležavanja 50-godišnjice oktobarske revolucije, u Jugoslaviji je ona u to vreme već uveliko prihvaćena moda, koju su proizvodila i društvena preduzeća. Bazar avgusta 1967. konstatuje:

 

»Mini suknje nisu više nikakva senzacija. Niko ne dobacuje, stare žene se ne krste, a penzioneri su i dalje zadubljeni u razgovor…«.

Karakteristična mešavina socijalističkog dobrog ukusa, koji je nalagao konzervativnu ženstvenost i avangardnih mladalačkih stilova koji su preplavili Evropu 1960-ih uvodila je nijansiranu razliku između jugoslovenske i istočnoevropske mode u periodu od kraja 1950-ih do kraja 1960-ih i sa svoje strane činila da jugoslovenska modna produkcija, umesto formalne krutosti, dosegne moderniju ekspresiju.

 

- Grandiozni egzotizam. Tvrdnja Đurđe Bartlet da se »grandiozni pseudoklasicizam«, kao jedan od stilskih izraza oficijelne socijalističke odeće oformio između 1958. i 1968. ne stoji kad je u pitanju oficijelna jugoslovenska moda. Socijalistička Jugoslavija sve do 1967. god. kada Aleksandar Joksimović u martu mesecu, na Dan žena, prezentuje kolekciju Simonida, nema reprezentativnu modu kao reklamni spektakl, izuzimajući modnu produkciju privatnih salona koja nastaje izvan delokruga oficijelnog diskursa i van okvira društvenih preduzeća. Kasnija pojava reprezentativne jugoslovenske mode u odnosu na istočnoevropsku uslovljena je specifičnom međunarodnom pozicijom Jugoslavije. Položaj izopštenika među zemljama Istočnog bloka podrazumevao je i odsustvo jugoslovenskog učešća na socijalističkim modnim kongresima, izuzimajući njih par na koje je Jugoslavija bila pozvana kao gost ili posmatrač. Osobena pozicija imala je za posledicu činjenicu da jugoslovenska moda nije proizvela kompetitivni model pseudoklasične estetike.

 

- Grandiozna jugoslovenska socijalistička moda nastala 1967. je raskošna moderna odeća, koja sledi trenutne zapadne modne kodove, ali, s druge strane, svoj distinktivan stilski identitet u odnosu na zapadnu modu gradi inkorporacijom egzotičnih motiva (tematsko oblikovanje kolekcija shodno motivima iz nacionalne istorije i istorije kulture, usvajanje krojnih i ornamentalnih komponenata istorijskog kostima i tradicionalnih odevnih predmeta). Dakle, veća otvorenost jugoslovenske države prema Zapadu bila je vizuelno definisana prihvatanjem trenutnih zapadnih modnih trendova i istovremenim izbegavanjem pseudo-klasične estetike istočnoevropskih modnih sistema. S druge, strane inkorporacija egzotičnih motiva proizvodila je različitost jugoslovenske mode u odnosu na zapadnu. Stoga smatramo da je u interpretaciji reprezentativne jugoslovenske/srpske mode uputnije koristiti termin »grandiozni egzotizam«. Usvojeni trenutni zapadni modni kodovi i inkorporirani kodovi samoodređenja činili su grandiozan egzotizam jedinstvenom pojavom u istoriji socijalističke mode.

 

- Da je formiranje grandioznog egzotizma značilo radikalnu promenu modnog koncepta u socijalističkoj Jugoslaviji, svedočili su brojni natpisi u inostranoj i domaćoj štampi. Prepoznajući težnju za produkcijom autentičnosti Viktor Peters, dopisnik časopisa Für Sie, u nedeljnom prilogu iz Beograda ocenio je da su modeli, koji čine Joksimovićevu kolekciju Simonida »prilično samovoljni« i »bez konkurencije po motivima« i pored toga što slede savremenu modnu liniju.

 

 

- Simonida (pogledati D. Velimirović, Aleksandar Joksimović. Moda i Identitet, s. 56-68).

- Vitraž (pogledati D. Velimirović, Aleksandar Joksimović. Moda i Identitet, s. 69-75).

 

 

Moda »u nacionalnom stilu«

 

- »Grandiozni egzotizam« bio je deo šireg projekta mode u »nacionalnom stilu«, koja je obeležila 1960-te. Naime, osim što su markirali kratkotrajan život jugoslovenske verzije grandiozne mode, autentični egzotični motivi prožimali su i druge tipove modnih produkcija. Termin »nacionalni« implicira da se određena odeća nosi kako bi se nosilac identifikovao sa sopstvenom nacijom. Iako je moda u »nacionalnom stilu« bila prevashodno obeležje srpske modne produkcije, termin »nacionalni« upućivao je na identifikaciju sa jugoslovenskom nacijom. O tome svedoče termini koji se mogu naći u onovremenoj domaćoj štampi, kao »jugoslovenski nacionalni kostim«, »jugoslovenski folklor« ili »jugoslovenski stil«.

 

- Jugoslovensku modu u »nacionalnom stilu« ne treba posmatrati kao izolovani, lokalni fenomen. Interpretacija lokalnih tradicija u odevanju bila je obeležje modnih sistema 1960-ih. U uslovima otvorene nacionalne debate postkolonijalne zemlje zastupale su politiku odevanja koja je povlačila za sobom odbijanje ili modifikaciju zapadne odeće. S druge strane, narastajući interes zapadnog građanstva za alternativne filozofije i etno-kulture, podstaknut pojavom oslobodilačkih pokreta i individualističkom dinamikom, uticali su na procvat egzotičnih motiva u zapadnoj modi. 1967. modni hir predstavljalo je Nehru odelo sa karakterističnom uspravnom kragnom, nazvano po indijskom predsedniku vlade Džavaharlal Nehruu. Iste godine Iv Sen Loran kreirao je kolekciju inspirisanu divljom Afrikom. No, neevropski egzotični impulsi nisu imali isključivu prevagu u tadašnjem poretku zapadne mode. Škotski »argyle« džemperi popularni krajem 1960-ih ili norveški džemperi upotpunjavali su novo individualističko lice mode. Međutim, narativi o osobenom društvenom ukusu i oznakama distinkcije u odnosu na Zapad koji su prožimali jugoslovenske novinske natpise davali su modi u »nacinalnom stilu« osobenu notu.

 

- Inkorporacija egzotičnih motiva u savremenom odevanju bila je nepresušan kreativan resurs jugoslovenske mode. Među prvim kolekcijama, koje su se poslužile egzotizmom pojavila se kolekcija akademske slikarke Anđelke Slijepčević. U organizaciji Centra za savremeno odevanje 1961. god. prikazana je njena kolekcija »Folklor i moda«. Modele nadahnute regionalnom baštinom javnost je ocenila kao »prvi stabilni korak u stvaranju mode koja nosi jugoslovensko obeležje«. Njenim primerom pošli su i drugi. Ipak, najznačajniji promoteri mode u »nacionalnom stilu« bili su, pored Aleksandra Joksimovića, dizajnerka Dobrila Vasiljević Smiljanić i modni salon pod imenom »Nacionalni salon«. Ženski magazini, kao i ostala domaća štampa opširno je izveštavala o svakoj novoj kolekciji autentične mode, dirigujući tako poželjnu estetiku i težeći da oblikuje ukuse jugoslovenske socijalističke zajednice.

 

- Ručna trikotaža »Sirogojno«. Dugogodišnja direktorka i modna dizajnerka »Ineks Zlatiborke« Dobrila Vasiljević-Smiljanić priredila je prvu izložbu pletenina 11. novembra 1962. u zlatiborskom selu Sirogojno. Za razliku od ove izložbe na kojoj su bili prikazani originalni predmeti umešnih pletilja iz zlatiborskog sela Sirogojno, izložba u Beogradu u prostorijama Savremenog doma održana 1965. otvorila je puteve promociji specifičnog dizajna ove modne autorke. U narednim godinama, njena trikotaža će postati nadaleko poznata po adaptaciji tradicionalne lokalne ornamenatcije (regionalni zlatiborski motivi skinuti sa odeće, ćilima i sl) i tehnikama pletenja i kukičanja (npr. bod »šubaret«, koji svojom formom podseća na krzno). Hiljade pletilja iz zlatiborske regije učestovalo je u proizvodnji autentičnih modnih produkata, koji su nosili pečat reinterpretiranog regionalnog nasleđa.

 

- »Nacionalni salon«. Ipak, ključan momenat za adaptaciju tradicionalnih tehnika odevanja i dekoracije bilo je osnivanje »Nacionalnog salona« 1963. godine. »Nacionalni salon« bio je produžena ruka beogradskog Zavoda za unapređenje domaćinstva, u kojem je kao referent za odevanje radio mladi Aleksandar Joksimović. Kako je novoformirana institucija za svoj glavni cilj postavila reinterpretaciju tradicionalne kulturne baštine, Etnografski muzej u Beogradu, a osobito kustos Zagorka Marković, pružio je »Nacionalnom salonu« svesrdnu pomoć u prezentaciji nasleđa, dok je Biro rada preuzeo zadatak obuke nezaposlenih žena vičnih izradi rukotvorina. Tako su iz produkcije salona počeli da izlaze modeli sa pečatom egzotičnih impulsa.

 

- Prvu kolekciju »Nacionalnog salona« izloženu u Savremenom domu krajem 1964. činili su modeli modernih linija sa apliciranim isečcima autentičnih tradicionalnih odevnih predmeta. Ubrzo potom salon je otpočeo kreaciju odeće sa reinterpretiranim oznakama kulturne baštine po kojoj je ostao poznat sve do svog ukidanja. Kreator »Nacionalnog salona« Aleksandar Joksimović privukao je pažnju javnosti kada je 1965. priredio kolekciju inspirisanu tkaninama, krojevima i ornamentacijom narodnog kostima sa područja Kosova i Metohije. Kolekcija modela, čiju su osnovu činili krojevi zubuna, jeleka i anterije a ornamentaciju filigranske loptice i terzijski vez pobudila je interesovanje ne samo domaće već i strane štampe. Dopisnik Njujork Tajmsa iz Beograda Dejvid Bajnder, veliki zaljubljenik u narodne nošnje sa jugoslovenskog područja, odmah po prikazivanju kolekcije u tekstu pod naslovom »Narodna umetnost inspiriše jugoslovenskog kreatora« obavestio je američku javnost o kreaciji »elegantnog novog stila«, čiji je tvorac »talentovani mladi kreator po imenu Aleksandar Joksimović«. Egzotizam kao upadljiva tehnika prikazivanja pokazao je svoju delotvornost.

 

- Do kreacije ekstravagantne Simonide 1967. Joksimović je dizajnirao još dve kolekcije za »Nacionalni salon«, obe namenjene sezoni jesen/zima 1965/1966. Prvu kolekciju činili su modeli od kukičane i pletene vune, koja je podražavala autentične uzorke, dok je druga bila nadahnuta različitim regionalnim narodnim nošnjama (kosovskom, šumadijskom i crnogorskom) i gradskim prizrenskim kostimom. I nakon Joksimovićevog prelaska u »Cetrotekstil« »Nacionalni salon« nastavio je produkciju u folklornom ključu. Koristeći ručno tkani tekstil dragačevskih tkalja dizajniran od strane Branke Borojević, Milica Aleksandrov i Milanka Janković kreirale su modele u prepoznatljivom vizuelnom kodu.

 

- Autentična produkcija »Nacionalnog salona« postala je obavezno svratište stranih turista u organizaciji turističke agencije »Putnik«. Posebnu ciljnu grupu predstavljali su inostrani političari, ambasadori i njihove supruge, kojima je direktno demonstrirana osobena jugoslovenska moda. Osobena moda u službi turističke atrakcije odražavala je kulturnu preokupaciju jugoslovenskog društvenog miljea raznovrsnim tehnikama za označavanje različitosti.

 

- Aleksandar Joksimović za »Centrotextil«. U »Centrotextilu« Joksimović je nastavio da neguje »nacionalni stil« u kreaciji savremene odeće. Sezona proleće/leto 1966. donela je njegovu reinterpretaciju geometrizovanog op-arta, raširenog u zapadnoj modi sredinom 1960-ih. Joksimovićeva  kolekcija op-art haljina mini dužine oplemenjena adaptiranim tradicionalnim vezom gajtanima bila je svojevrstan prigovor na globalni minimalistički dizajn lišen ornamentalne gizdavosti. Potom su usledile kolekcije grandioznog egzotizma Vitraž i Prokleta Jerina.

 

- Iako je domaća štampa bila presudan medij posredstvom kojeg je promovisana moda u »nacionalnom stilu«, autentično estetsko lice jugoslovenske mode zastupale su i jugoslovenske muzičke i glumačke zvezde. Đorđe Marjanović, jedan od najpoznatijih pevača zabavne muzike, izazvao je senzaciju na Zagrebačkom festivalu (1969) kada se pojavio u reinterpretaciji muške seoske odeće iz Metohije, koji je za njega kreirao Aleksandar Joksimović. Afirmativan odnos prema egzotizmu u modi imali su i predstavnici političkih elita. Tako je matrona mode u »nacionalnom stilu« bila supruga Predsednika Republike Jovanka Broz. »Neobično cenim bogatstvo našeg folklora i volim haljine sa tim obeležjem« izjavila je 1969. javno se opredeljujući za »nacionalni stil« u odevanju.

 

- Produkcija autentičnosti u odnosu na zapadnu modu nije bila neutralna. Međunarodne privredne izložbe i sajmovi u periodu Hladnog rata bili su poprišta različitih privrednih (i ostalih) utakmica između Istoka i Zapada. Jugoslavija je, barem kad je moda u pitanju, koristila svoje učešće na njima kako bi podstakla ideju o sopstvenoj samosvojnosti. Jugoslovenska moda u »nacionalnom stilu«, pre svega grandiozni egzotizam kao stilski uzvišenija varijanta ove mode, promovisana je na brojnim međunarodnim modnim manifestacijama, ekonomskim izložbama i slično, direktno demonstrirajući specifičan identitet jugoslovenske mode. Tako je Joksimovićeva Simonida predstavljena 1968. na Međunarodnom modnom festivalu u Moskvi na kojem su, pored istočnoevropskih, prikazane i kolekcije zapadnih modnih kuća, dok se njegova Prokleta Jerina prikazivala iz dana u dan tokom prve Jugoslovenske industrijske izložbe u Parizu (18. septembra – 9. oktobra 1969) izazivajući nesumnjivu pažnju pariske javnosti.

 

- I izbori za Mis sveta bili su odlična prilika za prezentaciju osobene jugoslovenske  modne produkcije. Dok god je opstajao nacionalni projekat grandiozne egzotične mode Aleksandar Joksimović je bio zvanični modni dizajner jugoslovenskih lepotica. Svaki vid pojavljivanja jugoslovenskih kandidatkinja, kako na regionalnom i saveznom, tako i internacionalnom nivou, bio je praćen odećom u »nacionalnom stilu«. Modna produkcija u funkciji slavljenja nacionalne različitosti obezbedila je tako još jedan zvaničan kanal za sopstvenu prezentaciju. Nikicu Marinović, prvu jugoslovensku učesnicu na svetskom izboru za Mis sveta 1967. Joksimović je odenuo u haljinu od tirkizno plavog saten-dišesa sa provokativnim dekolteom oivičenim specifičnom ornamentacijom, preko koje je nosila ogrtač od čelično plavog satena koji se kopčao originalnim paftama. Pored toga što je na internacionalnom izboru održanom u Londonu postala prva pratilja, Nikica Marinović je odlično prezentovala domaću modu u folklornom ključu:  

»Njen uspeh ujedno znači i priznanje jugoslovenskoj lepoti i našoj nacionalnoj modi, koja je tako doživela veliku afirmaciju u svetu visoke mode«.

 

- Egzotizam i moda: srpski slučaj.  Dakle, tehnika odevanja i dekoracije poznata pod nazivom moda u »nacionalnom stilu« predstavljala je tendenciju ka rastakanju sličnosti sa zapadnom modom i konstituisanju osobene mode nacionalnog karaktera. Odakle poplava egzotičnih motiva u jugoslovenskoj, pre svega srpskoj modnoj produkciji 1960-ih? 

Dženifer Krejk termin egzotizam u modi određuje kao termin dvojakog značenja. Pod njim najpre podrazumeva fetišizovano svojstvo mode ili stila, a potom strane ili retke motive u modi. Ona razlikuje tri forme egzotizma u modi: 1) određene tehnike odevanja i dekoracije u ne-zapadnim kulturama; 2) adaptacije tradicionalne odeće kombinovane sa elementima pozajmljenim iz zapadnih modnih sistema u postkolonijalnim i iseljeničkim kulturama; 3) »egzotični« elementi u zapadnoj modi preuzeti iz drugih modnih sistema. 

Budući da se modni sistemi grade na međuodnosima i tenziji između egzotičnih i dobro poznatih, uvreženih kodova, egzotični motivi su uvek efektniji kao tehnike prikazivanja. Kao efektnije sredstvo prikazivanja, različite forme egzotizma su pogodne telesne tehnike za proizvodnju raznovrsnih oznaka različitosti. Stoga se one  veoma često primenjuju u ne-zapadnim kulturama, pre svega u postkolonijalnim kulturama, gde su ključne u konstrukciji i odbrani identiteta, kao i u njegovom preinačenju. Adaptacije tradicionalne odeće kombinovane sa krojnim elementima preuzetim iz zapadne mode izražavaju tenzije između autohtonog i zapadnog modnog sistema i, sa svoje strane, doprinose održavanju različitosti.

 

- Istoriju srpskog fiksiranog i modnog kostima od XIX veka karakterišu različite forme egzotizma ili pokušaji da se izdejstvuje reforma odeće koja bi inkorporirala nacionalnu tradiciju u odevanju. Egzotizam u vidu adaptacije tradicionalne orijentalne gradske odeće kombinovane sa elementima preuzetim iz zapadnog modnog sistema, prisutan u srpskoj materijalnoj kulturi od 1830-ih, odnosno proglašenja autonomne kneževine pa sve do 1890-ih, odnosno nekoliko godina nakon proglašenja monarhije bio je efektna telesna tehnika za oznaku nacionalnosti i građanskog društvenog sloja. 

Naime, u ovom periodu žene su odevale tzv. »srpski« građanski kostim, koji je podrazumevao specifičan odabir i kombinaciju orijentalnih odevnih predmeta stilizovanu shodno evropskim modnim trendovima XIX veka. Preko svilene košulje odevao se fistan, duga svilena haljina uskog gornjeg dela i široke suknje sa karakterističnim srcolikim izrezom na grudima, koji se ispunjavao preklopljenom tankom svilenom maramom. Struk se opasivao bajaderom, dugim svilenim pojasom, da bi se naposletku, preko fistana, odenulo libade – gornji odevni predmet izrađen od kadife, somota ili atlasa dužine do struka, spreda otvoren, sa dugim i u donjem delu proširenim rukavima. Glavu je neizostavno krasio fes sa raznovrsnim nakitnim vrstama. Od 1860-ih fistan se počeo nositi preko krinolina, da bi postepeno bivao zamenjen haljinom ili suknjom i bluzom evropskog kroja. Međutim, usvajanje evropskih modnih kodova nije značilo odbacivanje odevnih predmeta nacionalne konotacije. Srpske građanke nastavile su da nose libade i fes u kombinaciji sa evropskom modnom odećom zalažući se tako za dalje strateško nadmetanje u znacima pokazivanja različitog.

 

- Specifičan odabir i kombinacija orijentalnih odevnih predmeta (fistan, libade, fes) uz njihovu dalju stilizaciju shodno onovremenim zapadnim modnim trendovima (pripijeni gornji deo haljine, naglašen struk, široka duga suknja, nošenje krinolina, od 1870-ih haljine i suknje i bluze evropskog kroja) produkovali su autentičnost srpskog građanskog kostima ključnu za konstrukciju identiteta nacije i rane buržoazije. Uraznoličenje odevnih standarda u odnosu na uvrežene orijentalne kodove odevanja uz početno neprihvatanje ili delimično prihvatanje zapadnih modnih trendova doprinosilo je kreaciji spoljašnjih oznaka nacionalne i klasno-slojne pripadnosti neophodnih u procesu obnove državnosti.

 

- Slični procesi bili su zahvatili i mušku odeću. Od polovine XIX veka uz istovremenu evropeizaciju odeće odvijao se i proces kreacije nacionalnog kostima. Selekcijom odevnih predmeta iz orijentalnog inventara (košulja, čakšire poturlije, džamadan, mintan, trombolos, fes sa kićankom), standardizacijom njihovog kroja, te smirivanjem kolorita i ornamentike stvoren je osoben kostim nacionalne konotacije. Iako je do kraja XIX veka postao obeležje konzervativnih društvenih krugova, s obzirom na narastajuću evropeizaciju socio-kulturnog sistema, ovaj kostim odigrao je značajnu ulogu u stvaranju identiteta nacije i građanskog društva u nastajanju. 

 

- Osim toga, od 1840-ih srpski licejci i gimnazijalci zadojeni romantičarskim idejama nosili su odeću zasnovanu na, kako su govorili, »starom srpskom odelu« u kojem je dominirala dušanka  - husarski gornji kaput s brandenburškim kopčavanjem ukrašen gajtanima. Iako se zapravo radilo o odevnom predmetu opštepoznatom u evropskom inventaru odeće, novo ime dato prema srpskom caru Dušanu, predstavljalo je reminscenciju na slavnu »srednjovekovnu prošlost i jasno izražavalo aspiracije novog društva«. Posebno mesto ovaj odevni predmet dobio je u Srbiji kneza Mihaila; sam knez oblačio je dušanku u svim svečanim prilikama, osobito u vreme proslavljenja nacionalnih praznika. Stvaranje autonomnih kulturnih obrazaca, uključujući i kreaciju »autentične« odeće bilo je u tesnoj vezi sa političkom emancipacijom Srbije.

 

- Kada su od kraja XIX veka »autentični« građanski obrasci odevanja postali deo tezaurusa ruralne odeće, bilo je to vreme potpunog prevladavanja zapadnih modnih stilova u odevanju srpske buržoazije. Osnovani modni saloni oponašali su zapadne modne kanone podilazeći ukusu zahtevne klijentele. No, i pored svesrdnog prepuštanja modnom diktatu Pariza i Beča, u sada već dugoj tradiciji nacionalne identifikacije putem odeće, javljali su se sporadični glasovi koji su zahtevali rekonceptualizaciju modne prakse. Novi koncept podrazumevao je reformu odevanja kako bi se stvorila autentična srpska moda. Najveći zagovornik samosvojne mode bila je nepotpisana autorka članka objavljenog 1928. u Nedeljnim ilustracijama, za koju Bojana Popović, autorka izložbe i kataloga Moda u Beogradu (1918-1941) s pravom pretpostavlja da je književnica Mir-Jam, budući da je bila urednik modne rubrike ovog časopisa. Poznata spisateljica ljubavnih storija, nezadovoljna neizvornim asortimanom beogradskih modnih salona propagirala je stvaranje »naše mode«. Za ostvarenje ovog poduhvata neophodno je uspostaviti saradnju modnih salona i umetnika, »koji bi proučavali vizantijsku modu, zatim našu seosku, sve linije i sve stilove, naš način života i običaje, i onda da se stvori nešto originalno«, obrazlagala je Mir-Jam. No, glasovi za produkciju oznaka različitosti bili su uzaludni. Modni saloni nastavili su da slede pariske diktate ne obazirujući se na povremene javne povike na njihovu krojnu praksu.

 

- Smatramo da međuratna modna produkcija nije pokazivala tendenciju ka korišćenju egzotičnih motiva iz nacionalnog repertoara, jer su autentičnu potrebu za nacionalnom identifikacijom putem odeće zadovoljavale sekundarne forme odevanja i ukrašavanja. Naime, kodovi odevanja na određenim kostimiranim zabavama bili su efektna tehnička sredstva usmerena na očuvanje oznaka nacionalnog identiteta. Sveslovenski balovi u organizaciji Kola srpskih sestara i drugih ženskih humanitarnih organizacija ili privatno organizovani »kostim-balovi« podrazumevali su odevanje učesnica u originalne, rekonstruisane ili redizajnirane tipove narodnih nošnji i varijante građanskog kostima. Kako su sekundarne forme odevanja potvrđivale nacionalnu koheziju, moda je slobodno mogla da zatvori vrata tradicionalnoj simbolici, iako je baš u to vreme Pol Poare, izvikani pariski »kralj mode« svoju personalnu viziju gradio na egzotičnim motivima iz kulturne baštine Dalekog i Srednjeg Istoka, Indije i narodnih kultura centralne i istočne Evrope.

 

- Egzotizam i moda: jugoslovenski slučaj. Nakon drugog svetskog rata svekolike društvene i kulturne promene omogućile su modi u »nacionalnom ključu« novu adaptaciju. Od 1960-ih, kada je socijalizam dodelio modi reprezentativnu ulogu vraćajući respektabilnost modnom dizajneru, forme egzotizma preplavile su jugoslovensku/srpsku kulturnu produkciju. Renovacija tradicionalnih tehnika odevanja i dekoracije uz prihvatanje trenutnih zapadnih modnih linija postala je modni imperativ. Egzotični impulsi pronašli su plodno tle u tehnikama jugoslovenskog modnog sistema. Specifičan milje dopustio je revitalizaciju starih obrazaca egzotizacije odeće prisutnih u srpskoj kulturi od početka XIX veka. Danijel Miler u delu Material Culture and Mass Consumption kaže:   

 

»Autentičnost rukotvorina kao kulturnih dobara postoji, ne na osnovu njihovog odnosa prema određenom istorijskom stilu ili proizvodnom procesu – drugim rečima, u njima ne postoji ni istina ni laž – već na osnovu aktivnog učešća u procesu društvenog samoostvarivanja«.

Na koji je način moda u »nacionalnom stilu« kao autentična renovacija prošlih stilova odevanja doprinosila procesu društvenog samoostvarivanja? Da li je nova estetika iskazivala aspekte jugoslovenskog sopstva? Da bismo odgovorili na ova pitanja neophodno je preciznije odrediti društvene, političke i kulturne podsticaje, koji su potakli procvat egzotične mode u socijalističkoj Jugoslaviji.

 

- Najpre, upotreba autentičnih egzotičnih motiva i tehnika ukrašavanja odeće bila je odlično sredstvo za izlazak iz bezimenosti jugoslovenskog modnog sistema. Egzotični motivi kao tehnike prikazivanja uvek su delotvorniji i upečatljiviji od dobro znanih obrazaca odevanja. U eri poplave egzotičnih motiva Jugoslavija je težila da ustoliči svoju verziju egzotizma. Tako su brojni zapadni mediji izveštavali o egzotičnoj jugoslovenskoj modnoj produkciji. Austrijska novinarka Kristine fon Kol pisala je o  specifičnom »jugo look-u« u listu Heim:

 

»Kao što smo mi austrijski look oslonili na varijantu folklora, tako se danas može govoriti o ‘jugoslovenskom look-u’. Na desetom Međunarodnom sajmu mode u Beogradu nekoliko izlagača pokazalo je nošnji sličnu modu sa puno ukusa i mašte, koja se razvila na studiji ruralne ornamentike i starih fresaka«.

Koristeći resurse egzotike, jugoslovenska moda otisnula se na pučinu modnih defilea posleratne Evrope propagirajući kulturnu politiku svog miljea.  

 

- Zatim, upotreba egzotičnih motiva u jugoslovenskoj modi izražavala je   kompeticiju jugoslovenskog modnog sistema sa zapadnim i doprinosila produkciji jugoslovenske različitosti. Samo-orijentalizacija kao proces uraznoličenja u odnosu na zapadne modne kodove imala je za krajni cilj ustrojstvo novih vizuelnih preferencija. Aleksandar Joksimović u intervjuu za sarajevski Svijet konstatovao je:

 

»Ubijeđen sam da u traženju novih inspiracija na nacionalni kostim može biti modna budućnost. Možda je problem u tome što smo mala zemlja da bismo imali takve pretenzije«.

      

Odbijanje euforičnog podražavanja zapadnih uzora podilazilo je društvenim zahtevima za emancipacijom jugoslovenske mode. Okupiranost političkog i kulturnog miljea oznakama različitosti imala je za posledicu desakralizaciju direktivnog oponašanja zapadne modne scene i težnju ka estetskoj emancipaciji. Iako su aspiracije ka konstituisanju autonomnog modnog sistema zapravo bile nerealne, mediji su zadovoljno isticali kako se rađa autentična »jugoslovenska moda uz zvuke frula i korake kola«. 

 

- Osim što je izražavala kompeticiju jugoslovenskog modnog sistema sa zapadnim, moda u »nacionalnom stilu« korespondirala je sa karakteristikama političkog miljea onovremene Jugoslavije. Naime, ona je svoju ekspanziju doživela tokom 1960-ih, tj. upravo u periodu konstituisanja pokreta nesvrstanosti, koji je opredelio jugoslovensku spoljnu politiku. Josip Broz Tito obnovio je antiimperijalističku retoriku a dobre odnose sa zapadnim zemljama stavio u drugi plan sopstvene diplomatije. Naglašena individualizacija jugoslovenske spoljne pozicije inicirana pionirskom ulogom u nesvrstanom bloku imala je odraza na jačanje društvene svesti o posebnosti. Estetsko traganje za naročitošću rezultiralo je formiranjem mode u »nacionalnom stilu«. Osim toga, kako su ovaj međunarodni pokret činile, pre svega, postkolonijalne zemlje, čija je politika odevanja uključivala forme egzotizma, odnosno nošenje tradicionalne odeće ili njenu adaptaciju kombinovanu sa elementima preuzetim iz zapadnih modnih sistema, moda u »nacionalnom stilu« bila je savršen ekvivalent odeći ovih zemalja. Večernje novosti donele su 1967. fotografiju Zore Nikezić, supruge državnog sekretara za inostrane poslove, inače direktorke »Centra za savremeno odevanje« sa jednog od prijema u Pakistanu. Na ovom prijemu, među ostalim učesnicama odevenim u tradicionalnu odeću, najčešće sari, ona se pojavila u Joksimovićevom modelu Simonida haljine iskazujući aspekte identiteta jugoslovenske modne produkcije. Naslov teksta Zora Nikezić brani našu modu upućivao je, sa svoje strane, na leksikon oznaka različitosti kojim se upravljao domaći modni sistem.

 

- S druge strane, moda u »nacionalnom stilu« korespondirala je sa posleratnim ideološkim odbacivanjem zapadne mode i zahtevima političkih elita za produkcijom osobene socijalističke odeće. Već u prvim godinama vladavine komunističkog režima nova socijalistička odeća uključivala je interpretaciju nacionalnog kulturnog nasleđa. Odmah po završetku rata Dušan Janković ponudio je nacrte idealne socijalističke odeće, koja je pored ideala praktičnosti, uključivala i renovaciju tradicionalnih formi odevanja. Glasovi koji su išli na ruku dirigovanom korišćenju motiva iz nasleđenog trezora kulturne baštine postali su tiši tokom 1950-ih, da bi 1960-ih doživeli ekspanziju. Na savetovanju stručnjaka o putevima razvoja jugoslovenske modne i tekstilne industrije održanom 1966. Pavle Vasić se zalagao za stručnu interpretaciju tradicionalne ornamentike u »projektovanju« savremenog kostima, budući da naše prilike zahtevaju »drukčiji karakter odevanja« u odnosu na zapadne zemlje. Razmatrajući dosadašnju praksu, on je pozitivno ocenio »stručnu interpretaciju« etnološkog bogatstva, »koje je sačuvano u narodnim nošnjama, u narodnoj ornamentici«. Produkcija različitosti u odnosu na zapadnu modu zarad formiranja osobene socijalističke odeće verovatno je bila još jedan od podsticaja za revitalizaciju starih kodova egzotizacije odevanja i formiranje mode u »nacionalnom stilu«.

 

- I druge socijalističke zemlje koristile su se diskursom egzotizma u kreaciji osobene socijalističke odeće. Elizabet Vilson navodi primer konstruktivističkih umetnika sovjetske Rusije Vladimira Tatlina i Kazimira Maleviča, umetnika koji su »reprezentovali prototipove novog stila eksplicitno revolucionarne odeće, koja je kombinovala udobnost seoske odeće i njene žive boje sa modernim krojem koji je odgovarao industrijskom radu i urbanom životu«. Cilj ovog dizajna bio je spoj industrijskog i tradicionalnih stilova sa geometrijskim modernizmom haute couture iz 1920-ih u svrhu kreacije osobene socijalističke odeće.

 

- I u zemljama sovjetskog bloka nova politika odevanja uključivala je reinterpretaciju tradicionalne odeće za potrebe modnog dizajna. U Istočnoj Nemačkoj »moderna« radna odeća bila je bazirana na narodnom kostimu (npr. tirolskoj suknji dirndl). Partijsko pridavanje značaja »kulturi«, zahtevi režima za reprezentacijom nacije i politički privilegovan status seoskih radnika u DDR-u tokom procesa kolektivizacije farmi ranih 1950-ih dali su povoda državnim dizajnerima odeće da stave poseban akcenat na korišćenje motiva narodne umetnosti za potrebe kreiranja proleterske odeće. Tako razvoj jugoslovenske mode u »nacionalnom stilu« treba posmatrati i kao deo šireg procesa proizvodnje osobene socijalističke odeće. Transnacionalna priroda ovog kulturnog fenomena isključuje jednodimenzionalno i jednostrano sagledavanje procesa proizvodnje razlika na globalnom nivou.

 

- Dakle, podsticaji kao što su težnja jugoslovenskog modnog sistema da izađe iz bezimenosti, kompeticija sa zapadnim modnim sistemom, specifičnost međunarodne pozicije i zahtevi za izumevanjem osobene socijalističke odeće pogodovali su oživljavanju starih odevnih praksi koje su zagovarale autentičnost i egzotizam. Osobena moda i estetika na kojoj je bila zasnovana ispunjavale su zadatak koji im je bio namenjen: iskazivale su aspekte jugoslovenskog sopstva kao socijalističke i nesvrstane zemlje. Ili, da upotrebimo termine Dženifer Krejk, jugoslovenski modni sistem 1960-ih bio je kulturna tehnologija građena za specifičnu lokaciju zemlje. Moda kao fenomen interakcije između umetnosti i društva različitim estetskim oznakama beležila je specifičnosti jugoslovenskog kulturnog i društvenog miljea.

 

- Međutim, moda u »nacionalnom stilu« nije mogla da traje dugo. Uspon socijalističke srednje klase, njeno verno praćenje zapadnih modnih trendova i sve prisutniji šoping turizam, prevashodno u smeru Trsta, bili su faktori koji su omeli ostvarenje projekta autonomne jugoslovenske mode. Modno upućenu socijalističku srednju klasu nisu mogli zadovoljiti efektivni znaci različitosti u odnosu na Zapad. Zato su aspiracije prema estetskoj emancipaciji u odnosu na zapadnu modnu industriju ostale neostvarive. Svrgnuće oznaka različitosti od početka 1970-ih bilo je nužno. Tako je moda u »nacionalnom stilu« opstala samo u domenu ručne trikotaže »Sirogojno«, čiji su modni proizvodi u mini serijama ostali jedini predstavnici nekada raširene kulturne tehnologije za demonstriranje nacionalne različitosti. Kako je spoj egzotike i ručne trikotaže delotvoran, zlatiborske rukotvorine nastavile su da se dizajniraju i proizvode i kada je projekat nacionalne mode doživeo krah.

Izvor: Mendes, V. and de la Haye, A. 20th Century Fashion, s. 158-191 i Velimirović, D. Aleksandar Joksimović. Moda i identitet, s. 36-75; člancima Bartlett, Dj. Let Them Wear Beige: The Petit-bourgeois World of Official Socialist Dress, Fashion Theory, Vol. 8, Issue 2, 2004, pp. 127-164 i Velimirović, D. Kulturna biografija grandiozne mode: priča o kolekciji Vitraž Aleksandra Joksimovića, EAP 2, Beograd, 2006, s. 91-105.