Koledari - običaj koji polako nestaje

Ovim nazivom se u narodu označava običaj po kojem je od Badnjeg dana do Bogojavljenja grupa maskiranih mladića i mlađih oženjenih ljudi obilazila svaku kuću u selu i pevala koledske pesme, izvodeći pri tome i razne mađijske radnje, sve sa željom da se utiče na zdravlje ukućana i da se dočara obilje i napredak kuće. Koleđani ili koledari su zauzvrat dobijali poklone u hrani od svake kuće. Kod zapadnih Srba običaj se davno izgubio, tako da su i podaci o njemu veoma retki. Zabeležen je kod Srba u Bosni, na Ozrenu i oko Maglaja, gde su koledavci (koledare, koledarice, vješalice) u grupama od 10 do 15 momaka i mlađih oženjenih ljudi obilazili određeni zaselak. Pošto otpevaju pesmu, ulaze u kuću, traže razne namirnice, a decu plaše da će ih vešati o verige (otuda i naziv vješalice). Običaj je bolje poznat u istočnoj i južnoj Srbiji. Kolede se pripremaju na nekoliko dana pred Sv. Ignjata, negde već od Nikoljdana, a glavna priprema sastoji se u izradi maski.  U selima leskovačke Morave koleđani (oale) su za tu priliku oblačili poderana odela, a neki su opasivali i teleće kože, sa repom pozadi, na čijem je kraju zvonce. Oko pojasa i više kolena nose  nanizana mala zvona i klepetuše. Naoružani su sabljama ili močugama. Preko lica nose maske od lejki ili drveta, koje su prišivene za ovčju ili kozju kožu, tako da liče na pčelarsku kapu. Na vrhu maske, bele, crvene ili crne boje, nalaze se rogovi. Iznad velikih očnih duplji ističu se veđe od crne vune ili nacrtane crnom bojom. Brkove i bradu prave od vune ili od konjskog repa, savijeni nos od lejke, a na otvorenim ustima nanizani su zubi od pasulja. U Gornjoj Pčinji na glavu stavljaju celu kožu od crne ovce, a pozadi goveđi rep. Na Kosovu je dedica, koji uopšte predstavlja glavno lice među koledarima, povrh odela navlačio naopako beli ili crni kožuh, glavu je pokrivao kožnom torbom sa otvorima za oči i bradom i brkovima od kučina, a pozadi je u vidu repa nosio za raonik obešeno povesmo od kučina. Kao i dedica, i ostali koleđani morali su imati rukavice na rukama, a kolovođa i  praporce prišivene za prste rukavica i u rukama poveliki štap. Kako se iz ovoga vidi, koledari imaju teriomorfni izgled, negde ih nazivaju „oale" i smatraju ih „alosanim", ili ih nazivaju „lesnici", kako se pretpostavlja — od stare slovenske reči lešij — šumski duh. Koledarsku mladu predstavlja muškarac preobučen u žensko ruho, sa preslicom u ruci, tako da za vreme obreda prede kučinu. U koledare ne idu lica iz kuće u kojoj je te godine neko umro, a koledari pet dana ne smeju imati dodir sa ženom. Negde već uoči Sv. Ignjata koledari prenoće u dedice, odakle odmah posle pola noći obilaze  sela. Uz viku i klepet zvona, koledari svojim oružjem teraju demone (karakondžule), „leče bolesnike", a glavna im je uloga da kući dočaraju plodnost i napredak. Dedica je glavno lice, koje započinje kolo i pesmu i vrši razne mađijske radnje: prska vodom po kući, ako je hleb pečen, on će ga izvaditi, hranu na ognjištu promešati, započeće da prede ili da plete itd. Domaćinu zaželi srećnu novu godinu i napredak u stoci i usevima, čeprkajući po ognjištu, ili baci u odžak grančicu, koju zatim domaćin ili domaćica zabode iznad ognjišta, tako da po mnogočemu podseća na ulogu polaženika. Koledari su dobijali na poklon namenjeni im kolač i darove u hrani, nekad i u novcu. Negde se obred obavljao oko tanjira na kojem je kolač sa ostalom hranom. Koledari, na čelu sa dedicom, uhvate se za ruke i triput obilaze oko tanjira, s leva na desno, dedica prvi otpeva stih a ostali pevaju za njim. Na kraju svi zajedno podignu tanjir uvis, a dedica blagosilja. Koledske pesme završavane su i stihovima: 

Mi iz kuće, koledo,
Bog u kuću, koledo!

Koledarski običaji poznati su svim slovenskim narodima, a sam naziv običaja potiče od latinske reči calendae, koja je označavala prvi dan u mesecu, a zatim i januarske svečanosti povodom zimskih solsticija i praznovanja nove godine. Ovi običaji, koji su sadržali i elemente rimskih Saturnalija, bili su rašireni po celom antičkom svetu, pa su se otuda nadovezali i na stare  slovenske obrede u vreme zimskog suncovrata, koji su nesumnjivo imali agrarni karakter. Koledski i uopšte novogodišnji običaji slovenskih naroda sadrže mnoge proizvodno-mađijske radnje, pretežno agrarnog karaktera (simbolično oranje i sejanje), a njihove koledske pesme agrarno-mađijske motive u  kojima je izražena želja da se postigne rodna godina i opšte obilje. One veoma često prikazuju simbolično oranje i sejanje, i na kraju simboličnu žetvu kao rezultat ovih mađijskih radnji. Isto značenje imaju i mnogi naši božićni i novogodišnji običaji u vezi sa usevima i obrednim hlebom, koji u osnovi predstavlja rezultat ovih mađijskih radnji. Pri tome je zanimljivo da u srpskim koledskim pesmama više dolazi do izražaja želja da se plodi stoka. Stoga u pretežno stočarskom karakteru nekih srpskih koledskih pesama, pa i nekih koledskih običaja, možemo pretpostavljati i izvestan uticaj starijeg balkanskog stanovništva. Neke koledske pesme sa Kosova direktno se obraćaju vlaškom banu:  

„O, Jovane, koledo,
vlaški bane, koledo!"

Običaj koleda (kalanda, kalinda), koji, po mišljenju S. P. Tolstova, sa istim bitnim detaljima pripada široj etnografskoj oblasti skitsko-sarmatske tradicije, poznat je i kod mnogih kavkaskih naroda (kod Abhazaca, Gruzina, Osetina). Koledari u Dagestanu, kao i srpski koledari, oblače kožuh, imaju maske od kože, na rukavima su im prikačena zvona, a u ruci nose štap. Kod Pšava koledarski ded drvenim falusom fingira akt sa koledarskom mladom, a drveni falus imaju i neki bugarski maskirani igrači. Gasparini, štaviše, smatra da su naši koledarski običaji izvorniji i rustičniji od koledarskih običaja na Kavkazu i u srednjoj Aziji. Po mišljenju nekih naučnika, naši maskirani koledari predstavljali bi povorke duhova predaka, koji su prvobitno zamišljani u životinjskom obliku. Međutim, prema našim običajima sa životinjskim polaženikom o Božiću i na Sv. Ignjata kojega je kasnije zamenio ljudski polaženik, u životinjskim maskama koledara možemo pretpostavljati i izvesne elemente prvobitnog kulta životinja. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik

Коментари

Популарни постови са овог блога

"Neka ga sunce po drugi put ogreje" - otkopavanje pokojnika

Kult mrtvih kod Vlaha

Predstave Muma Paduri (Šumske Majke) i Fata paduri (Kći Šume) u etnološkoj i etnografskoj literaturi