Magično vezivanje

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Stari kulturni narodi cenili su Heraklov čvor i njegov povoljni apotropejski uticaj na život ljudi. Zavezak i čvor imaju, po verovanju, magijsku snagu koju ima i krug, ali s tom razlikom što se zavezivanjem duhovi i demoni zavezuju, oni su u zavesku ili čvoru, a kružnom linijom se štiti prostor i sve što je u njemu od spoljašnih napada duhova i demona, koji prouzrokuju bolesti, smrt itd. 

Magično vezivanje poznato je u svim krajevima u kojima žive Srbi. Analogno praktičnom vezivanju i odvezivanju, magičnim se teži uklanjanju opasnosti i prepreka ili pak pridobijanju ili zaštiti: u Šumadiji ženskinje uveče zavezuje svoje izuvene čarape i skinutu suknju da tako prenoće, jer noću dolaze aveti i traže ono što se danju nosilo; kada se izgubi stoka u planini, zavezuju se verige, da bi se zavezale čeljusti zverovima; na Badnje veče čobani pred spavanje zavezuju svoju obuću, da im preko leta stoka bude na okupu, da se ne rastura; krpu sudoperu, kojom se opralo posuđe od masnoće pokladne večere, odnese žena žmureći u voćnjak, zaveže je o granu voćke i izgovori: „Vezujem jastrebu kljun, kandže i oči da ne hvata piliće."

 Uoči Božića vezuju se kašike i tako se vezane drže tri dana, da bi se pticama grabljivicama zavezali kljunovi i kandže; kada se biljka rasađuje, dlakom joj se zaveže koren, da bi se primila; ako opada kosa na glavi, oba se palca na nogama zavežu, pa kosa tobož neće opadati; ako žena ne želi da rađa, zaveže muževljev učkur u onoliko čvorova za koliko godina ne želi da rodi; kad muž i žena nemaju dece ili im se ne drže, onda žena ode bajalici da joj zaveže čarobne uzlove (čvorove) (vezuje ih rukama za svojim leđima), koje žena nosi uza se do porođaja; bolesnik od sipnje (astme) ode na raskrsnicu, pa mu se koncem izmere dužina i širina i konac se zaveže uz izgovor: „Ja zavezah krajčicu (sipnju) na ovaj konac." Kad ide krv iz nosa, iščupa se dlaka iz glave, zaveže i zakopa u zemlju; konac ili krpica uzeta sa bolesnikova odela vezuje se za senovito drvo ili za ona koja su u blizini kultnih mesta, da bi bolesnik ozdravio. Dete jednodanče, živo, opaše se lancem i zaključa katancem. Pošto se sahrani umrlo dete jednodanče, onda se na živom detetu otključa katanac i skine lanac. 

U Crnoj Gori stavljale su se na mrtvaca verige (mogućno da se njima nekada vezivao); ako se na dan venčanja mladenaca zavežu dva mladara (letorasta), onda će, po verovanju, među mladencima nastati omraza; kada devojka pođe na venčanje, ona zaveže vrpcu u čvor na desnoj čarapi i, dok je tako bude nosila, tobož neće ostati gravidna, a kada čvor odveže, onda će začediti; ako je žena rada da ne rađa, uzme muževljev gatnjik (atribut muškarca) i na njemu zaveže onoliko čvorova za koliko godina želi da ne rađa; ako žena želi da prekine rađanje, onda posle češljanja zaveže svoju kosu; crveni konac vezuje se maloj deci oko leve ruke, da se ne bi urekla; na Đurđevdan vezuje se deci crveni konac oko vrata protivu bolesti; ako gravidna žena želi da poseti mrtvaca, zaveže mali prst desne ruke crnim koncem, da bi zaštitila dete u utrobi; žena raspuštenica zaveže konac u nekoliko čvorova, pa ga veže bolesniku oko vrata, da bi ga ostavila groznica. 

Magijsko zavezivanje primenjuje se i u težnji da se kupljeni brav veže za svoju korist; tako i roj pčela, nevesta za mladoženju, itd. Crvenim koncem  vezuje se krst od leskovine, da bi prestala suša. Ne jede se iz povrženog lonca, da se pamet ne pomuti.  Kada se nešto izgubi i želi da ga drugi ne nađe, onda se zavežu tri čvora i izgovori: „Ja zavezah  đavolu zadnjicu dok mi stvar ne nađe."

Devojka ne sme imati na sebi više od tri uzla (zaveska), jer se ne bi, tobož, udala; nevesta pred polazak na venčanje odreši sve zaveske i čvorove na sebi, da bi lako rađala; i na mladoženjinom konju ne sme biti ništa zavezano; u Crnoj Gori, kad muž i žena nemaju dece, gledaju venčane odeće, da li je  neka pakosnica što zavezala na njima, pa zaveske dreše; u Vlasenici, pred svođenje mladenaca, nevesta zaveže devet „mrtvih uzala" (na čvorove) na učkuru, koje mladoženja obavezno odreši, umrloj ženi raspletu se vitice, da bi joj se muž opet oženio; u Levču, pošto muž sahrani ženu, pri povratku kući  odreši svoju obuću, da bi se lako oženio; kad devojka odiva pođe na venčanje, ne sme na sebi imati ništa zavezano, rasplete kosu na glavi, a među svojim ponetim stvarima ne sme biti ništa zaključano, da bi se lako porađala; ako svatovi sretnu kiridžije (ponosnike), onda prvom konju odreše uzlove  (veze), da bi nevesta lako rađala; na mestu na kome se nevesta porađa ne sme biti ništa zavezano; kada  se porodilja teško porađa, onda se na njoj i na njenom mužu odreše svi čvorovi i zavesci.

 Obrednim vezivanjem i odvezivanjem posvećena su tri dana u godini: Detinjci, Materice i  Očevi (Očići), koji padaju u trećoj, drugoj i prvoj nedelji pred Božić, upravo u dane pred kraj stare  (solarne) godine. Na Detinjce roditelji prividno zavežu noge i ruke svojoj deci, da bi ih magijskim zavezivanjem privezali uza se, a deca im daju pripremljene poklone (suho voće, kolače i dr.) da ih odvežu. Tako su deca zavezivala svoju majku (sada i svaku majku poznanicu po gradovima) na dan Materica i oca na dan Očeva. Prvobitni pokloni bili su, verovatno, žertveni, a sada se daju onom  koji zavezuje i odvezuje (po selima gotovo izobičajeno). Vezivanje ruku, nogu i donje vilice umrlom nema ritualnu ulogu, kao što to nema ni sklapanje njegovih očnih kapaka.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik