Moda u Kraljevini SHS 1914 - 1929.godine
 |
| Ilustracija: Anđela Đermanović |
- Učešće žena u I svetskom ratu, njihova sve veća uključenost u poslove i propast evropske visoke »dokoličarske« klase usled nestabilnog tržišta novca uzrokovanog strahom od početka rata 1914. uzrokovali su radikalne promene u odevanju. U ovom vremenskom periodu dolazi do razvoja jednostavnih, praktičnih stilova. Ustanovljena nova »dečačka« (»garson«) moda bila je adekvatan odgovor na zahteve moderne, emancipovane žene. Prihvatajući »dečačkoj« modi, lišavajući se polnih atributa i osvajajući tradicionalno muški prostor, moderna žena je pokazivala svest da su njene sposobnosti ravne muškim sposobnostima.
- Demokratizacija mode. Razmetljiva raskoš postala je znak lošeg ukusa: sada istinska otmenost iziskuje diskreciju i odsustvo sjaja. Otklanjanje simbola društvene distance bilo je u vezi sa demokratskim zamišljanjem jednakosti staleža. Novinar Žane Flane 1931. piše:
»Šanel je lansirala ‘sirotinjski način’, uvela u Ric razbojničke potkošulje, elegantnima učinila sobaričke okovratnike i orukavlja, upotrebila kubikaške vratne marame, a kraljice obukla u mehaničarske kombinezone«.
Dakle, 1920-ih postaje šik ne izgledati bogato. Ipak, demokratizacija mode nije značila ujednačavanje spoljnog izgleda; tananiji i iznijansiraniji znaci (zaštitni znakovi, krojevi, tkanine) nastavljaju da obezbeđuju funkcije društvenog razlikovanja i isticanja.
- Pariz je i dalje neprikosnoven u trasiranju modnih trendova. U ovo vreme vodeći avangardni pariski dizajneri koji promovišu »garson« stil su Gabrijel Koko Šanel i Žan Patu. I sama zaposlena, Šanel je otelovljavala »garson«, novi imidž posleratne žene.
- Garson stil. U stvaranju »garson« stila bila je presudna 1921. godina, kada je počela da preovladava ravna silueta, sa linijom struka koja se spušta prema bokovima. Već sledeće godine jednostavnost dnevne odeće je prenesena i na svečanu toaletu.
- Tokom 1923. »garson« stil uobličen u svim pojedinostima: strogu, ravnu siluetu spuštenog struka upotpunili su kratko podšišana kosa (tzv. bubikopf frizura), »kloš« šešir (šešir visoke kalote i uskog oboda, nošen navučen do obrva), cipele sa »španglom« (kaišićem preko risa) i tašna »pismo«.
- U 1920-im je nastavljena tendencija skraćivanja dužine suknje: ona se sada kreće do sredine listova da bi do kraja decenije bila ispod kolena. Skraćivanjem suknje više je naglašena uloga čarapa (noge prvi put izložene pogledima). Najcenjenije su bile svilene čarape u boji kože, koje su otkrivale lepotu ovog dela ženskog tela.
- Osvajanje muškog prostora vidno i u usvajanju do tada tipično muških navika: pušenje i konzumiranje alkoholnih pića.
- U eri »dečačke mode« postojali su izvesni kanali za izražavanje ženstvenosti: obnaženost dekoltea, ruku, ramena i vrata, ali i napadna šminka. Moderna žena »ludih dvadesetih« pilikom večernjih izlazaka lice je puderisala pirinčanim puderom, stavljala rumenilo na obraze, senku na oči, usne ocrtavala u obliku srca i »mazala« crvenim karminom, dok je na noktima bio obavezan tamnocrveni lak.
- Estetika kontrasta. Strogi krojevi i obilje detalja tvorili su estetiku kontrasta karakterističnu za 1920-te (ukrasne bordure, vez, cvetni ukrasi, orijentalni motivi, kubistički i Ar Deko motivi, koloristički kontrasti, suprotstavljanje sjajnih i mat površina, razni optički efekti).
- Egzotizam. Antički peplosi, stari Egipat (1922. Hauard Karter pronašao Tutankamonovu grobnicu), Kina, Japan, Persija, romantični oreol izbegle ruske aristokratije ili evropski narodni motivi jesu inspiracija dizajnerima u kreiranju egzotičnih modnih trendova.
- Pred kraj 1920-ih linija odeće postaje mekša. Tokom, 1927. donji delovi večernjih haljina krojeni su u gloknu, sa obiljem godea i sa neravnim »repastim« donjim ivicama. Ova promena odeće bila je u uskoj vezi sa pojavom plesa čarlston (na popodnevnoj i večernjoj toaleti proširivani donji delovi da bi se slobodno mogle izvoditi figure neodoljivog čarlstona), ali i sa pojavom džez muzike.
- Revolucionarni stil Koko Šanel. Rane kreacije Koko Šanel napravile su u svoje vreme pravu revoluciju: izrađene od jednostavnih, jeftinih materijala i proistekle iz tradicionalne muške i sportske odeće, one su pružale ženama neslućenu slobodu pokreta. Naime, 1916. Koko Šanel je lansirala kardigan kostim (suknja sa kratkom jaknom) od vunenog žerseja, tkanine koja se u to vreme koristila samo za mušku sportsku odeću i donje rublje (Šanel ovom prozaičnom tekstilu podarila magiju visoke mode). Ovaj kostim jednostavne siluete i kraće suknje postao je prototip za kasniji »Šanel kostim«.
- Sa imenom Koko Šanel nerazdvojno je vezana mala crna haljina. Kao datum lansiranja ove haljine uzima se oktobar 1926. kada se u američkom Vogue pojavio jedan njen model koji je promovisao crnu boju kao simbol elegancije. Naravno, Šanel je dizajnirala i nosila crne haljine i pre ovog datuma, naročito nakon smrti Artura Boj Kepela. Iako Šanel nije izmislila malu crnu haljinu (mnogi dizajneri u toku 1920-ih plasirali su crne haljine), njena verzija ovog stila bila je veoma uticajna. Crna boja je bila centralna u njenoj modernističkoj filozofiji dizajna, a ona je često fotografisana u crnom.
- Pantalone. Jedna od najradikalnijih promena u ženskom odevanju u ovom periodu bilo je postepeno prihvatanje pantalona, koje se više nisu smatrale ekcentričnim ili strogo utilitarnim. Za ovu promenu zaslužna je Šanel (često je fotografisana kako preko dana nosi široke pantalone u mornarskom stilu tzv. »jahting pantalone«). Moderne mlade žene počele su da nose pantalone u vremenu dokolice, naročito na plaži ili kao odeću u kućnom ambijentu u ranim večernjim časovima (luksuzne pyjama suits od štampane svile). Ove ženske pantalone su bile široke, često sa lastišem ili vrpcom u struku, a razlikovale su se od muških i po zakopčavanju sa strane.
- Uvođenje bižuterije takođe je zasluga Koko Šanel. Pol Poare je još 1913. počeo da pravi lažni nakit, ali je Koko Šanel to uvela kao pravilo. Ona je redovno uz novu kolekciju dizajnirala i odgovarajući nakit. Ona je najzaslužnija i što je biserna ogrlica i niska sa perlama od različitih skupocenih i jeftinijih materijala postala zaštitni znak »ludih dvadesetih«. Upotreba neplemenitih materijala bila je u skladu sa opštom demokratizacijom mode.
- Šanel je bila i prvi modni dizajner, koji je stavio svoje ime na parfemsku bočicu. Naime, ona je 1921. lansirala čuveni Šanel br. 5. U tome su je sledili drugi dizajneri, te su uskoro parfemi postali visoko profitabilni artikli.
- Sportovi. Narastajući značaj sportova (golf, tenis, plivanje) utiče dalje na razvoj sportske odeće. Moderna i aktivna žena izdužene figure, koja igra tenis ili golf potiskuje mekušnu, nepokretnu ženu sputanu različitim konstrukcijama nošenim ispod haljina, volanima i sl:
- kupaći kostim iz jednog dela, koji je ruke i noge ostavljao gole;
- 1921. Sizan Langlan je izazvala senzaciju igrajući tenis, po prvi put, u nabranoj suknji koja je dopirala tačno ispod kolena i u kardiganu bez rukava (uzet iz inventara muške odeće). Skraćivanje dužine delova sportske odeće vratilo je dostojanstvo prirodnom telu;
- i Visoka moda se uključuje u kreiranje sportske odeće. 1922. Patu je prvi put prikazao odeću za sport i aktivnosti na otvorenom. Tada šik postaje nositi sportske komplete čak i za šetnju gradom i odlazak u restoran.
- Modifikacija donjeg rublja. Kako je u modu vraćena prirodna lepota tela jednostavni mideri izrađeni od svilenog trikoa ili gumirane svile zamenili su korsete. Oni su obavijali torzo ili samo bokove dajući im ravnu, dečačku liniju. Prvi brushalter patentirala je Meri Felps Džejkob novembra 1914. Ovaj model nije imao žicu, a njegova funkcija je bila pre da sravni grudi nego da istakne njihov oblik (prsluče nalik na široku traku sa bretelama). Tek pred kraj decenije ova vrsta donjeg rublja počela je da liči na današnje brushaltere. Osim midera i brushaltera nošeni su su i kombinezoni i gaćice u formi šortsa sa razrezima sa strane.
Moda u Srbiji
- Odevanje je u potpunosti sledilo pariske uzore. Kašnjenje je bilo minimalno (petnaest dana). Beograđanke su čak prihvatile i egzotičnu »tutankamonovsku« modu. No, Beograđanka je često umela i da pogreši (npr. večernju toaletu nosile na korzou; neke Beograđanke nosile prekratke suknje). Ipak, u srpskim građanskim krugovima još uvek patrijarhalnog morala slobode u šminkanju i ponašanju nisu bile poželjne. »Vamp« žena koja se hladi raskošnom lepezom od nojevog perja i drži u ruci upaljenu cigaretu u elegantnoj, dugačkoj muštikli nije u Beogradu bio poželjan obrazac ženstvenosti.
- Zagovaranje stvaranja autentične srpske mode. Osnovani modni saloni oponašali su zapadne modne kanone podilazeći ukusu zahtevne klijentele. No, i pored svesrdnog prepuštanja modnom diktatu Pariza i Beča, u sada već dugoj tradiciji nacionalne identifikacije putem odeće, javljali su se sporadični glasovi koji su zahtevali rekonceptualizaciju modne prakse. Novi koncept podrazumevao je reformu odevanja kako bi se stvorila autentična srpska moda. Najveći zagovornik samosvojne mode bila je nepotpisana autorka članka objavljenog 1928. u Nedeljnim ilustracijama, za koju Bojana Popović, autorka izložbe i kataloga Moda u Beogradu (1918-1941) s pravom pretpostavlja da je književnica Mir-Jam, budući da je bila urednik modne rubrike ovog časopisa. Poznata spisateljica ljubavnih storija, nezadovoljna neizvornim asortimanom beogradskih modnih salona propagirala je stvaranje »naše mode«. Za ostvarenje ovog poduhvata neophodno je uspostaviti saradnju modnih salona i umetnika, »koji bi proučavali vizantijsku modu, zatim našu seosku, sve linije i sve stilove, naš način života i običaje, i onda da se stvori nešto originalno«, obrazlagala je Mir-Jam. No, glasovi za produkciju oznaka različitosti bili su uzaludni. Modni saloni nastavili su da slede pariske diktate ne obazirujući se na povremene javne povike na njihovu krojnu praksu.
- Zahtevi Mir-Jam za kreacijom autohtonog modnog dizajna, koji se ne bi oslanjao na zapadne uzore bili su deo duhovne klime međuratne Srbije/Jugoslavije. Slična stremljenja bila su obeležje onovremene likovne umetnosti. Umetnici, koji su zastupali stavove da mi »ne smemo da budemo obična kolonija francuskog slikarstva« osnovali su oko 1927. god. grupu Zograf. Jezgro ove umetničke družine činili su Živorad Nastasijević, Vasa Pomorišac, Josip Car i Ilija Kolarović. Njihov osnovni cilj bio je zaštita nacionalne umetnosti od stranih uticaja:
»Mi smo tražili da inspiracija i podstrek za stvaralaštvo ima koren u našoj zemlji…nismo mogli ni hteli šablonski prenositi u našu sredinu ono što u njoj nije niklo…hteli smo da uzmemo freske kao polaznu tačku i da onda taj stil razrađujemo«.
Bazirajući svoja programska ostvarenja na autohtonoj kulturnoj tradiciji umetnici okupljeni oko Zografa realizovali su svoju ideju u stvaranju »nacionalnog stila« u likovnoj umetnosti. U delima ovih umetnika estetika zasnovana na nacionalnoj tradiciji uvek je imala prednost u odnosu na estetiku savremenih umetničkih pravaca. Slične ideje oblikovale su i brojna dela primenjene umetnosti (arhitekturu, dizajn enterijera i dr), namećući opčinjenost nacionalnom estetikom i prohteve za društvenim razgraničenjem.
- No, iako su tendencije ka stvaranju autohtonog likovnog izraza i dizajna bile obeležje međuratnog perioda, beogradski mondenski krugovi oglušili su se o apele za produkcijom oznaka različitosti. Bojana Popović smatra da su međuratni modni saloni izbegavali egzotizam, budući da »moderna Beograđanka nije imala potrebu za ‘nacionalnim stilom’ u odevanju, jer u svojoj suštini moda ne može da bude nacionalna«. Međutim, ako prihvatimo revidirani pojam modnog sistema, koji je u nauku uvela Dženifer Krejk a koji podrazumeva postojanje različitih sistema mode mimo evropskog, onda moda može da bude »nacionalna«. Naime, ova autorka modne sisteme određuje kao kulturne tehnologije građene za specifične lokacije. Ako modni sistemi demonstriraju kulturnu politiku svojih miljea, onda oni svoj vizuelni identitet mogu da grade na interpretaciji nacionalne kulturne tradicije. Međutim, u međuratnom periodu nema renovacije tradicionalne odeće kombinovane sa elementima preuzetim iz zapadnog modnog sistema i pored snažnih nacionalnih sentimenata i pojave različitih umetničkih pravaca, koji su zagovarali autohton izraz. Zašto?
- Smatramo da međuratna modna produkcija nije pokazivala tendenciju ka korišćenju egzotičnih motiva iz nacionalnog repertoara, jer su autentičnu potrebu za nacionalnom identifikacijom putem odeće zadovoljavale sekundarne forme odevanja i ukrašavanja. Naime, kodovi odevanja na određenim kostimiranim zabavama bili su efektna tehnička sredstva usmerena na očuvanje oznaka nacionalnog identiteta. Sveslovenski balovi u organizaciji Kola srpskih sestara i drugih ženskih humanitarnih organizacija ili privatno organizovani »kostim-balovi« podrazumevali su odevanje učesnica u originalne, rekonstruisane ili redizajnirane tipove narodnih nošnji i varijante građanskog kostima. Kako su sekundarne forme odevanja potvrđivale nacionalnu koheziju, moda je slobodno mogla da zatvori vrata tradicionalnoj simbolici, iako je baš u to vreme Pol Poare, izvikani pariski »kralj mode« svoju personalnu viziju gradio na egzotičnim motivima iz kulturne baštine Dalekog i Srednjeg Istoka, Indije i narodnih kultura centralne i istočne Evrope.
- Snabdevenost tržišta. Vlasnici beogradskih salona bili su prisutni na sezonskim predstavljanjima novih kolekcija. Praćenjem modnih žurnala bili su dobro obavešteni, tako da su mušterijama mogli da ponude savršene kopije, kao i svoje interpretacije novih modela. Najpopularniji modni saloni bili su saloni Ruže Koen (njena stalna mušterija bila je kneginja Olga, a povremeno i njene sestre i majka), Rebeke Jakovljević Amodaj (simbol beogradskog modnog šika), Živke Dankučević, Lenke Lam Majer i dr.
- Rebeka Jakovljević Amodaj. Rebeka Jakovljević Amodaj, vlasnica salona, »zahvaljujući svom talentu da krojem i detaljem istakne najlepše na stasu i naglasi ličnu psihologiju mušterije« bila je smatrana za »vrhunskog umetnika, vrhunskog za Evropu, modnog kreatora (podvukla D.V.) najvišeg stila«.
o 1919. otvorila modni salon u Uzun Mirkovoj 4. U skladu sa oskudnim posleratnim vremenima tu su priređivane i rasprodaje odeće sašivene po pariskim modelima. Pa ipak, Rebeka je smatrana najskupljom modnom krojačicom u Beogradu;
o početkom 1930-ih preselila je salon u porodičnu kuću u Palmotićevoj br. 23 (u prizemlju: prijemno odeljenje i salon za probu; na poslednjem spratu radionica za šivenje sa 52 radnice). U salonu su se mogle kupiti skupe tkanine rađene u malim serijama, kao i modni detalji;
o iz Pariza je donosila gotove modele (kod nje modeli nisu birani iz žurnala) ili ih je poručivala. Kopije pariskih modela ili njihovu interpretaciju prikazivala je mušterijama na manekenima, kao u velikim pariskim kućama;
o njene mušterije bile su društvena elita iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Vojvodine, unutrašnjosti Srbije.
- No, društvena elita je nabavljala odeću i u pariskim modnim kućama. Tako se npr. 1928. u »divnoj, čipkastoj venčanici model Šanel« venčala Dara Pašić (kćer Nikole Pašića) sa Božom Purićem, tada savetnikom poslanstva u Rimu.
- U Beogradu su postojali i stručni atelji za izradu midera, pojaseva i prslučića. Najpoznatiji je bio onaj Danice Pogorelac (u njenoj »Graciozi« nije se radilo šablonski već po meri, isključivo od najboljih francuskih materijala). Njena mušterija bila je i kneginja Olga.
- Modni žurnali. Pored obilja stranih modnih žurnala, koji su se mogli naći u boljim beogradskim knjižarama (Femina, Vog i dr.), prema čijim modelima se pretežno šilo u beogradskim modnim salonima posle I svetskog rata pojavili su se specijalizovani ženski časopisi. Prvi takav časopis bio je Žena i svet (izlazio u Beogradu 1925-1941). Časopis je nudio razna korisna znanja vezana za porodične odnose, vaspitavanje dece, uređenje kuće, ali i za kulturna i društvena zbivanja kod nas i u svetu, u okviru koga je veliki deo bio posvećen modi (iz Pariza, Beča i Berlina stizali su ilustrovani modni izveštaji). Budući da je časopis bio namenjen ženi iz svih društvenih slojeva, on je donosio i šnitove »po kome štedljiva domaćica može sama da skroji i sašije haljinu sebi i svojoj deci«.
Izvor: Mendes, V. and de la Haye, A. 20th Century Fashion, s. 10-47, Lipovecki, Ž. Carstvo prolaznog. Moda i njena sudbina u modernim društvima, s. 70-71 i Velimirović, D. Aleksandar Joksimović. Moda i identitet, s. 50-52 i katalogu izložbe Popović, B. Moda u Beogradu (1918-1941), s. 26-39, 81-92).
Коментари
Постави коментар