Moda u Kraljevini Srbiji od 1900 - 1914.

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Opšte odlike zapadne mode

-    Period od 1900. do 1914. obeležio je ekonomski prosperitet i društvena sigurnost, te je to ujedno i vreme vrhunca luksuza. »La Belle Epoque«, »doba obilja« i »edvardijanska era« jesu poznata imena za ovaj period. Sva ona dočaravaju imidže grupa elegantno odevenih muškaraca i žena visokog socijalnog položaja i moći uključene u dokolicu (šetnje na promenadama u Bijaricu, jahanje na londonskom Rotten Row, oduševljeno posećivanje Metropoliten opere u Njujorku i sl). Naime, u rukama establišmenta i novih bogataša bogatstvo se razmetljivo demonstriralo ekstravagantnim stilovima života, što je naročito bilo evidentno u luksuznoj odeći za žene.

 

-    Modni diktati su rigidno praćeni (odstupanje od normi nosilo je rizik društvenog podsmeha). Status, klasa i uzrast bili su jasno označeni odećom.

 

-    Ranih 1900-ih ženska moda manifestovala je poslednje rudimente stila kasnog XIX veka (artificirano oblikovanje tela postignuto nošenjem korseta). Tokom 1907. nazrele su se izvesne promene. Međutim, do značajne modne promene došlo je između 1908. i 1910. sa pojavom Djagiljeva i njegovog Ruskog baleta (Ana Pavlova i Isidora Dankan demonstrirale slobodu pokreta) u kombinaciji sa dizajnom Pol Poarea. Nastupilo je doba oslobođenja od tiranije korseta.

 

- Osim toga, period od 1900. do 1914. jeste i vreme usvajanja sve većeg broja muških odevnih predmeta:

 

»... moda je analogno stanju svesti same žene, i dalje odražavala konflikt dve suprotne želje, želje za dopadanjem, s jedne strane, i potrebe da se uzdigne iznad te želje, s druge strane, a to je stvaralo čudne mešavine dozvoljenih sloboda i nametnutih ograničenja«.

 

(vidi opširnije u M. Prošić Dvornić, Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, Beograd, 2006, s. 324).

 

-    Muška odeća nije bila predmet stalnih dekorativnih promena kojima je bila izložena ženska odeća, već je pratila striktne krojačke kodove, koji su naglašavali vrednosti tradicije i umerenost.

 

-    Za stilski svesne i bogate stanovnike kosmopolitskih centara širom sveta Pariz je ostao neosporan dom visoke mode. Pariska etiketa bila je nezaobilazna: ona je klasifikovala njenog posednika kao arbitra stila i člana visokog modnog ešalona. Ukoliko su originalni proizvodi sa prestižnih pariskih adresa bili preskupi, najbliži ekvivalenti - kopije pariskih originala - bile su rešenje za zadovoljenje modnih želja. Dizajneri i nabavljači odeće inspirisali su se publikovanim ekstravagantnim kreacijama velikih pariskih kuturista.

 

Osnovne odlike ženske mode do 1907. god.

 

-   »S« linija, odnosno silueta - isturene grudi, tanak struk i naglašeni bokovi, donji deo leđa isturen, široka suknja. Da bi se postigla ova silueta nošeni su korseti preko donjeg rublja: gaćica i košulje kao neke vrste kombinezona. Kako bi se postigao lep pad korišćene su meke i nežne tkanine, npr. šifon i mnoštvo čipke.

 

-    Dnevne haljine iz vremena Belle Epoque bile su sa visokom kragnom uz vrat, dok su večernje bile dubokog dekoltea otkrivajući i bistu i leđa i ramena. Replika dnevne kragne ovde je bila zastupljena u obliku nakita (visoke ogrlice od bisera i dragog kamenja). Dakle, dan je bio određen za čednost, dok je noć dozvoljavala erotizovanu odeću.

 

Analiza konteksta: dan predstavlja normalno, radno vreme u kome se odvijaju svakodnevne aktivnosti usmerene ka ostvarenju raznih pragmatičnih ciljeva (posao, rad u kući, odlazak u kupovinu i sl.). Tada je žena, mada pod zaštitom dnevne svetlosti, najčešće sama, bez pratnje muškarca. Uveče je žena pod neposrednom zaštitom muškarca koji se sad nalazi u ulozi pratioca u operi, partnera u igri, sagovornika za večerom. Sem toga, večernja zabava pripada kategoriji formalizovanih i više ritualizovanih događaja sa strogo propisanim pravilima ponašanja. Dekoltovana haljina na balu može se stoga protumačiti kao dokaz uvažavanja i poverenja prema ostalim zvanicama jer se smatra da su se one potpuno uživele u ‘pravila igre’ i da im dobro vaspitanje i vladanje neće dopustiti da popuste pred tolikim izazovom i time naruše specifični komunikacijski tok. Dakle, kontekst određuje šta je podesna a šta nepodesna odeća. 

 

-   Šeširi: veliki sa obiljem perja, cvećem, pticama i drugim ukrasima.

 

-    Gibson devojka. Za početak XX veka karakterističan je fenomen Gibson devojke (»Gibson girl«). Imidž Gibson devojke originalno je kreiran u modnim ilustracijama Amerikanca Čarlsa Dena Gibsona. Gibson devojka je predstavljala mlađi i više atletski tip ženstvenosti u odnosu na ženstvenost koja je dominirala modnom pozornicom. Dž. Krejk u njoj vidi »prvi istinski međunarodni model ulogu«, budući da se ovaj imidž svesrdno koristio u marketinške svrhe i tako širio (ideja je korišćena da bi prodavala širok spektar proizvoda). Imidž Gibson devojke nudio je mlađim ženama izgled koji je, svojom relativnom neformalnošću i umerenom maskulinizacijom, nagoveštavao modernost kao rezultat širenja mogućnosti za obrazovanje i profesionalizaciju žena iz srednje klase. Ovaj modni identitet uokviren u miljeu popularne kulture zadobio je ogromnu popularnost izazivajući dominaciju haute couture. 

 

-    Originalni imidž Gibson devojke bio je reinterpretiran u različitim časopisima. Tako je npr. Windsor Magazine sadržao ilustracije umetnika poput Penrina Stenslavsa na kojima su predstavljene žene odevene u visoku modu, ali na Gibson način. Stoga Elizabet Vilson konstatuje:

 

»Mlade žene iz 1900. koje su kupovale jeftinu Gibson bluzu, nisu samo nju kupovale: one su kupovale simbol emancipacije, glamura i uspeha«.

 

-   Glumica Kamil Kliford - koja je postala personifikacija Gibson devojke glumeći na londonskoj pozornici jednu Gibson devojku - često je fotografisana u ekstremno strukturisanoj večernjoj haljini, u kojoj je njena bujna figura stešnjena i pre potpuno odgovara ustanovljenoj S liniji visoke mode nego stanjenom obliku tela koji karakteriše crteže Gibson devojke. U ovom slučaju postoji interesantan kontrast između originalnog ideala koji je uticao na neke savremene modne ilustratore i mnogo poznatije realnosti rane dvadesetovekovne ženske ikonografije, kakva je reprezentovana na fotografijama same Klifordove (o Gibson devojci vidi opširnije u Buckley, C. and Fawcett, H. Fashioning the Feminine. Representation and Women’s Fashion from the Fin de Siecle to the Present, London, 2002, s. 40-43).

 

-    Trend razvoja praktične odeće za zaposlene žene, neformalne prilike i sport. Ideologija Nove žene, koju su propagirale pobornice pokreta emancipacije i socijalističkih ideja nije mogla da prihvati frivolni stil velikih dama dokolice, koji je za njih bio znak stare inferiornosti. One preuzimaju delove muške odeće, te počinju da nose kostime u sledećim varijantama: duge suknje - elegantne bluze - žaketi ili bluze-košuljice sa krutom kragnom, manžetama i kravatom - kaput - suknja (preuzimanje delova muške odeće otpočelo je još od 1860-ih). Ove kostime, pod uticajem zaposlenih žena, počinje da prihvata i visoka klasa prilikom putovanja i odlaska na selo.

 

-    Odeća za sport. Od 80-ih godina XIX veka žene su intenzivnije počele da se bave sportom, ali je tek od sledeće decenije napravljena izrazitija diferencijacija odeće koja je ujedno donosila privremenu relaksaciju od torture modnih toaleta (kraće suknje, cipele sa ravnim potpeticama, komotnije bluze, ležerni žaketi, lagane kape i šeširi). Najveću revoluciju izazvala je odeća za bicikl, kao i kupaći kostim iz 1908. god. Međutim, veoma često ispod ove ležernije sportske odeće žene su nosile korsete. Beti Rajan, pobednica Vimbldona u tenisu pre I svetskog rata, sećala se kako je u ženskim svlačionicama u engleskim teniskim klubovima sve do i u toku I svetskog rata postojala šipka postavljena blizu kamina koja je služila za sušenje korseta sa čeličnim žicama u kojima su žene igrale tenis: »To nikada nije bio prijatan prizor, jer je većina tih korseta bila umrljana krvlju« (opširnije vidi u Craik, J. The Face of Fashion. Cultural Studies in Fashion, London, 1993, s. 121-126).

 

-   Dezunifikacija ženskog izgleda. Odeća za posebne prilike mogla je da podrazumeva razne tipove odeće, npr. kostim za prepodne, ulicu, posao, kupovinu; haljina za popodne i veče, ali se to češće odnosili na suptilnije razlike kao što su odnosi boja i materijala, vrste nakita, otvoren izrez oko vrata ili, pak, strogo zatvoren, dužina i širina šlepa, dužina i broj dugmeta na rukavicama, vrste šešira i ukrasa i niz drugih detalja. Pravila etikecije su bila tako stroga da su čak i »velike dame« morale da konsultuju priručnike o odevanju. Česte promene odeće u toku dana bile su svojevrsna demonstracija raspolaganja slobodnim vremenom.

 

Osnovne odlike ženske mode nakon 1907. god.

 

-    Radikalne promene u modi desile su se nakon 1907. Ove promene bile su u uskoj vezi sa opštim društvenim i kulturnim promenama: društveni neredi, snaženje radničke klase, zahtevi za jednaka prava svih slojeva, ali i sve bolji uslovi života, uzdrmali su ustaljeni poredak, privilegije viših društvenih slojeva i životni stil koji su oni nametali. U eri kada su žene sticale sve značajnije društvene uloge i počele da ostvaraju politička prava, dama dokolice ustupala je mesto aktivnoj i odlučnoj ženi

 

-    Povlačenje bogate i raskošne dame sa društvene scene imalo je drastične posledice na modu. Dok je »S« silueta još uvek bila popularna, 1907. pojavio se revolucionarni stil koji je iz mode izbacio korset a u modu vratio prirodnu lepotu tela. Žena zrelog doba sa naglašenim seksualnim atributima prestala je da bude ideal - samim tim ukinuta je eksploatacija zavodničkih efekata jako utezanog struka, obnažavanje biste i ramena večernjim dekoltovanim toaletama. No, i pored toga što su pre svega Pol Poare u Parizu i Lusil u Londonu izbacili korset iz domena ženskog donjeg rublja, on se održao sve do I svetskog rata.

 

-   U ovom vremenskom periodu moderne su haljine u obliku tube koje relativno komotno padaju preko donjeg dela tela i ne ističu struk. Vraćanje prirodne lepote tela u modu najdoslednije ispoštovano u kreacijama Mariana Fortunija, koji je kreirao tzv. »Delfi haljine« - plisirane haljine neistaknutog struka dekorisane staklenim perlama, veoma dugačke, sa šlepom (kako su naglašavale prirodnu lepotu oblina, nošene su isključivo u kućnom ambijentu).

 

-    Ekstremni oblik ovog trenda nakon 1907. dostignut je 1910/1911. godine sa pojavom »sapete suknje« (hobble skirt) koja je bila toliko uzana da je izgledalo kao da žene imaju samo jednu nogu. Ona je toliko ograničavala kretanje da je bilo neophodno vezivanje kolena specijalnim trakama, ispod suknje, što je još više potencirano vezivanjem draperije ili mašne preko suknje, neposreno iznad kolena.

 

-   Pomeranje struka sa prirodnog mesta takođe je karakteristika ove epohe: od 1909. linija struka ponovo počinje da se podiže prema grudima. Pomeranje struka sa prirodnog mesta bio je pouzdan znak emancipacije u smislu ublažavanja seksualnih atributa.

 

-   U ovom periodu dolazi i do pojave »V« izreza, koji su čuvari ugleda društva osuđivali kao nemoralan, a lekari kao opasan po zdravlje jer je otkrivao »vrlo osetljiv« deo ženskog tela. Dakle, nakon 1909. napuštena je lažna skromnost koju je dočaravao visoki okovratnik dnevnih haljina (protesti protiv »V« izreza bili su uzaludni; ponekad se kao kompromisno rešenje zatvarao plastronom od prozirne tkanine - »modesty panels«).

 

-   Tendencija smanjivanja šešira. Veličina ženskih šešira je stalno rasla, da bi kulminaciju dostigla 1910. upravo onda kada su žene u SAD stekle političko pravo glasa. Od tada su se postepeno smanjivali i vratili oblicima koji se pripijaju uz glavu. Neki autori smanjivanje šešira tumače kao znak političke pobede žena. Neposredno pred rat žene su odsekle kosu, kao jedan od najizrazitijih simbola ženstvenosti.

 

-   Kostimi. Skraćivanje sukanja u ovom vremenskom periodu takođe je bilo u skladu sa opštim kretanjem ka ženskoj emancipaciji.

 

-   Tango. Nova igra tango, koji je iz Južne Amerike preko Severne Amerike 1911. došao u Evropu uvodi u modu tzv. tango cipele (dekoltovane salonke sa satenskim trakama koje su se obmotavale oko članaka u stilu baletanki). Osim toga, na haljinama se javljaju razrezi sa strane kako bi se omogućilo slobodno kretanje. Dakle, odeća nakon 1907. sve manje sputava.

 

-    Egzotični stilovi (orijentalni stilovi, koje je inicirao Pol Poare). 1911. Poare je održao kostimiranu zabavu »1002. noć« na kojoj je pokazao svoju kolekciju inspirisanu Orijentom. Zabava je bila uspešna, te je Poare postao poznat kao predstavnik egzotičnog modnog dizajna. Pod uticajem ovog dizajnera počinju da se nose haremske pantalone ispod haljina, orijentalni turbani i sl. Međutim, nisu svi delovi egzotične odeće bili podjenako prihvaćeni (recimo, šalvare su izazivale proteste i kad su nošene ispod haljine sa razrezima sa strane, pa se malo ko usuđivao da ih nosi).

 

Moda u Srbiji

 

-    Odevanje je u potpunosti sledilo evropske modne obrasce bez rezervi i bez vremenskih retardacija. Ovo je bilo logično s obzirom na političku orijentaciju približavanja Evropi. Čak je i »sapeta suknja« kao modni ekstrem bila nošena u Beogradu. O tome, između ostalog svedoči i sledeća anegdota:

 

»Sapete suknje - Mnogo dama se do sada uverilo da sapete suknje mnogo smetaju prilikom hoda i da su posve nepraktične. Lekarka beogradske Ženske gimnazije bila je pozvana na drugi sprat škole gde je jedna učenica pala u nesvest. Da bi se popela trebalo joj je 18 minuta - zbog sapete suknje. Dok je otišla po lekove u svoju kancelariju i vratila se natrag već je stigao privatni lekar iz grada i devojčin otac. G-đa doktor je rešila da više ne nosi sapete suknje već obični madžarski pargar«. (Mali žurnal, april 1912.)

 

-   Iako je srpska građanska sredina nekoliko decenija ranije odbacila šalvare kao odevni predmet sa izrazito turskom/azijatskom konotacijom, haremske pantalone kao modni imperativ zapadne mode bile su potpuno prihvatljive:

 

»Danas se, tako reći u celom svetu, neobično mnogo govori o jednoj novoj ženskoj modi - o suknji na nogavice. To je nošnja koja liči na šalvare. Gornji deo je suknja, a donji deo su nogavice... Ta je nova nošnja naišla na tako silnu opoziciju, da sličnu ... nije poslednjih desetina godina izazvala ni jedna ženska nošnja. Kad posmatramo kako je izgledala moderna suknja ... u poslednje doba ... (uska, nalik na džak, dole sputana), zaista se moramo čuditi toj opoziciji ... Emil Fage, znameniti francuski istoričar kaže da ta suknja oslobađa ženskinji jednu ruku. Do sada je ženskinje nosilo u jednoj ruci torbicu, kišobran, novac i puno sitnica, drugom rukom je pridržavalo suknju. Kod suknje na nogavice ta druga ruka ostaće slobodna. Žena u suknji na nogavice može se lako kretati ... i potrčati ... a štiti je od praha, od ladnog vetra, te je sa zdravstvenog gledišta mnogo zgodnija od dosadašnjih«.

 (Žena, april 1911).

 

Dakle, preuzet je kompletan »jezik odevanja«, koji se, s obzirom na snabdevenost tržišta, tesne kontakte sa svetom i priliv informacija (žurnali) mogao realizovati u pojedinačnim »govorima« tela.

 

-   Odeća kraljice Drage inspirisana srednjovekovnom odorom vlastelinki. Kraljica Draga Obrenović početkom XX veka odevala je haljine prema srednjevekovnim uzorima vodeći se, pre svega, dinastičkim interesima:

 

o odeća nacionalnih oznaka, u vreme opšte pomame za Kosovom emitovala je poželjne signale u cilju nivelisanja društvenog sukoba otvorenog između dinastije i političkih činilaca;

o ona je takođe u eri veličanja slavne nacionalne prošlosti doprinosila uobličavanju identiteta kraljice Drage kao »kraljice Srpkinje« i tako tendeciozno upućivala poziv svekolikoj naciji za identifikaciju sa dinastijom;

o isto tako, odeća kraljice Drage kao reinterpretacija srednjovekovne vladarske odeće bila je znak državotvornog kontinuiteta Srbije, kojom je dinastija Obrenović dokazivala legitimnost svoje vlasti.

 

-    Upotreba reprodukcije istorijske dvorske odeće za postizanje nacionalnih i dinastičkih ciljeva nije bila izolovana pojava. Ruska princeza Nadin Volnar Larski, kao i sve prisutne žene (muškarci su nosili svoje vojne uniforme), pojavila se na carskoj kostimiranoj zabavi u palati Ermitaž u proleće 1903. u reprodukciji ruske dvorske odeće iz perioda 1600-1650. Oglavlje kokošnik ukrašeno dragim kamenjem koje je predstavljalo njen tradicionalni stil dizajnirao je Djagiljev a izradio Faberže. Ovo oglavlje upotrebljavalo se za ciljeve propagande nacionalnog identiteta još od 1870-ih.

 

-     Snabdevenost tržišta. Najpoznatiji beogradski modni saloni u ovo vreme bili su saloni Sofije Švarc (njene haljine na dvorskim balovima često su ocenjivane kao »najukusnije i najotmenije«) i Berte Štajner Alkalaj. Iz oglasa koji su modni saloni davali u štampi saznajemo da je za sticanje poverenja mušterija bilo vrlo važno da su krojačice u toku svoje prakse boravile u inostranstvu i tamo stekle potrebno iskustvo, kao i da su sve vrste toaleta izrađivale prema najnovijim evropskim žurnalima. Pri tome je francuska moda dominirala u kroju haljina, dok je engleska imala apsolutno prvenstvo u šivenju kostima, mantila, kaputa, sportske i svakodnevne praktične odeće. Saloni su najbolje poslovali u toku decembra i januara jer su tada izrađivane skupe balske toalete. Maj i juni su određeni kao »banjska sezona« te je i tada bilo dosta posla.

 

-   Korseti se nisu izrađivali u domaćim modnim salonima. Modni saloni su primali porudžbenice za korsete, koje su nabavljali u inostranstvu (Beč, Pariz).

 

    Pored modnih salona u kojima se odeća naručivala po meri postojale su i trgovine sa ženskom konfekcijom. Jedna od takvih bio je »Mode magacin« Natalije Mesaroš na Terazijama u palati »Rosija« (prilikom otvaranja 1902. radnja je imala posebnu atrakciju: živog manekena u izlogu u najnovijem modelu što je izazavalo veliku senzaciju i različite rakcije okupljenog sveta). Ova modna trgovina bila je kompleksnog karaktera. O tome svedoči i sledeći oglas u novinama:

 

»Snabdeva od glave do pete modernu damu sa svim potrebama odela, obuće i veša. Pored šešira i ženske konfekcije novo uvedeni artikli jesu moideri, cipele, čarape, rukavice, kišobrani, suncobrani i džepne maramice. Naročitu pažnju skreće na: prstenske i venčane haljine«.

 (Politika, br. 2948, 3. april 1912.)

 

»Robni magazin« u Ulici kralja Petra (otvoren 1907) bio je prva robna kuća otvorena u srpskoj prestonici.

 

-   Modni žurnali. U srpskoj sredini nisu postojali domaći modni žurnali (list »Pariska moda« posle kratkotrajnog izlaženja na samom početku veka, prestao je da izlazi usled velikih troškova; jedini sačuvani broj iz jula 1902.). Beogradski listovi, koji su se isticali po donošenju modnih novosti bili su dnevni list »Mali žurnal« i list za zabavu i pouku »Nedelja«. Oni su informacije o modi prenosili putem modnih ilustracija i reprodukcija fotografija, zatim gravira i crteža koji su prenošeni iz evropskih modnih žurnala sa vrlo malim intervalom zakašnjena od nekoliko dana. Osim toga, na našem tržištu bili su prisutni brojni strani modni žurnali.

 

 Izvor:  M. Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, s. 324-340, 383-393, Buckley, C. and Fawcett, H. Fashioning the Feminine. Representation and Women’s Fashion from the Fin de Siecle to the Present, pp. 40-43, Craik, J. The Face of Fashion. Cultural Studies in Fashion, pp. 121-126, Taylor, L. The Study of Dress History, pp. 106-107 i  Velimirović, D. Aleksandar Joksimović. Moda i identitet, s. 58)