Pobuna i konzumerizam - moda u SFR Jugoslaviji (1979 -1988)
 |
| Ilustracija: Anđela Đermanović |
- Dok se period od sredine do kraja 1970-ih ocenjuje kao period kontinuiranog ekonomskog opadanja, političkih nemira i socijalne fragmentacije, dotle su 1980-te za mnoge ljude - sve do kraha na berzi 19. oktobra 1987. (tzv. »crni ponedeljak«) - optimistične i prosperitetne.
- U odnosu na 1970-te u toku kojih je postojala moda konstruisanja individualnog izgleda (kombinovanje dizajniranih proizvoda sa originalnom etno odećom, kupovina odevnih predmeta u second hand prodavnicama), 1980-te donele su radikalne promene. Naime, ova decenija donela je »religiju uspeha, kult statusa i slavljenje bogatstva« Finansije su bile najznačajnije vesti; mediji su slavili životne stilove i velike plate mladih brokera oba pola. U ovom periodu nastaje kovanica japi, koja se koristila tokom čitave dekade kako bi opisala mladog, urbanog profesionalca. U eri opsednutosti novcem postalo je šik izražavati bogatstvo nošenjem skupocene dizajnirane odeće. Stoga je posedovanje odevnih predmeta sa logom/etiketom brenda na vidnom mestu postalo ultimativni statusni simbol. Ukoliko neko ne bi mogao da priušti dizajniranu odeću od glave do pete, bilo je poželjno da poseduje dizajnirane modne detalje: kofere i tašne Luja Vuitona, Šanelov nakit i ručne torbe sa zlatnim karikama, Roleks satove, Mont Blank penkala i sl.
- Kad je u pitanju ženska odeća za 1980-te tipičan je arhetipski profil žene sa širokim naglašenim ramenima. Iako su pantalone sve prihvaćenije, kostim sa suknjom bio je sigurniji izbor. Poslovan kostim sa sakoom naglašenih ramena i dvorednim kopčanjem predstavljao je simbol ženske moći. No, osim kao izraz autoriteta, ovaj odevni predmet funkionisao je i kao štit u još uvek dominantno muškom svetu poslovanja. Novu ženu svesrdno su propagirali svi mediji. Tako su američke sapunice Dalas i Dinastija načinile su kult od dominantne žene sa širokim ramenima i teškom šminkom.
- Pored širokih naglašenih ramena moderni su šiš miš rukavi, interpretacija haremskih pantalona, helanke i široki kaiševi nošeni na kukovima.
- Idealni oblik tela ere bilo je atletski oblikovano telo. U ovoj dekadi nastaje aerobik kao nova forma telesnog vežbanja. Specifična odeća za aerobik (trake u kosi, trikoi, dokolenice bez stopala) uticala je na formiranje specifičnih stilova koji se javljaju i na ulici.
- Kako bi žene mogle da pokažu korist od vremena utrošenog u salama za vežbanje, dizajneri poput Azedina Alaje kreiraju streč mini suknje i uzane tik uz telo haljine. Ove kreacije koje prate liniju tela omogućava likra, super rastegljiva tkanina.
- Kako bi se iskazala dinamika ljudskog tela, u eri »telesne svesnosti« donje rublje postaje gornji odevni predmet. Rani primer ove inverzije predstavlja kolekcija Vivijen Vestvud pod nazivom »Bizon« (jesen/zima 1982/83). U ovu kolekciju Vestvudova je uvrstila satenske brushaltere, koji su se nosili preko majica. Njenim primerom pošao je nešto kasnije Žan Pol Gotje kreirajući uske haljine sa konusnim grudnjacima, te muški krojena odela koja se nose u kombinaciji sa glamuroznim korsetima i grudnjacima. Korseti Žan Pol Gotjea, koji se nose preko odeće umesto ispod nje jasno su komentarisali dinamičnost ljudskog tela. Ovim kreacijama Gotje je materijalizovao tezu Valeri Stil, po kojoj steznik nikada nije nestao, već je promenio oblik u druge tipove donjeg rublja i na kraju u dobro istrenirano, moderno telo. Tvrde linije Gotjeovog korseta više nije trebalo da drže salo unutra, a njegova tvrda površina pre je trebalo da bude izraz tela koje je i samo postalo tvrdo.
- Tokom 1980-ih nova generacija japanskih dizajnera postala je ključna na svetskoj modnoj sceni. Pored već slavnog Iseja Mijake, ogroman uspeh postiže Rei Kavakubo i Johji Jamamoto. Ovi japanski dizajneri su ponudili radikalan dizajn koji se opirao zapadnoj estetici. Tako je npr. Jamamoto kreirao slojevitu i drapiranu odeću, koja obmotava telo stvarajući skulpturalne forme, negovao asimetričnu liniju rubova, kragni i džepova, konstruiao revere u formi ešarpe i sl.
- Muškarac 1980-ih. Gotjeovoa kolekcija za proleće/leto 1985. donela je odevni predmet koji je na prvi pogled izgledao kao suknja za muškarce. Iako su se oko ove provokativne kreacije otimali novinski naslovi, ona je zapravo predstavljala pantalone sa pregačom na prednjoj strani. Iako je samo koketirala sa novim maskulinitetom, kao previše ekstremna za većinu muških potrošača Gotjeova »suknja« nije bila prihvaćena.
Osnovne odlike mode u Srbiji
- Godine nakon smrti Josipa Broza Tita bile su obeležene desakralizacijom političkih i partijskih autoriteta, usponom partikularizma i privrednom krizom. Posle znatnog privrednog rasta zabeleženog 1979. godine, nastupio je period vidne ekonomske depresije. Mere stabilizacije koje je preduzimala savezna vlada nisu postizale značajne rezultate. Očigledna kriza jednako je potresala i jugoslovensku modnu industriju. Izveštaji sa sajmova mode iz godine u godinu sve su više bojeni pesimističkim notama. Ali, i pored finansijskih teškoća, jugoslovenska konfekcija uspevala je s manjim zakašnjenjima (šest meseci) da sledi sve ubrzaniji ciklus varijacija zapadne mode.
- Uporedo sa neizvesnostima u ekonomskom i političkom životu, slabila je i kontrola kolektivnih propisa i vrednosti. Kolebanje i zamagljivanje vrednosnih orijentira otvorilo je puteve distorzije socijalističkih ideala. Rastakanje osećanja dužnosti prema kolektivnom okruženju otvorilo je takmičarstvo, trku prema oznakama različitosti i ohrabreno izražavanje individualističkih težnji. Krah načela društvene kohezije očitovao se i u odevanju građanstva. Umesto do tada vladajuće tehnologije proizvođenja ujednačenih spoljašnjih izgleda, nastupila je era proizvodnje vidljivih oznaka društvene distinkcije:
o u skladu sa ovim društvenim i kulturnim promenama modna štampa sve više pažnje posvećuje proizvodnji modnih butika u privatnom vlasništvu. Prezentacija srazmerno skupe modne produkcija butika »Zmaj« ili »Igda«, neprimerena u prethodnim decenijama, posredno je legitimisala društvene razlike i sugerisala ideološki zaokret;
o pojava šminkera među omladinskim potkulturama. Ovi mondeni nosili su odevne predmete »neuprljane« domaćim poreklom, kupovane gotovo isključivo u zapadnim modnim centrima. Njihova odeća zadobijala je »gotovo fetiški karakter svojim poreklom, vezanošću za određeni ‘sveti’ prostor, svojim kontigvitetom sa stvarnošću zapadne mode«. Nošenje aktuelne zapadne mode, prevashodno cenjenih modnih marki, u tonskom skladu sa krznom i odgovarajućim nakitom, predstavljalo je neizostavni kodeks elegancije ove potkulture. Kada bi zahteve zapadnog modnog trenda masovno reprodukovala domaća industrija, ovi modni inicijatori s gnušanjem bi odbacili stilske oznake stare modne norme i usvajali trenutne. Tako bi »šminkeri«, suprotno starim zahtevima za društvenom homogenizacijom, uvek iznova ulazili u trku za oznakama vidljive distinkcije.
Suton modnog dizajnera
- 1978. godina značila je preokret u Joksimovićevoj dizajnerskoj karijeri. Nakon serije uspešnih kolekcija estetizovane konfekcije, koje su propagirale progres modnog stila u socijalističkoj Jugoslaviji domaćem »kralju makaza« iznenada je onemogućeno da stvara tematske kolekcije. Svoju kreativnost, po nalogu menadžerskog tima, Joksimović je trebalo, pre svega, da preusmeri na masovnu serijsku proizvodnju za »Cetrotextilove« saradničke kuće. Kreacija masovno proizvedenih modnih arktikala za »Budućnost« iz Kraljeva«, »Narodnu radinost« iz Surdulice, »Crvenu zvezdu« iz Mladenovca, »Senteks« iz Sente i druge kuće pod okriljem »Cetrotextila« postala je nova preokupacija jugoslovenskog modnog lidera. Iako su i ove Joksimovićeve kolekcije skretale pažnju modne kritike, generalno gledano Joksimovićeva produkcija bila je prinudno lišena negdašnjeg sjaja. Diskvalifikacija znakova raskoši u njegovom dizajnu svedočila je o nameri menadžerskog tima »Centrotextila« da odbaci ekskluzivnu produkciju propagandne namene. Odričući se Joksimovićevog izuzetnog dara za produkciju spektakla, koji je »Centrotextil« revnosno koristio u širenju svog poslovnog carstva, novo rukovodstvo demonstriralo je svoje nerazumevanje promotivnog potencijala produkcije izvrsnih estetskih znamenja i njene inscenirane modne prezentacije. Promotivna kultura oficijelne modne produkcije (kako grandiozne socijalističke mode, tako i estetizovane konfekcije), nakon serije uspešnih reklamnih kampanja, doživela je krah. Reprezentaciju inovacije, estetizacije i progresivnog razvoja modne forme poslovno rukovodstvo Joksimovićeve matične kuće više nije smatralo neophodnom u sistemu kreativne komunikacije sa potencijalnim kupcima.
- Dakle, kruta prinuda poslovnog rukovodstva primorala je Joksimovića da se odrekne svoje dizajnerske konvencije, te da svoju kreativnost stavi u službu trećerazrednih modnih firmi. Kako je bilo moguće da se gigant kao što je bio »Centrotextil« odrekne svog najvećeg simboličkog kapitala, dizajnera, čije su kreacije godinama unazad zadobijale poštovanje i izazivale divljenje, i, u krajnjoj liniji, donosile ekonomsku dobit? Mladen Lazić, istražujući klasnu strukturu jugoslovenskog socijalističkog društva zaključuje da je klasa kolektivnih vlasnika, koju su činili direktori i politički rukovodioci imala monopol nad upravljanjem. »Trajna tendencija hijerarhije klase kolektivnih vlasnika je da se uspostavi kao »dosledna« piramida – s pojedincem na vrhu i sve širim krugovima položaja (funkcija) prema dnu. Ta tendencija proističe iz (u socijalizmu ponovo) demistifikovane tajne privatne svojine: da je u osnovi vlasništva nad stvarima – upravljanje ljudima«. Ustanovljeno samoupravljanje bilo je samo prividno: distribucija moći u jugoslovenskim preduzećima bila je oligarhijska, a ne demokratska. Moć direktora i političkih rukovodioca bila je neosporna.
- Osim toga, pozitivni efekti privredne reforme iz 1965. neutralisani su nakon 1972, odnosno 1974. godine. »Tzv. dogovorna ekonomija značila je potiskivanje tržišta administriranjem i etatističkom dominacijom«.
- No, nije samo priroda ekonomskog sistema doprinela izgnanstvu kreatora iz »modnog raja«. Dvosmislenost njegovog položaja određena činjenicom da je kao jedan od dizajnera odeće koju je nosila Jovanka Broz imao povremene susrete sa njom, te da ga je ona izuzetno uvažavala izlagala je Joksimovića izvesnoj sumnji. Naime, ljude koji žive u procepima strukture moći, oni sa bolje definisanim statusom često doživljavaju kao pretnju. Formalna struktura »Centrotextila« osećala se ugroženom pred neodredljivom pozicijom jugoslovenskog modnog lidera. Pripisivanjem opasnih moći subjektima dvosmislenog statusa dobija se izgovor za njihovo ugnjetavanje. Stoga smatramo da se ugnjetavanje »opasnog« modnog dizajnera od strane poslovnog vrha ne poklapa slučajno sa početkom izolacionizma, kojem je bila izložena Jovanka Broz.
- Ovo izgnanstvo kreatora iz čarobnog sveta reprezentativne mode posredno je svedočilo o različitom položaju elitnog dizajnera u socijalizmu u odnosu na zapadnu visoku modu. Dok je haute couture osobena birokratska organizacija u kojoj monopolizaciju vlasti sprovode »stručnjaci za eleganciju«, odnosno personalizovani dizajneri, socijalizam je kroz čitavu svoju istoriju negovao birokratski odnos prema modnom dizajneru. Kreator je bio dužan da se povinuje disciplinskoj prinudi moćne nomenklature o čemu najbolje svedoči slučaj elitnog dizajnera kakav je bio Joksimović.
- S druge strane, proces personalizacije dizajnera zapadne visoke mode ispoljava se kroz njihovu nezamenljivost. Naime, u visokoj modi, za razliku od strogih birokratskih organizacija u kojima su razdvojeni ličnost od funkcije, vlast nije razmenljiva ili bestelesna. Dizajner sebe određuje putem osobenog talenta, koji ne može biti predmet razmene. Stil koji on neguje se ovekovečuje i posle njegove smrti. Primeri su brojni: »Šanel«, »Kristijan Dior«, »Balensijaga«. Iako su danas ove firme u rukama velikih globalnih kompanija, simbolički kapital u vidu stilske zaostavštine i dalje predstavlja nezamenljivu vrednost. Nasuprot kapitalističkom, socijalistički couturier je zamenljiv.
- I pored oduzimanja raskošnih znamenja Joksimovićeva kreativnost iskrila je iz masovno proizvedenih modnih proizvoda. Kolekcija ručne i mašinske trikotaže za surduličku »Narodnu radinost« 1979, kolekcija od kože za kraljevačku »Budućnost« 1980. ili kolekcija košulja za »Senteks« iz Sente 1981. odlični su primeri kreatorovog dobrog snalaženja u novim, izmenjenim uslovima rada.
Kolekcija od kože realizovana u »Budućnosti« koja je u likovnom i konstruktivnom smislu pratila njegov Mozaik nagrađena je čak najvišim sajamskim priznanjem »Zlatnim paunom«. Ipak, ključnu promenu u Joksimovićevom daljem opusu donela je saradnja sa kraljevačkom firmom »Radinost«. Zajedničko delovanje proslavljenog dizajnera i malog preduzeća na kreaciji i produkciji ručne trikotaže otpočeto 1985. u kratkom vremenskom periodu rezultiralo je izvanrednim poslovnim rezultatima. Koloristički i ornamentalno ekspresivan način izražavanja karakterističan za trikotažu predstavljao je za Joksimovića novi izazov. Njegovo umeće u korišćenju boje i stiliziciji tradicionalne ornamentacije bilo je više nego vidno na kraljevačkim pleteninima. Ručna trikotaža živog kolorita sa stilizovanim narodnim ornamentima, kao izvanredan pandan već proslavljenoj ručnoj trikotaži iz Sirogojna, vrlo brzo našla je svoje mesto na svetskom tržištu. Munjeviti proboj na američko tržište 1986. godine za krajnji ishod imao je registraciju brenda kraljevačke ručne trikotaže pod imenom »Janhari«. Ovaj uspeh ohrabrio je Joksimovića, te je 1987. odlučio da napusti posao u »Centrotextilu« i otpočne karijeru slobodnog umetnika.
Izvor: Mendes, V. and de la Haye, A. 20th Century Fashion, pp. 192-219 i Velimirović, D. Aleksandar Joksimović. Moda i identitet, s. 101-106, 111-116, 135-136; članku Velimirović, D. Moda i ideologija: ka novoj politici stila, u Privatni život kod Srba u dvadesetom veku (priredio Milan Ristović), s. 342-362
Коментари
Постави коментар