Šta su to zaveti, zapisi i obroci

Ilustracija: Anđela Đermanović

Po Prokopiju (VI vek), podunavski Sloveni, čim im se smrt sasvim približi, ili ih bolest savlada, ili se nađu u ratu, odmah se zavetuju da će ako to izbegnu, istog trenutka prineti bogu žrtvu za svoj život i, ako dobro prođu, to i čine i veruju da su tom žrtvom iskupili svoj spas.

 Prokopijevi podaci potvrđeni su gotovo u celini današnjim običajem zavetovanja: ljudi koji zapadnu u neku tešku nevolju, naročito bolesnici, zavetuju se svecima, često po preporukama narodnih vidara i vračara, da će ih svetkovati ako se spasu ili pak ako im on udovolji neku potrebu, naročito za decom, da će postiti, gladovati, uzdržavati se od nekih jela i pića (ne jedu ribu, svinjsko meso, neko voće i dr.), uzdržavaju se od bračne postelje, čine poklone siromašnima i crkvama, itd. 

Dubrovčanin se u kakvoj velikoj nevolji zavetuje svecu da će najveću grešnicu uzeti za ženu ako ga Bog izbavi i to posle učini (po Vuku). Majka se zavetuje da će za izgubljenim detetom nositi crninu do svoje smrti, a, po predanju, sestre će tužiti za izgubljenim bratom dok su žive.

 Zavet je i izražena želja, obično poslednja u životu starije ličnosti, najčešće oca samrtnika sinovima: da žive u ljubavi i slozi, da se ne zameraju sa susedima, da stariji savetuju i pomažu mlađe, imućni nejake i bogalje, sestre pristojno da razudaju, itd. Sinovi primaju zavet i zavetuju se ocu da će ga za života ispunjavati, a, po potrebi, prenosiće ga i na mlađe: „Ostavljam u amanet božji" (to i to).

Ne primiti ili izneveriti zavet smatra se velikim ljudskim grehom, koji se nasleđuje do devetog kolena. Kod Kuča, krvna osveta predavala se u zavet za devet kolena. Po predanju, pošto sinovi sahrane oca, počnu premišljati šta će i kako će, a najviše o očinom amanetu (zavetu). 

Opšti zavetni dani nastaju kada neko selo, njegov kraj ili zaselak snađe epidemična bolest i pomor ljudi i stoke, ili kada nastradaju od neke vremenske nepogode (poplave, grada, suše), požara, navale skakavaca, gusenica i dr. Ljudi se zavetuju da zajednički praznuju sveca onoga dana u koji se dogodila nesreća. 

Verovalo se da se nepogoda dogodila kao kazna sveca, pa se zato uzima njegov dan za zavetan. Zavetnih dana ima preko cele godine, ali ih je najviše pred kraj zime i u početku proleća. Kod zavetnog ili glavnog seoskog zapisa (osvećenog mesta), često bez sveštenika, drži se zajednička zavetna molitva (bogomolja), koju obavlja najstariji ili najrazboritiji čovek kađenjem pred zapaljenom svećom. Tada se ne nose krsta oko zapisa i po polju. Poneka sela imaju po dva i tri zavetna dana u godini, nasleđena iz prošlosti, a o kojima se sada ne zna radi čega su im se preci zavetovali. 

O zavetnim danima primaju se gosti, časte se jelom i pićem, a omladina se skuplja na zborno mesto, obično kod zavetnog zapisa, na igru u kolu. U mnogim planinskim selima je doskora bilo u običaju da se o zavetnom danu baci crkveni krst u izvor, reku ili jezero. Tom prilikom se zavetovani grabe da izvade krst iz vode. 

U deževskom selu Todorici krst se bacao u izvor. Krst se bacao i u jezera kod sela Stradova u raškom Podgoru, na Javoru kod sela Žunjevića u raškoj Jošanici, u jezero poviše sela Grubetića na Rogozni, u planinska jezera na Mokroj u ibarskom Kolašinu, Šari, Korabu, itd. On se bacao u vodu i kada nastupi suša. 

U planinskim krajevima su i kratke suše kobne po useve, pa je razumljivo što se običaj bacanja krsta u vodu održao u planinskim krajevima i do naših dana. On je zamenio mnogobožačku ulogu ljudske žrtve. Iz istih razloga zavetne dane imaju i pojedinci. Ženskinje ih ima nekoliko u godini. Ti dani se ne praznuju svečano, ali se propraćaju jednoničenjem, uzdržavanjem od nekih jela, pića, voća, bračne postelje, a poneko i od radova. 

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik